"Kad dođeš na dno vira tu imaš najviše šansi da mu se otrgneš"
Moram da priznam da nisam fan srpskih filmova u kojima su skinsi glavni junaci. Naročito oni koji izgledaju kao da su pogrebani sa dna ljudske kace, koji piju zidarski "Bip" i kao nevoljenu partnerku uvek imaju neku mučenicu koja misli da je silovanje sa pristankom isto što i vođenje ljubavi. Nažalost, po mene i reditelja i scenaristu ovog filma, Bojana Vuka Kosovčevića, ni naredne dve trećine ovog "omnibusnog" trilera nisu mnogo atraktivnije što se glavnih protagonista tiče. U drugoj nas očekuje kajlirani krimos, ćelav i "zemunast", kakvog nam je prikazao ama baš svaki srpski film u poslednje dve decenije, a u poslednjoj trećini u našem fokusu je "poludeli" veteran recentnijih srpskih ratovanja.
Njih trojica bili su drugari u osnovnoj školi i događaj kojim nam to prijateljstvo ilustruje Bojan Vuk je vrlo slikovit- oni su zajedno pokušali da obese malog Roma (da ne ulazim u to kako im se zgodno namestio set za vešanje...) Kasnije, život ih je rastavio, ali i ako su ostali da žive relativno blizu jedni drugih nisu ostali u toliko prijateljskim odnosima, koliko u nekoj vrsti "lojalnog"/patriotskog čuvanja najslabijeg od njih, tj poludelog vojnika. Sve tri priče usputno pojašnjavaju i kako su i zašto naši junaci postali to što su (predvidljiv maltretman od strane roditelja), dok njihov "pra greh" nekako ostaje da okupira samo skinsa.
Gluma je na jedva podnošljivom nivou srpskog filma sa replikama koje sam ponavljao ne bi li sebe ubedio da ih je moguće izgovoriti na srpskom jeziku, i van filma. S tim što moram da priznam da se doprinosom nisu istakle ni gostujuće zvezde (Emir Kusturica, Dragan Nikolić i Mirjana Karanović). Bojan Vuk, kao da NGO filmova pre njega nije bilo, prikazuje bahanalije skinsa i njihovo divlj(anj)e u srcu na način dosadniji nego što je to urađeno u poučnom Šišanju. Na sličan način, kroz "familijarni" model prikazane su i spone kriminala i policije u drugom segmentu. Iako najnedramskiji, treći segment, je zapravo najinteresantniji jer je pokazao šta Bojan Vuk ume bolje od drugih i šta je zapravo mogla biti prava radnja ovog filma- a to je horor o duhovima prošlosti koji progone naše junake. Jer maske i efekti pobijenih koji se javljaju u morama nesrećnog vojnika za par koplja su superiornije od bilo čega drugog u filmu i zapravo su jedini originaln(ij)i iskorak u filmu koji nam je prikazan.
Dakle ako Bojan Vuk u narednom ostvarenju odluči da se pozabavi onim što njega zanima, a ne onim što bi "Srbija" trebalo da pogleda možda i dobijemo dobar film.
SELEKTAH: 3plus/ 10
Moram da priznam da nisam fan srpskih filmova u kojima su skinsi glavni junaci. Naročito oni koji izgledaju kao da su pogrebani sa dna ljudske kace, koji piju zidarski "Bip" i kao nevoljenu partnerku uvek imaju neku mučenicu koja misli da je silovanje sa pristankom isto što i vođenje ljubavi. Nažalost, po mene i reditelja i scenaristu ovog filma, Bojana Vuka Kosovčevića, ni naredne dve trećine ovog "omnibusnog" trilera nisu mnogo atraktivnije što se glavnih protagonista tiče. U drugoj nas očekuje kajlirani krimos, ćelav i "zemunast", kakvog nam je prikazao ama baš svaki srpski film u poslednje dve decenije, a u poslednjoj trećini u našem fokusu je "poludeli" veteran recentnijih srpskih ratovanja.
Njih trojica bili su drugari u osnovnoj školi i događaj kojim nam to prijateljstvo ilustruje Bojan Vuk je vrlo slikovit- oni su zajedno pokušali da obese malog Roma (da ne ulazim u to kako im se zgodno namestio set za vešanje...) Kasnije, život ih je rastavio, ali i ako su ostali da žive relativno blizu jedni drugih nisu ostali u toliko prijateljskim odnosima, koliko u nekoj vrsti "lojalnog"/patriotskog čuvanja najslabijeg od njih, tj poludelog vojnika. Sve tri priče usputno pojašnjavaju i kako su i zašto naši junaci postali to što su (predvidljiv maltretman od strane roditelja), dok njihov "pra greh" nekako ostaje da okupira samo skinsa.
Gluma je na jedva podnošljivom nivou srpskog filma sa replikama koje sam ponavljao ne bi li sebe ubedio da ih je moguće izgovoriti na srpskom jeziku, i van filma. S tim što moram da priznam da se doprinosom nisu istakle ni gostujuće zvezde (Emir Kusturica, Dragan Nikolić i Mirjana Karanović). Bojan Vuk, kao da NGO filmova pre njega nije bilo, prikazuje bahanalije skinsa i njihovo divlj(anj)e u srcu na način dosadniji nego što je to urađeno u poučnom Šišanju. Na sličan način, kroz "familijarni" model prikazane su i spone kriminala i policije u drugom segmentu. Iako najnedramskiji, treći segment, je zapravo najinteresantniji jer je pokazao šta Bojan Vuk ume bolje od drugih i šta je zapravo mogla biti prava radnja ovog filma- a to je horor o duhovima prošlosti koji progone naše junake. Jer maske i efekti pobijenih koji se javljaju u morama nesrećnog vojnika za par koplja su superiornije od bilo čega drugog u filmu i zapravo su jedini originaln(ij)i iskorak u filmu koji nam je prikazan.
