Anemično bekstvo od realizma
U nekim recenzijama naći ćete da je film Janeza Burgera "nemi film" (čak umetnički uspešniji od The Artist!), ali ovo je zapravo film "bez reči". Zvučna kulisa, pesme i onomatopeje su tu. Samo reči nema. I to jeste, donekle, intrigantan tvist na koncept "nemog filma", njegove post-moderne interpretacije i pokušaj kreiranja novog prototipa. U teoriji.
Ja pozdravljam Burgerovu nameru. Njegovo hrabro upuštanje u jedan par-ekselans "arty" film svakako mi je draže od desetina, pa čak i uspelijih, pokušaja bavljenjem (surovim?) realizmom kao jedinim relevantnim "balkanskim trejdmarkom" (pored onog "poetskog"). U teoriji.
U praksi, Burgerov film obilato trpi od koncepta koji mu je nametnut. Dok pred našim očima promiču prizori koji ne traže reči, koji bi i u "silent modeu" isto ovako funkcionisali, stvari su intrigantne i vrlo zabavne (ples/ nadmudrivanje sa tenkom, verovatno najbolja scena u filmu), ali vrlo često u Circusu gledalac oseća neprijatnost usled toga što likovi ne progovaraju, i čak dolazi do formiranja vrlo iritantnog saspensa u kome, usled nagomilanog gledalačkog iskustva, skoro telom čekamo replike, a onda do njih ne dođe. Kao da ih je neko isekao. Da je kojim slučajem ova vrsta pristupa, ovo "nerviranje gledaoca" bilo i prvobitna i doslednije i preciznije sprovedena namera, to bi svakako bilo vrlo, vrlo zanimljivo meta-filmsko iskustvo. U teoriji.
Burger je svoj film smestio u neki prostor koji biste verovatno mogli da zamislite bilo gde drugde sem u Sloveniji- kamenjar okružen brdima i livadama, posred koga je jedna kuća, ukleta i sama. Rat je. Kostimi junaka i rekvizite cirkusa ukazuju na to da bi mogao da bude i Prvi i Drugi, a prevrnuti džip (pretpostavljam domaćinov), kao i Migovi i tenkovi ukazuju da je i ovaj poslednji (koji je u Sloveniji trajao koliko ono dana?) u opticaju. Ali, lokacija očigledno nije bitna. Rat je, baš koliko i cirkus, baš koliko i stradanje, večan. U toj ambivalentosti vremena i prostora, film nešto dobija, nešto gubi. Dobija na površnosti, gubi na autentičnosti.
Jedna porodica upravo je ostala bez majke. U toj vukojebini. Potom jedne noći dolazi cirkus. Nema objašnjenja šta cirkus traži na takvom mestu. Beži, krije se, sve dolazi u obzir. Dobar deo filma odlazi na neku vrstu "revijalnih tačaka" u kojima nam se "cirkusanti" predstavljaju, a premali na ozbiljniju interakciju sa članovima porodice (segmenti sa ćerkom i nepreživelima u "iskrcavanju u Normandiji" su verovatno najlepši delovi te komunikacije). A rat im sve vreme seva iznad glava.
Potom najstariji cirkusant umire. I cirkus mu priređuje oproštajni nastup. U ovom segmentu je najočiglednije da bi Burgerov (kompletan) film profitirao kvalitetom da je imao veći budžet, boljeg direktora fotografije, jer baš kao i svi Fellinijevi filmovi (ili Kustini) i Circus pretenduje da bude magični vašar koji nas opčinjuje svakim kadrom. Pretpostavljam da su u kontekstu toga da ovaj film sebe vidi kao "nemi film" takve ambicije još veće.
Zbog svega rečenog, Burgerov film ne uspeva da uspostavi emocionalnu vezu sa gledaocem, ne uspeva da nas angažuje da učestvujemo u "predstavi", a ne nudi puno toga što bi nas držalo na distanci impresioniranog "galerijskog posmatrača" koji će tek mnogo kasnije shvatiti šta mu je zapravo okupiralo pažnju ili oduzelo dah.
