Neobičan završetak jedne tužne priče
Film Snijeg Aide Begić mi je moguće hvalila jedna bivša devojka nakon njegove projekcije na Festivalu autorskog filma. Ali, lako moguće da to nije bio ni FAF, ni Snijeg, ni bivša devojka. Sećanje je samo ono što naš mozak odbija da zaboravi.
U filmu Djeca (internacionalni naziv koji vam rečitije govori o tematici, a možda i namerama filma, je Children of Sarajevo) pratimo sudbinu Rahime i njenog brata Nedima, dvoje ratne siročadi, koji pokušavaju da u svetu surove posleratne tranzicije prežive i, što je još bitnije, ostanu zajedno. Rahima je ostvarila pravo da brine o svom mlađem bratu, po izlasku iz doma, ali to zahteva velike žrtve s njene strane, dok joj njen brat u velikoj meri otežava posao.
Koristeći intimnu priču o bratu i sestri, sa kamerom praktično nakačenom na Rahimina ramena i uporno je prateći kuda god da krene (kao njene muke), Aida zapravo želi da se obračuna sa "administrativnim" nemarom koji preživele sačekuje na svakom koraku. Od neobjašnjiivo pedantnih državnih službi čije obavljanje svog posla otpisuje humanost i bilo kakvo razumevanje, preko dvodimenzionalno prikazanih amoralnih "visokih službenika Federacije" do običnih mafijaških privatnika, svi oni na različite načine obilato doprinose tome da Rahima nema život, da ona i njen brat ne žive zajedno i da se tragovi rata i dalje vuku za njima, a svi samo radeći na tome da tako više ne bude.
Iako okosnicu priče čini tuča Nedima sa sinom ministra, Djeca nemaju neki osobiti zaplet. Aidin film pre deluje kao insert iz života, i to samo jedne od brojnih sličnih sudbina. Iako ima par "stvarnih" flešbekova na dane rata (koji treba da nam naslute kako su Rahima i Nedim ostali bez roditelja), Aidin film se bavi posleratnim i na tom terenu ona isključivo upire prste u "svoje", što je sigurno ne može činiti naročito popularnom "tamo". Ipak, odsustvo radnje, tavorenje u scenama koje su sasvim sigurno bile bolje prikazane u crnotalasnim filmovima jugoslovenske kinematografije, ne uspeva da učini Aidin film ni na koji način autentičnim, sve do samog kraja.
Kraj je iznenađujući i iznenađujuće dobar. Iako zbrzan. Ali, pre nego što pređem na njega reći ću da u Djeci postoji i tendencija bavljenja različitom "djecom" (djeca ministra, komšijska djeca, djeca bez roditelja, djeca sa roditeljima...), ali interesantnije poređenje je ozbiljno narušeno snažnim fokusom na Rahimu i njen slučaj.
(spojleri?)
Na samom kraju, kada očekujemo da "puška opali", da Rahima uzme stvar (a bogami i oružje) u svoje ruke i presudi kome može, kada se stvari zaoštre i trilerskim korakom krenu ka finalu, Aida odjednom pušta brata i sestru da se sretnu, nasmeju, ušetaju u privremeni hepiend (jer njihove muke i dalje ostaju nerešene). Aida sama odlučuje da "djeci Sarajeva" ponudi nešto što drugi neće- utehu, nadu, optimizam. I to duboko utemeljenu na onome što oni sami sebi mogu pouzdano da priušte.
Vredi poštovati.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Film Snijeg Aide Begić mi je moguće hvalila jedna bivša devojka nakon njegove projekcije na Festivalu autorskog filma. Ali, lako moguće da to nije bio ni FAF, ni Snijeg, ni bivša devojka. Sećanje je samo ono što naš mozak odbija da zaboravi.
U filmu Djeca (internacionalni naziv koji vam rečitije govori o tematici, a možda i namerama filma, je Children of Sarajevo) pratimo sudbinu Rahime i njenog brata Nedima, dvoje ratne siročadi, koji pokušavaju da u svetu surove posleratne tranzicije prežive i, što je još bitnije, ostanu zajedno. Rahima je ostvarila pravo da brine o svom mlađem bratu, po izlasku iz doma, ali to zahteva velike žrtve s njene strane, dok joj njen brat u velikoj meri otežava posao.
Koristeći intimnu priču o bratu i sestri, sa kamerom praktično nakačenom na Rahimina ramena i uporno je prateći kuda god da krene (kao njene muke), Aida zapravo želi da se obračuna sa "administrativnim" nemarom koji preživele sačekuje na svakom koraku. Od neobjašnjiivo pedantnih državnih službi čije obavljanje svog posla otpisuje humanost i bilo kakvo razumevanje, preko dvodimenzionalno prikazanih amoralnih "visokih službenika Federacije" do običnih mafijaških privatnika, svi oni na različite načine obilato doprinose tome da Rahima nema život, da ona i njen brat ne žive zajedno i da se tragovi rata i dalje vuku za njima, a svi samo radeći na tome da tako više ne bude.
Iako okosnicu priče čini tuča Nedima sa sinom ministra, Djeca nemaju neki osobiti zaplet. Aidin film pre deluje kao insert iz života, i to samo jedne od brojnih sličnih sudbina. Iako ima par "stvarnih" flešbekova na dane rata (koji treba da nam naslute kako su Rahima i Nedim ostali bez roditelja), Aidin film se bavi posleratnim i na tom terenu ona isključivo upire prste u "svoje", što je sigurno ne može činiti naročito popularnom "tamo". Ipak, odsustvo radnje, tavorenje u scenama koje su sasvim sigurno bile bolje prikazane u crnotalasnim filmovima jugoslovenske kinematografije, ne uspeva da učini Aidin film ni na koji način autentičnim, sve do samog kraja.
Kraj je iznenađujući i iznenađujuće dobar. Iako zbrzan. Ali, pre nego što pređem na njega reći ću da u Djeci postoji i tendencija bavljenja različitom "djecom" (djeca ministra, komšijska djeca, djeca bez roditelja, djeca sa roditeljima...), ali interesantnije poređenje je ozbiljno narušeno snažnim fokusom na Rahimu i njen slučaj.
(spojleri?)
Na samom kraju, kada očekujemo da "puška opali", da Rahima uzme stvar (a bogami i oružje) u svoje ruke i presudi kome može, kada se stvari zaoštre i trilerskim korakom krenu ka finalu, Aida odjednom pušta brata i sestru da se sretnu, nasmeju, ušetaju u privremeni hepiend (jer njihove muke i dalje ostaju nerešene). Aida sama odlučuje da "djeci Sarajeva" ponudi nešto što drugi neće- utehu, nadu, optimizam. I to duboko utemeljenu na onome što oni sami sebi mogu pouzdano da priušte.
Vredi poštovati.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Ultraviolence i spojleri, neizreciva jeza.
ReplyDeletePola žena Sarajeva na hemoterapiji. Ali ima i gorih stvari.
ReplyDeleteispravi me ako grešim, ali u ovom filmu nijedna žena (u sarajevu) nije na hemoterapiji
DeleteMa nije u ovom. Jeste u mom. Nevermind.
Delete