Ne kaže nam puno toga što već nismo znali
Falsifikator počinje kao interesantna, kusturicovsko-felinijevska priča o školskom učitelju u malom mestu koji je svojim "veštinama" pomogao mnogom radnom narodu da stigne do neophodnih diploma ili svedočanstava koja su stajala na putu njihovog zapošljavanja ili zadržavanja posla. Način na koji nam reditelj Goran Marković predstavlja njegove aktivnosti, kao i junake "malog mista", pun je simpatija i naslućuje jednu od onih pametnih komedija u kojima na sudbinama malih junaka spoznajemo tegobe čitave nacije. Problem je što film relativno brzo posrne u nešto drugo i odluči da bude neduhovita, didaktična metafora o "Jugoslaviji u malom".
Školski učitelj u solidnoj interpretaciji (ko-producenta) Tihomira Stanića završava u zatvoru za zločine koje je počinio i na toj "pozorišnastoj" sceni još jednom se susrećemo sa ključnim stvarima koji su te 1968. potresli i sirotu Jugoslaviju. U zatvoru nas po receptu zatiču svi akteri promena koje će uslediti tri decenije kasnije- Srbi, Hrvati ("ustaše"), Muslimani i Crnogorci (ovde kao reprezenti najzaucanijih oblika pro-komunističke neo-staljinističke opcije). Jedino Šiptara nema. Svi oni su nevini i na ovaj ili onaj način žive u nekom obliku "falsifikovane" realnosti, što je, paradoksalno, jedino što im je "ta država" stvarno pružila. Marković preko falsifikatora koji diže ruke od svog zanata odlučuje da se bori za istinu, da stigne makar do njenog parčeta. Tragikomično, kako ovom podneblju i priliči, svaki njegov napor za istinom kao bumerang se vraća i pobija nekoga ili nešto. Na kraju filma, ta potraga rezultira u skoro apsurdnoj reinkarnaciji teorije da je i Tito u nekom trenutku bio zamenjen, tj da je riba od glave bila falsifikovana.
Iz nekog razloga, sva dešavanja uvijena su u priču sina falsifikatora što niti bitnije utiče na njeno izglaganje niti je emotivno ili sveznalački na bilo koji način unapređuje. Marković je čak u pedantnoj nameri da svaki aspekt bude deo "dve realnosti" od tog sina napravio iluzionistu koji putuje sa lokalnim cirkusom i "traga za ocem".
Nisam siguran da bavljenje ovom temom, niti zaključci koje Marković donosi na bilo koji način intrigiraju domaće stanovništvo, a bojim se da je na temu Kusturica već sve rekao inostranoj publici. Markovićev film tako ostaje jedva simpatično ostvorenje koje sa zakašnjenjem saopštava "velike istine" koje, nažalost, deluju tako kao da ni njega samog ne zanimaju naročito. Šteta. Ovde je bilo materijala za ozbiljan i dobar film.
SELEKTAH: 3plus/ 10
Falsifikator počinje kao interesantna, kusturicovsko-felinijevska priča o školskom učitelju u malom mestu koji je svojim "veštinama" pomogao mnogom radnom narodu da stigne do neophodnih diploma ili svedočanstava koja su stajala na putu njihovog zapošljavanja ili zadržavanja posla. Način na koji nam reditelj Goran Marković predstavlja njegove aktivnosti, kao i junake "malog mista", pun je simpatija i naslućuje jednu od onih pametnih komedija u kojima na sudbinama malih junaka spoznajemo tegobe čitave nacije. Problem je što film relativno brzo posrne u nešto drugo i odluči da bude neduhovita, didaktična metafora o "Jugoslaviji u malom".
Školski učitelj u solidnoj interpretaciji (ko-producenta) Tihomira Stanića završava u zatvoru za zločine koje je počinio i na toj "pozorišnastoj" sceni još jednom se susrećemo sa ključnim stvarima koji su te 1968. potresli i sirotu Jugoslaviju. U zatvoru nas po receptu zatiču svi akteri promena koje će uslediti tri decenije kasnije- Srbi, Hrvati ("ustaše"), Muslimani i Crnogorci (ovde kao reprezenti najzaucanijih oblika pro-komunističke neo-staljinističke opcije). Jedino Šiptara nema. Svi oni su nevini i na ovaj ili onaj način žive u nekom obliku "falsifikovane" realnosti, što je, paradoksalno, jedino što im je "ta država" stvarno pružila. Marković preko falsifikatora koji diže ruke od svog zanata odlučuje da se bori za istinu, da stigne makar do njenog parčeta. Tragikomično, kako ovom podneblju i priliči, svaki njegov napor za istinom kao bumerang se vraća i pobija nekoga ili nešto. Na kraju filma, ta potraga rezultira u skoro apsurdnoj reinkarnaciji teorije da je i Tito u nekom trenutku bio zamenjen, tj da je riba od glave bila falsifikovana.
Iz nekog razloga, sva dešavanja uvijena su u priču sina falsifikatora što niti bitnije utiče na njeno izglaganje niti je emotivno ili sveznalački na bilo koji način unapređuje. Marković je čak u pedantnoj nameri da svaki aspekt bude deo "dve realnosti" od tog sina napravio iluzionistu koji putuje sa lokalnim cirkusom i "traga za ocem".
Nisam siguran da bavljenje ovom temom, niti zaključci koje Marković donosi na bilo koji način intrigiraju domaće stanovništvo, a bojim se da je na temu Kusturica već sve rekao inostranoj publici. Markovićev film tako ostaje jedva simpatično ostvorenje koje sa zakašnjenjem saopštava "velike istine" koje, nažalost, deluju tako kao da ni njega samog ne zanimaju naročito. Šteta. Ovde je bilo materijala za ozbiljan i dobar film.
SELEKTAH: 3plus/ 10
No comments:
Post a Comment