Hrabrost ili ludost
Isprva nisam bio siguran da film treba da odgledam (do kraja). Onda sam ustao i proverio da li je Dalibor Matanić isti onaj Dalibor koji je režirao Kino Liku, i kad sam se uverio da jeste, to se nekako zgodno poklopilo sa scenom u kojoj muž tako napenali pesnicom ženu, a sve tokom Božićne večeri, da više nisam ni znao kako da odustanem. Ispostavilo se kao ispravna odluka.
Ne znam koliko smo se do sada slagali oko (pr)ocene filmova, ali čini mi se da oko ovoga možda nećemo uopšte. Ja mislim da je ovo odličan film, ali bojim se da će se vama učiniti bezbojnim, dramaturški neartikulisanim, možda čak i neuverljivim, a nisam siguran ni da li ćemo se na kraju usaglasiti da li je glavna junakinja "majka hrabrost" ili "majka ludost".
Nisam posve siguran ni da li je Matanić namerno naslovom želeo da dovede svoj film u vezu sa Brechtovim komadom. Tamo majka kuburi tokom Tridesetogodišnjeg rata koji je pogodio Evropu u XVII veku, a ovde jedna majka ne zna šta će sa sobom i svojim desetogodišnjim sinom tokom sedam dana između katoličkog Božića i Nove godine.
A sve počinje kao u bajci. Tata, mama i sin su u nekoj šumi, zima je, sve je mirno, prekriveno snegom i pomalo zlokobno. I onda se dete izgubi. Majka se uspaniči i krene da ga traži, a otac ostane da puši cigaretu. Majka nalazi sina koji zaleđen stoji ispred mrtve ptice. Iako smo već shvatili da se mama i tata baš ne vole koliko bi trebalo, jasno nam je da ni ono što sledi neće biti naročito dobro.
Kasnije saznajemo da je majka upravo ostala bez posla u nekakvoj (tele-)šop kompaniji, kao i da je za to možda kriva njena nezgodna/ pravdoljubiva narav. To nikako ne pomaže braku koji se već klima, jer su se mama i tata "razišli" i nezadovoljstvo više ne tinja, nego plamti. A sve se to dešava pred Božić. I onda nakon neuspelog seksa pomirenja, dok stoje i nemo posmatraju Zagreb utonuo u Božićnu noć tata tako zapali mamu pesnicom u lice, a potom je i šutne, da ona sa detetom odluči da ga napusti.
I tu počinje Matanićev film i ono što njega zanima. I dotle treba izdržati pomalo klišeizirane, drvenaste i nevešte situacije. Jer ono što on prikazuje posle jeste da u ovom našem modernom, "toliko izbora!" svetu nije baš lako ostvariti onaj nužni, jedini. Nakon incijalne ideje da "odsedne" kod prijateljice, već narednog dana mama shvata da ni tamo nije dobrodošla, jer je i prijateljicin brak u svojoj krizi. Vrlo brzo se započeta avantura, kako je detetu predočeno, ispostavlja kao mora koju je nemoguće prekinuti. Novog posla nema, para nema, majka i sin spavaju u kolima, napolju je zima...
A za sve to vreme, Matanić tiho plete priču o jednom usamljenom radniku obezbeđenja u velikom tržnom centru kome nikako da pođe za rukom da ga neko primeti, a nekmoli uključi u bilo šta. I mi znamo da njegov put i mamin put moraju da se ukrste. I ako ste pametni, pažljivo čekate, jer Matanić je to super napravio. Ali i oni kojima je bliskost najpotrebnija nisu baš najspremniji za nju kad do nje dođe. I kad se za trenutak učini da će Matanićeva fino krojena drama da zastrani u nebulozni triler, on sve vrati na svoje mesto.
Za majku je situacija bezizlazna koliko i za Majku hrabrost. Možda je i sama tome kriva, jer nije hrabra koliko bi trebalo da bude. U poslednjoj sceni, čija metaforičnost provokativno cepa srce, ostavljeno nam je da sami odlučimo šta će se zapravo desiti i da li je tu iko ikome išta oprostio, ili se stvari samo vraćaju na svoje mesto iz koga ne mogu da pobegnu.
Neko bi Mataniću mogao da zameri da je previše crno-belasto kontrirao majku i oca, i od oca napravio totalnog bednika, ali ovaj to i jeste- to prvo shvatamo kad ne pojuri da traži izgubljeno dete, a drugi put kada majku udari pesnicom. Impresioniralo me je što Matanić (i da ne zaboravim, njegov scenarist Tomislav Zajec) zapravo očevo ponašanje tokom dana majčinog izbeglištva prave vrlo verovatnim. On je takav bednik da tu situaciju koristi kao neku vrstu raspusta, na kome se, na našu radost, ne provede baš najlepše. Složio bih se da je Matanić muškarce u filmu možda malo više nego što je bilo potrebno prikazao kao frustrirane negativce ili, pak, dobrano "oštećene".
