Nova hrvatska melodrama. Na stare jugoslovenske načine
Neki ljudi su mi rekli da je ovo dobar hrvatski film i bolji Ogrestin od Projekcije. Bolji jeste, dobar nije.
Kao i u Projekcije (ne znam da li mu je to i inače ključno sredstvo rediteljskog stila) Ogresta i ovde pozicioniranjem kamere (uvek iza stakla, roletni, rešetaka, nečega...) pozicionira i sebe kao autora (vidi samo "deo slike", otkriva skriveno, naslućuje, "nema pravu sliku") odnosno nas kao gledaoca (virimo, špijuniramo, radoznali smo, priluškujemo, sve one malograđanske aktivnosti, dakle). Ovim, relativno modernim, sredstvom, međutim, Ogresta snima "stare zaplete" i, što je po nas gore, raspliće ih kao da posle 1963. i nije bilo drugih godina.
Kao i u Projekcijama akteri su pripadnici više srednje klase, arhitekta Nikola, njegova žena, njegova ljubavnica i njegov partner, i njeni i njegovi roditelji. S obzirom da psuju kao kočijaši i da ne vidim drugu razliku u odnosu na neku radničku ili seljačku porodicu još jednom ću ovu scenarističku odluku (ponovo Lada Kaštelan) pripisati trudu hrvatskih umetnika da svojoj umjetnosti daju veću vrednost vezujući je za naoko "reprezentativnije" klase. Nikola je u propalom braku sa Majom, a već šest godina u alternativnoj vezi sa svojom poslovnom partnerkom Anom. Reperkusije i pritisci ovako komplikovanog odnosa, o kome manje više svi nešto ili sve znaju, počinju da se odpliću baš na dan kada njegova arhitektonska firma dobije nagradu grada Zagreba.
Problem Iza stakla je što ni na kojem nivou ne pokazuje ništa novo. Obucite ove ljude u kostime iz bilo koje ere u rasponu od XVII veka do 1980. i skoro da ništa ne morate da menjate ni u radnji, a ni u replikama. Nažalost, ne govorim o univezalnosti materijala, već o njegovoj anemičnosti i bezličnosti. Mislim da moderna melodrama ne pretenduje više da akumulira tako krupne stvari (kraj braka, trudnoću, korupciju na visokom nivou, ubistvo), osim ako se ne piše na prvoj godini FDU-a. Ona traži nijanse, a njih ovde nema. Svi ovi ljudi odjednom donose krupne odluke i onda na različite načine ne uspevaju da ih sprovedu. Svi oni ponašaju se predvidljivo i banalno. Psovanjima i plakanjima nikad kraja. Niko od likova nije simpatičan, niti posebno traži da se indentifikujemo sa njim.
Ali, na sve to najviše straši moralni pijedestal sa koga se autori bave stvarima. Njihovo tretiranje braka, njegovog raspada, alternativne ljubavne veze, korupcije odrađeno je sa istim konzervativnim prezirom sa kakvim su to radili realisti pre više od jednog veka. Arhitekta koji je šest godina u vezi sa poslovnom partnerkom i "ne ume" da se razvede. Supruga koja sve to ćutećki trpi, i majka koja je na sve to nagovara, jer je to kao "red stvari" (!!!). O korupciji i da ne govorimo. I onda je na sve to dodata, božemeoprosti- kao da Niče nije ubio boga, katolička crkva, čije službe čitava familija pohodi, to valjda da nam se pokaže kako su tu možda upletene još neke vrste osećaja krivice. A odjavni kadar izgleda kao Nikolina nema ispoved, zbog svih greha koje je počinio...
Urnebesno. Ali ne kako bi to John Waters napravio.
SELEKTAH: 1/ 10
Neki ljudi su mi rekli da je ovo dobar hrvatski film i bolji Ogrestin od Projekcije. Bolji jeste, dobar nije.
Kao i u Projekcije (ne znam da li mu je to i inače ključno sredstvo rediteljskog stila) Ogresta i ovde pozicioniranjem kamere (uvek iza stakla, roletni, rešetaka, nečega...) pozicionira i sebe kao autora (vidi samo "deo slike", otkriva skriveno, naslućuje, "nema pravu sliku") odnosno nas kao gledaoca (virimo, špijuniramo, radoznali smo, priluškujemo, sve one malograđanske aktivnosti, dakle). Ovim, relativno modernim, sredstvom, međutim, Ogresta snima "stare zaplete" i, što je po nas gore, raspliće ih kao da posle 1963. i nije bilo drugih godina.
