06 August 2014

NJIHOVI FILMOVI: PROJEKCIJE

Praunuci Glembajevih


Ne znam kada će se ovaj tekst pojaviti pred vama, kao i da li će to biti moje prvo pisanje o hrvatskom filmu u okviru "Meseca njihovih i naših filmova", ali ovo ne obećava. Projekcije mi je stigao u paketu sa još nekim filmovima koji su imali više preporuka, ali ga je njegovo ekonomično trajanje (tek 70 minuta) stavilo među prve filmove za gledanje.

U pitanju je obična televizijska/ televizična jednočinka smeštena u sobu za probe neke muzičke škole ili slične kulturne "multipraktik" ustanove. U toj prostoriji nalaze se polaznici jednog kursa koji drži izvikani profesor Blau. Svi oni su na ovaj ili onaj način povezani sa nekom sferom medicine (privatne ili državne prakse, alternativne), a ima i jedna glumica (?!). Ovo je druga godina kursa, on ima samo 10 polaznika (Srbin Stevo nije došao, ali o njemu se priča) i meni nije pošlo za rukom da vidim o kakvoj vrsti terapije/samo-terapije/sticanja naučničkog znanja se ovde radi.

Zrinko Ogresta (čijih desetak TV i bioskopskih filmova su za mene misterij) upozanje nas s junacima kako oni pristižu u prostoriju. Interakcije među njima počinju odmah definišući "odnose". U mizanscenu i govoru junaka sve izgleda kao snimka pozorišne predstave (film je inače i rađen prema komadu Lade Kastelan). Ogresta je, verovatno u želji da oneobiči krutu i monotonu scenografsku konstrukciju, dao sebi za pravo da svako malo pozicionira kameru u "subjektivac" jednog od junaka, i da potom mlatara  njome po rekviziti (mahom stolice) koje sa tri strane okružuju junake. I dok se ovom rediteljskom postupku opravdanje može potražiti u "ludilu" (ili "besnilu") junaka, mahom pod dejstvom same terapije, teško mu se može oprostiti repetativnost i proizvoljnost upotrebe.

Međutim, ako sve te stvari ostavimo po strani (pobogu, ljudi su snimali zabavnije filmove čija se sva radnja odvija u jednom mrtvačkom kovčegu!) ni ona drama koja treba da nam drži pažnju "nije neka". Kastelan kombinuje dobroznanu hrvatsku frustriranost sopstvenom malograđanštinom sa elementima krize srednjih godina i kroz priče o ljudima koji bi trebalo da budu elita jednog društva ("doktori"!) ona pokazuje da se radi o sitnim dušama koje jedino brine sadržaj sopstvene kese ili tuđeg žviota. Nit šta novo, nit na iole drugačiji način nego što je to još pokojni Miroslav pisao.

Intrigiralo bi me da znam u kojoj meri su hrvatske elite otvorene za ovu vrstu samo kritike. (Duhovito) "odsutni" Srbi na stranu.

SELEKTAH: 1/ 10

10 comments:

  1. pogledaj njegov "iza stakla" , jedan od najboljih HR filmova zadnjih 20-ak god. , kad vec imas mazohistickih poriva :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. fusnotirao. ako stignem uvrstiću ga. hvala na korisnoj

      Delete
  2. najbolji film iz CR, od neovisnosti naovamo je "Kod amidze Idriza"

    ReplyDelete
    Replies
    1. bojim se da to još uvek nije hrvatska. ali na listi je. pa ako stignem

      Delete
    2. Mislim da film Kod Amiđe prilično dobro opisuje njihovu, našu, pa možda čak i vašu bol. Davno gledao. Tako da s ove distance, skoro da i ne boli. Svi smo ista... osim onih koji su izgubili i gube najdraže.

      Delete
    3. videćemo.
      ali kao što rekoh powerty-ju, žalica ima moje simpatije još od gori vatra, čiji sam kafanski narodnjak puštao i u moć veštica.

      Delete
  3. Meni se sviđa "Ljudožder vegetarijanac" od pre par godina. Rene Bitorajac je razbio...

    ReplyDelete
  4. Sto se Hrvatske tice, meni je bio dosta dobar relativno kratki doku "Nije ti život pjesma Havaja" (Dana Budisavljević, 2011), a svidela mi se i proslogodisnja serija "Počivali u miru" - ne pamtim kada sam poslednji put pratila seriju na TVu...
    Takodje dobro potroseno vreme uz "Fine mrtve djevojke" [Dalibor Matanić, 2002].

    ReplyDelete
  5. PROJEKCIJE Zrinka Ogreste, ekranizacija pozorišnog komada Lade Kaštelan, čini sve osim scenarističke adaptacije da prevaziđe svoje pozorišne korene. U izvesnom smislu, takva intervencija je za poštovanje, uspeva da očuva ono što je emocionlni i psihološki integritet pozorišnog izvođenja, a pokušava da ga nadoknadi na druge načine.

    Ipak, rekao bih još koju reč o scenariju, odnosno dramskom predlošku. Paradoksalno, on nije jača strana PROJEKCIJA ne zbog svoje teatralnosti već pre svega zato što naprosto nije dovoljno zanimljiv, ali kao i sam film ostaje vrlo kriptičan, i na nivou namere i na nivou utiska, pa ga opet nije lako ni odbaciti.

    Tema filma je skup polaznika kursa psihoanalize i rediteljsko rešenje koje vodi ceo film jeste kombinovanje subjektivnih planova svih junaka, odnosno found footage materijala. U jednom trenutku, nesumnjivo znakovito, kamera iskoči iz "subjektivca" ali na kraju nisam uspeo da u potpunosti rastumačim taj znak, mada bih na nivou sklopa događaja mogao da rekonstruišem šta se zapravo desilo i do te mere poremetilo okolnosti da vizura iskoči van posmatrača.

    Ideja da se dramske scene režiraju kroz sukcesiju subjektivnih planova je vrlo zanimljiva, i znakovitost je jasna, ovo je susret grupe egoista od kojih svako ima svoj pogled na stvari i gledaoci moraju da ga podele. U pogledu korišćenja simbolike i visokokonceptualnog rediteljskog izraza, PROJEKCIJE ponekad zaliče na dobro osmišljenu pozorišnu predstavu, i u intelektualnom pogledu to može biti kompliment, naročito u regionalnim okvirima gde se filmovi mahom snimaju metodom "kako padne".

    Zrinko Ogresta je uostalom moju pažnju i privukao perfektno režiranim filmom IZA STAKLA, dakle ne čudi me da je kod njega sve na svom mestu i sve ovako precizno. Iako se ni IZA STAKLA nije odlikovao nekom neverovatno uzbudljivom pričom, ipak je to bila pristojna melodrama unapređena dobrom režijom. U PROJEKCIJAMA je osnovni utisak da je ovo film koji na mnogim nivoima zaslužuje poštovanje iako na kraju, kada se sve sabere, ipak nije baš "dobar".

    ReplyDelete