Nakon Kina Lika, Matanić se pridružuje ("novom") Schmidtu i Vitezu kao mojim omiljenim hrvatskim rediteljima. Njegova kontrola nad situacijom i umešnost da dočara neizbežnost posledica u koju su junaci sebe doveli je impresivna. Činjenica da je Matanić moje godište tera me da razmišljam o tome koliko mi je (profesionalni) život promašen.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Isprva nisam bio siguran da film treba da odgledam (do kraja). Onda sam ustao i proverio da li je Dalibor Matanić isti onaj Dalibor koji je režirao Kino Liku, i kad sam se uverio da jeste, to se nekako zgodno poklopilo sa scenom u kojoj muž tako napenali pesnicom ženu, a sve tokom Božićne večeri, da više nisam ni znao kako da odustanem. Ispostavilo se kao ispravna odluka.
Ne znam koliko smo se do sada slagali oko (pr)ocene filmova, ali čini mi se da oko ovoga možda nećemo uopšte. Ja mislim da je ovo odličan film, ali bojim se da će se vama učiniti bezbojnim, dramaturški neartikulisanim, možda čak i neuverljivim, a nisam siguran ni da li ćemo se na kraju usaglasiti da li je glavna junakinja "majka hrabrost" ili "majka ludost".
Nisam posve siguran ni da li je Matanić namerno naslovom želeo da dovede svoj film u vezu sa Brechtovim komadom. Tamo majka kuburi tokom Tridesetogodišnjeg rata koji je pogodio Evropu u XVII veku, a ovde jedna majka ne zna šta će sa sobom i svojim desetogodišnjim sinom tokom sedam dana između katoličkog Božića i Nove godine.
A sve počinje kao u bajci. Tata, mama i sin su u nekoj šumi, zima je, sve je mirno, prekriveno snegom i pomalo zlokobno. I onda se dete izgubi. Majka se uspaniči i krene da ga traži, a otac ostane da puši cigaretu. Majka nalazi sina koji zaleđen stoji ispred mrtve ptice. Iako smo već shvatili da se mama i tata baš ne vole koliko bi trebalo, jasno nam je da ni ono što sledi neće biti naročito dobro.
Kasnije saznajemo da je majka upravo ostala bez posla u nekakvoj (tele-)šop kompaniji, kao i da je za to možda kriva njena nezgodna/ pravdoljubiva narav. To nikako ne pomaže braku koji se već klima, jer su se mama i tata "razišli" i nezadovoljstvo više ne tinja, nego plamti. A sve se to dešava pred Božić. I onda nakon neuspelog seksa pomirenja, dok stoje i nemo posmatraju Zagreb utonuo u Božićnu noć tata tako zapali mamu pesnicom u lice, a potom je i šutne, da ona sa detetom odluči da ga napusti.
I tu počinje Matanićev film i ono što njega zanima. I dotle treba izdržati pomalo klišeizirane, drvenaste i nevešte situacije. Jer ono što on prikazuje posle jeste da u ovom našem modernom, "toliko izbora!" svetu nije baš lako ostvariti onaj nužni, jedini. Nakon incijalne ideje da "odsedne" kod prijateljice, već narednog dana mama shvata da ni tamo nije dobrodošla, jer je i prijateljicin brak u svojoj krizi. Vrlo brzo se započeta avantura, kako je detetu predočeno, ispostavlja kao mora koju je nemoguće prekinuti. Novog posla nema, para nema, majka i sin spavaju u kolima, napolju je zima...
A za sve to vreme, Matanić tiho plete priču o jednom usamljenom radniku obezbeđenja u velikom tržnom centru kome nikako da pođe za rukom da ga neko primeti, a nekmoli uključi u bilo šta. I mi znamo da njegov put i mamin put moraju da se ukrste. I ako ste pametni, pažljivo čekate, jer Matanić je to super napravio. Ali i oni kojima je bliskost najpotrebnija nisu baš najspremniji za nju kad do nje dođe. I kad se za trenutak učini da će Matanićeva fino krojena drama da zastrani u nebulozni triler, on sve vrati na svoje mesto.
Za majku je situacija bezizlazna koliko i za Majku hrabrost. Možda je i sama tome kriva, jer nije hrabra koliko bi trebalo da bude. U poslednjoj sceni, čija metaforičnost provokativno cepa srce, ostavljeno nam je da sami odlučimo šta će se zapravo desiti i da li je tu iko ikome išta oprostio, ili se stvari samo vraćaju na svoje mesto iz koga ne mogu da pobegnu.
Neko bi Mataniću mogao da zameri da je previše crno-belasto kontrirao majku i oca, i od oca napravio totalnog bednika, ali ovaj to i jeste- to prvo shvatamo kad ne pojuri da traži izgubljeno dete, a drugi put kada majku udari pesnicom. Impresioniralo me je što Matanić (i da ne zaboravim, njegov scenarist Tomislav Zajec) zapravo očevo ponašanje tokom dana majčinog izbeglištva prave vrlo verovatnim. On je takav bednik da tu situaciju koristi kao neku vrstu raspusta, na kome se, na našu radost, ne provede baš najlepše. Složio bih se da je Matanić muškarce u filmu možda malo više nego što je bilo potrebno prikazao kao frustrirane negativce ili, pak, dobrano "oštećene".
Nakon Kina Lika, Matanić se pridružuje ("novom") Schmidtu i Vitezu kao mojim omiljenim hrvatskim rediteljima. Njegova kontrola nad situacijom i umešnost da dočara neizbežnost posledica u koju su junaci sebe doveli je impresivna. Činjenica da je Matanić moje godište tera me da razmišljam o tome koliko mi je (profesionalni) život promašen.
SELEKTAH: 8plus/ 10
No comments:
Post a Comment