Kao i u Projekcijama akteri su pripadnici više srednje klase, arhitekta Nikola, njegova žena, njegova ljubavnica i njegov partner, i njeni i njegovi roditelji. S obzirom da psuju kao kočijaši i da ne vidim drugu razliku u odnosu na neku radničku ili seljačku porodicu još jednom ću ovu scenarističku odluku (ponovo Lada Kaštelan) pripisati trudu hrvatskih umetnika da svojoj umjetnosti daju veću vrednost vezujući je za naoko "reprezentativnije" klase. Nikola je u propalom braku sa Majom, a već šest godina u alternativnoj vezi sa svojom poslovnom partnerkom Anom. Reperkusije i pritisci ovako komplikovanog odnosa, o kome manje više svi nešto ili sve znaju, počinju da se odpliću baš na dan kada njegova arhitektonska firma dobije nagradu grada Zagreba.
Problem Iza stakla je što ni na kojem nivou ne pokazuje ništa novo. Obucite ove ljude u kostime iz bilo koje ere u rasponu od XVII veka do 1980. i skoro da ništa ne morate da menjate ni u radnji, a ni u replikama. Nažalost, ne govorim o univezalnosti materijala, već o njegovoj anemičnosti i bezličnosti. Mislim da moderna melodrama ne pretenduje više da akumulira tako krupne stvari (kraj braka, trudnoću, korupciju na visokom nivou, ubistvo), osim ako se ne piše na prvoj godini FDU-a. Ona traži nijanse, a njih ovde nema. Svi ovi ljudi odjednom donose krupne odluke i onda na različite načine ne uspevaju da ih sprovedu. Svi oni ponašaju se predvidljivo i banalno. Psovanjima i plakanjima nikad kraja. Niko od likova nije simpatičan, niti posebno traži da se indentifikujemo sa njim.
Ali, na sve to najviše straši moralni pijedestal sa koga se autori bave stvarima. Njihovo tretiranje braka, njegovog raspada, alternativne ljubavne veze, korupcije odrađeno je sa istim konzervativnim prezirom sa kakvim su to radili realisti pre više od jednog veka. Arhitekta koji je šest godina u vezi sa poslovnom partnerkom i "ne ume" da se razvede. Supruga koja sve to ćutećki trpi, i majka koja je na sve to nagovara, jer je to kao "red stvari" (!!!). O korupciji i da ne govorimo. I onda je na sve to dodata, božemeoprosti- kao da Niče nije ubio boga, katolička crkva, čije službe čitava familija pohodi, to valjda da nam se pokaže kako su tu možda upletene još neke vrste osećaja krivice. A odjavni kadar izgleda kao Nikolina nema ispoved, zbog svih greha koje je počinio...
Urnebesno. Ali ne kako bi to John Waters napravio.
SELEKTAH: 1/ 10
u cemu je fora sa vezom psovanja i statusa tj. staleza. inace se u ovim poslednjim kritikama dosta obazires na psovke u ex yu filmovima, u negativnom tonu. hoces da kazes da bi psovke trebalo da se doziraju umereno, taman gde treba. a gde treba? da parafraziram scenu iz amadeusa-koje psovke (note) su visak?
ReplyDeleteti hoćeš da kažeš da psovke u srp/ex-YU filmovima psovke kreiraju simfoniju kojoj ti ne nalaziš manu?
Deleteako je tako, onda ništa.
ne sad pretera, nije simfonija, ali u konkurenciji neuverljivog zapleta, pretenciozne ideje, tragicno izvestacenih dijaloga, lose glume, najjadnijeg humora....psovke nisu ni u prvih 10 u "sta menjati u nasem filmu"
ReplyDeletepa, nisam ja preterao- ti si postavio amadeusa kao analogiju.
Deleteslažem se sa svim zamerkama (eto eufemizma) srpskom filmu, ali psovanje baš iritira. pre svega jer neprekidno kamuflira da su likovi toliko jadni (skoro kao scenaristi), jer ni nemaju ništa drugo da kažu, a neće da ćute. a onda svako malo dolazi do zloupotrebe. pri tome niko živi ne razmišlja o tome da ne mogu svi likovi isto i u istoj količini da psuju, kao i da sve problematične situacije u svojim životima konstatuju i rešavaju psovkama.
inače, nosim se mišlju da napišem 10 saveta za srpskog scenaristu. videćmo...