Dakle ako Bojan Vuk u narednom ostvarenju odluči da se pozabavi onim što njega zanima, a ne onim što bi "Srbija" trebalo da pogleda možda i dobijemo dobar film.
SELEKTAH: 3plus/ 10
Čini mi se da Kosovčević sigurno ima veliku energiju i dobre namere ali da se njegov rad po zrelosti ne može porediti sa Dragojevićevim, iako su ambicije definitivno tu negde. Naprosto, Kosovčević na nivou ideja, kako na pukom nivou fabule i načina pripovedanja, pa zatim i intelektualnog uvida ne zadire mnogo dublje od studentskog filma.
ReplyDeleteOtud i ovaj triptih o "neveselim devedesetim" na kraju nema baš jasnu ideju, nema baš jasan ni ideološki, ni tematski angažman, već ostaje na jednom uopštenom nivou gde se spajaju prikaz košamrnog perioda, pokušaji da se unutar njega nađe neka vrsta sentimentalnosti, a rezultat su junaci naivnog kalibra, i po onome što čine i po onome što im je estetski domet. Naprosto, u pokušaju da pronađe emociju u svojim neartikulisanim junacima, istovremeno ih braneći i osuđujući, Kosovčević jedino uspeva da postigne tu neposrednost studentskog filma.
Dragojeviću se takvi gafovi u kanonskim filmovima nisu dešavali, ali isto tako on te filmove ipak nije radio sam, pre svega kao scenarista.
Jedan od problema filma svakako je i odluka da se bazira na tri priče od kojih je svaka prilično drugačija od prethodne, ne samo po miljeu u kom se dešava jer milje je faktični isti ali sagledan iz drugog (vrlo različitog) ugla, već i po estetikama kojima se služi. Priča o skinhedima po definiciji spada u domen društveno-kritičkog, da ne kažem "problemskog" filma; priča o krimosima spada u domen krimića sa potencijalom da se izvrgne u exploitation; priča o ludom ratnom veretanu ima nešto od ekspresionističke psihološke drame. Kosovčević uspeva da ovo sve učinim delovima jednog istog filma, i to je veliki uspeh. Ali to je po svemu, na krajeva jedan film koji više funkcioniše kao Kosovčevićev showcase šta sve ume nego kao konzistentno delo.
Konačno, poslednji krupan problem je glumačka podela u kojoj glavne uloge u prve dve priče igraju glumci koji su morali biti kudikamo "mekši" i prijemčiviji publici. Ne smatram da su to po definiciji morale biti zvezde ali mislim da su i igrali morali imati više leading man kvaliteta.
Star cameo pojave Emira Kusturice i drugih slavnih faca su prilično efektne i ne remete tok filma. Nadam se da će Kusturičin kameo pomoći plasman filma u inostranstvu.
Kosovčević bez ikakve sumnje pokazuje lakoću u izlaganju priče i uspeva da napravi konzistentnu sirovu estetiku u pogledu kadriranja i fotografije, sa nekoliko efektnih akcionih scena u drugoj priči. U tom smislu, Kosovčević zaslužuje pažnju i u pojedinim aspektima, VIR je bolje realizovan nego što je zamišljen na nivou priče.
Međutim, ta tematska raspojasanost odvojila ga je od većeg uspeha i kod kritike i kod publike koju bi nekim dometima svakako zasluživao. Filmovi sa kojima se poslednjih godina može porediti, ŠIŠANJE ili MILOŠ BRANKOVIĆ su dobacili dalje jer su bili tematski fokusiraniji (naročito ŠIŠANJE) a VIR zapravo postiže manje, sabirajući više motiva.
U svakom slučaju, VIR je debi koji obećava, ali nije debi koji sam po sebi može da se nametne i nema format KLIPA, ili u krajnjoj liniji SRPSKOG FILMA. Međutim, Kosovčević svakako ima budućnost, naročito ako u drugom filmu uspe da prevaziđe greške koje je napravio u prvom, i koje - ako imamo u vidu S/KIDANJE - nisu nešto što je potpuno neobično.
Pitanje glasi - koju vrstu karijere sada Kosovčević može da izgradi kod nas. Snimio je prvi film mimo sistema, zaslužuje drugu priliku - u to nema sumnje - ali da li može da ponovi ovaj isti produkcioni poduhvat ili će ipak morati da računa na kakvu-takvu državnu pomoć?
vir je jedan od retkih domaćih filmova koji ne sudi svojim (anti)junacima, već predstavlja napor da se oni približe gledaocu tako što hrani potrebu da se razumeju njihovi postupci, i samim tim je nekoliko stratosfera iznad šišanja, koji je i dalje vrhunski primer autorskog filma u kome autori ne znaju ništa o temi o kojoj bi da se bave. srećom, bojan vuk nema te probleme i blagodet je što mu kamera ne drhti. vredan hvale je i napor da se devedesete predstave postudžbenički, što je u kvazivisokoideologizovanoj/propagandističkoj tradiciji fdu učenika nezabeležena jeres. izbegava se i kartanje na igru šoka što su jedini aduti i srpskog filma i klipa, a posebno potonje pomenuti je primer jalovog sistemskog antisistemskog filma u zemlji koja ni nema sistem, već je u najboljem slučaju kondominijum po društvenom uređenju.
ReplyDeleteglumci u viru su sveži iako nisu uvek na željenoj visini, a neke scene su antologijske kao ona u folkoteci kad ivan sedi u separeu dok piči 200 na sat ili kao što je to sjajna epizoda mire karanović koju je bojan vuk sveo na pravu meru.
ukratko, najbolji srpski film od miloša brankovića i montevidea pt. 1 naovamo.