Ja pomislim, to je nekad bilo nečije dete, a Milčo, to je nekome bila majka
Majki je omnibus Milče Mančevskog, neobične dokumentarno-dramske strukture koji u isto vreme i sa solidnom lakoćom čačka razne zanimljive stvari.
Svaka sledeća, od tri priče, (deluje tako) dvaput je duža od prethodne. U prvoj (igranoj) priči vidimo kako je jedna devojčica (11 godina, recimo) došla na ideju da policiji prijavi manijaka koga nije ni videla (ali njene drugarice jesu!), i da potom za to optuži očigledno nevinog čoveka. Na kraju filma upoznajemo njenu majku. I čujemo je kako sočno psuje i psuje.
I to se dešava u Skoplju.
U drugoj priči vidimo kako se kamermanka ekipe makedonske televizije, koja je u nekoj južnijoj seoskoj zabiti Makedonije, snimala prilog o "preživelom stanovništvu" zbližila sa jednom bakom. U selu, inače, žive samo ta baka i njen brat, koji su u zavadi. Kamermanka baku zove "majčice".
U trećem, najpotresnijem delu, sa skoro neverovatnim izborom dokumentarnog materijala na raspolaganju, Milčo priča o čuvenom kičevskom serijskom ubici koji je ubio i silovao tri starije žene. O njima pričaju njihova deca, o njemu majka njegove dece.
Sklapajući ove tri, naoko tek jedva povezive, priče (prva i treća i imaju nekakvih zajedničkih tema) u priču o majkama, Milčo nam daje direktive odakle da ih posmatramo. U prvoj tek na samom kraju upoznajemo ženu koja je očigledno "kriva" za ponašanje svoje ćerke, i za "tešku optužbu" koja stiže nevinog čoveka. U drugoj jedna žena koju su svi zaboravili sasvim slučajno stiče društvo dok čeka smrt. Starost je strašna i niko je nije učinio strašnijom nego Milčo kad je u bakina usta stavio pitanje: "Eh, dete moje... Kako se umire?"
U trećoj priči koja, između ostalog, i debatuje sa time da li je optuženi novinar (koji se ubio u zatvoru pod neverovatnim okolnostima!) kriv za zločin (vraćam vas na prvu priču), virimo iza zavese brutalne crne hronike i lagano prisustvujemo tome kako od jedne žrtve Milčo lagano pravi majku od krvi i mesa. Bićete šokirani koliko malo prostora/ života deli izjave poput "želudac moje majke je bio pun sperme" do "samo tako me istukla kad me uhvatila sa tim momkom" (pišem po sećanju, ne zamerite).
Naravno da su igrane sekvence slabije od dokumentarnih, ali to je samo zato što život uvek priča najbolje priče. Ali gledajući drugu priču imaćete problem da fiktivno razdvojite od dokumentarnog. Pa čak i u prvom delu rad sa devojčicama (naturščicima) je odličan.
Milčov film je moderan, intrigantan i kompleksan kao neki od najboljih evropskih koje sam gledao u poslednje vreme i očigledno se radi o autoru koji baveći se do zuba Makedonijom uspeva da izdvoji stvari koje su podjednako relevantne i za njihove, i za naše i za one tamo.
Kao jedinu manu izdvojio bih, a to činim samo zato što se radi o tužnoj realnosti i njihovih i naših filmova, domišljato sproveden, ali uvredljiv "product placement" sponzora čijom milošću je ovaj film verovatno i snimljen. Jebi ga, Milče.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Majki je omnibus Milče Mančevskog, neobične dokumentarno-dramske strukture koji u isto vreme i sa solidnom lakoćom čačka razne zanimljive stvari.
Svaka sledeća, od tri priče, (deluje tako) dvaput je duža od prethodne. U prvoj (igranoj) priči vidimo kako je jedna devojčica (11 godina, recimo) došla na ideju da policiji prijavi manijaka koga nije ni videla (ali njene drugarice jesu!), i da potom za to optuži očigledno nevinog čoveka. Na kraju filma upoznajemo njenu majku. I čujemo je kako sočno psuje i psuje.
I to se dešava u Skoplju.
U drugoj priči vidimo kako se kamermanka ekipe makedonske televizije, koja je u nekoj južnijoj seoskoj zabiti Makedonije, snimala prilog o "preživelom stanovništvu" zbližila sa jednom bakom. U selu, inače, žive samo ta baka i njen brat, koji su u zavadi. Kamermanka baku zove "majčice".
U trećem, najpotresnijem delu, sa skoro neverovatnim izborom dokumentarnog materijala na raspolaganju, Milčo priča o čuvenom kičevskom serijskom ubici koji je ubio i silovao tri starije žene. O njima pričaju njihova deca, o njemu majka njegove dece.
Sklapajući ove tri, naoko tek jedva povezive, priče (prva i treća i imaju nekakvih zajedničkih tema) u priču o majkama, Milčo nam daje direktive odakle da ih posmatramo. U prvoj tek na samom kraju upoznajemo ženu koja je očigledno "kriva" za ponašanje svoje ćerke, i za "tešku optužbu" koja stiže nevinog čoveka. U drugoj jedna žena koju su svi zaboravili sasvim slučajno stiče društvo dok čeka smrt. Starost je strašna i niko je nije učinio strašnijom nego Milčo kad je u bakina usta stavio pitanje: "Eh, dete moje... Kako se umire?"
U trećoj priči koja, između ostalog, i debatuje sa time da li je optuženi novinar (koji se ubio u zatvoru pod neverovatnim okolnostima!) kriv za zločin (vraćam vas na prvu priču), virimo iza zavese brutalne crne hronike i lagano prisustvujemo tome kako od jedne žrtve Milčo lagano pravi majku od krvi i mesa. Bićete šokirani koliko malo prostora/ života deli izjave poput "želudac moje majke je bio pun sperme" do "samo tako me istukla kad me uhvatila sa tim momkom" (pišem po sećanju, ne zamerite).
Naravno da su igrane sekvence slabije od dokumentarnih, ali to je samo zato što život uvek priča najbolje priče. Ali gledajući drugu priču imaćete problem da fiktivno razdvojite od dokumentarnog. Pa čak i u prvom delu rad sa devojčicama (naturščicima) je odličan.
Milčov film je moderan, intrigantan i kompleksan kao neki od najboljih evropskih koje sam gledao u poslednje vreme i očigledno se radi o autoru koji baveći se do zuba Makedonijom uspeva da izdvoji stvari koje su podjednako relevantne i za njihove, i za naše i za one tamo.
Kao jedinu manu izdvojio bih, a to činim samo zato što se radi o tužnoj realnosti i njihovih i naših filmova, domišljato sproveden, ali uvredljiv "product placement" sponzora čijom milošću je ovaj film verovatno i snimljen. Jebi ga, Milče.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Odličan.
ReplyDelete