SELEKTAH: 4/ 10
U nekim recenzijama naći ćete da je film Janeza Burgera "nemi film" (čak umetnički uspešniji od The Artist!), ali ovo je zapravo film "bez reči". Zvučna kulisa, pesme i onomatopeje su tu. Samo reči nema. I to jeste, donekle, intrigantan tvist na koncept "nemog filma", njegove post-moderne interpretacije i pokušaj kreiranja novog prototipa. U teoriji.
Ja pozdravljam Burgerovu nameru. Njegovo hrabro upuštanje u jedan par-ekselans "arty" film svakako mi je draže od desetina, pa čak i uspelijih, pokušaja bavljenjem (surovim?) realizmom kao jedinim relevantnim "balkanskim trejdmarkom" (pored onog "poetskog"). U teoriji.
U praksi, Burgerov film obilato trpi od koncepta koji mu je nametnut. Dok pred našim očima promiču prizori koji ne traže reči, koji bi i u "silent modeu" isto ovako funkcionisali, stvari su intrigantne i vrlo zabavne (ples/ nadmudrivanje sa tenkom, verovatno najbolja scena u filmu), ali vrlo često u Circusu gledalac oseća neprijatnost usled toga što likovi ne progovaraju, i čak dolazi do formiranja vrlo iritantnog saspensa u kome, usled nagomilanog gledalačkog iskustva, skoro telom čekamo replike, a onda do njih ne dođe. Kao da ih je neko isekao. Da je kojim slučajem ova vrsta pristupa, ovo "nerviranje gledaoca" bilo i prvobitna i doslednije i preciznije sprovedena namera, to bi svakako bilo vrlo, vrlo zanimljivo meta-filmsko iskustvo. U teoriji.
Burger je svoj film smestio u neki prostor koji biste verovatno mogli da zamislite bilo gde drugde sem u Sloveniji- kamenjar okružen brdima i livadama, posred koga je jedna kuća, ukleta i sama. Rat je. Kostimi junaka i rekvizite cirkusa ukazuju na to da bi mogao da bude i Prvi i Drugi, a prevrnuti džip (pretpostavljam domaćinov), kao i Migovi i tenkovi ukazuju da je i ovaj poslednji (koji je u Sloveniji trajao koliko ono dana?) u opticaju. Ali, lokacija očigledno nije bitna. Rat je, baš koliko i cirkus, baš koliko i stradanje, večan. U toj ambivalentosti vremena i prostora, film nešto dobija, nešto gubi. Dobija na površnosti, gubi na autentičnosti.
Jedna porodica upravo je ostala bez majke. U toj vukojebini. Potom jedne noći dolazi cirkus. Nema objašnjenja šta cirkus traži na takvom mestu. Beži, krije se, sve dolazi u obzir. Dobar deo filma odlazi na neku vrstu "revijalnih tačaka" u kojima nam se "cirkusanti" predstavljaju, a premali na ozbiljniju interakciju sa članovima porodice (segmenti sa ćerkom i nepreživelima u "iskrcavanju u Normandiji" su verovatno najlepši delovi te komunikacije). A rat im sve vreme seva iznad glava.
Potom najstariji cirkusant umire. I cirkus mu priređuje oproštajni nastup. U ovom segmentu je najočiglednije da bi Burgerov (kompletan) film profitirao kvalitetom da je imao veći budžet, boljeg direktora fotografije, jer baš kao i svi Fellinijevi filmovi (ili Kustini) i Circus pretenduje da bude magični vašar koji nas opčinjuje svakim kadrom. Pretpostavljam da su u kontekstu toga da ovaj film sebe vidi kao "nemi film" takve ambicije još veće.
Zbog svega rečenog, Burgerov film ne uspeva da uspostavi emocionalnu vezu sa gledaocem, ne uspeva da nas angažuje da učestvujemo u "predstavi", a ne nudi puno toga što bi nas držalo na distanci impresioniranog "galerijskog posmatrača" koji će tek mnogo kasnije shvatiti šta mu je zapravo okupiralo pažnju ili oduzelo dah.
SELEKTAH: 4/ 10
No comments:
Post a Comment