Za one koji ne mogu da govore (For Those Who Can Tell No Tales) je zajednički projekat (beše) "berlinske medvedice" Jasmile Žbanić i australijske pozorišne umetnice Kym Vercoe, koja je i autorica scenarija. Kad odgledate film, rekao bih, bićete još više ubeđeni da je Jasmila "samo zabeležila" stvarna Kymina iskustva u Bosni. Kym, u filmu, praktično, igra samu sebe.
Kym, dakle, odlučuje iz samo njoj znanih razloga da iz daleke Australije turistički poseti Bosnu i Hercegovinu. I to grad Višegrad. Odseda u hotelu/ spa centru "Vilina vlas". Iako joj šetnja po Višegradu prija, iako je na death metal koncertu (jer to je ono kako Višegrađani provode vreme) startuje neki tip, ona cele noći u hotelu ne može da spava. I dok mi mislimo da je to zbog džetlega, u jednom od flešforvarda saznajemo da je to bilo zbog intuitivnog/ mističnog/ ženskog/ spiritualnog "osećanja" mesta na koje je došla tj sporne činjenice da je taj hotel za vreme rata u Bosni srpska vojska koristila kao koncentracioni kamp za Muslimanke koje je sistematski silovala i povremeno ubijala. Po povratku u Australiju, Kym prvo kontaktira autora vodiča kroz Bosnu zašto te stvari nije uneo u vodič (kasnije će u neposrednom susretu sa njim saznati da to "nije dobro za biznis" koji je Bosni preko potreban), ali će odlučiti da se ponovo vrati u Višegrad i izbori/ izmiri se sa tim "neobeleženim" zločinom.
Kym nije naročito simpatična osoba i mislim da je Jasmila, voljno ili slučajno, uhvatila tu njenu "anlajkabilnost". Taj momenat, s druge strane, solidno amortizuje tendenciozna neprijateljstva građana (ako ne i Srba) Višegrada. Od taksiste koji će na njeno ljupko pitanje kakve su ono ptice na grani odgovoriti diskretno nadrkano (na engleskom) sa "those are perfectly normal Bosnian birds", do ljubaznog kustosa Andrićevog muzeja koji će joj se poveriti da je za vreme rata bio u Srbiji (i pisao poeziju?!!), Kym je neprekidno izložena nekoj vrsti "srpskog" pritiska koji će se konačno manifestovati kroz polu-privođenje u policijsku stanicu. Tamo će Kym biti objašnjeno da je privedena iz nekoliko preteranih, ali opravdanih razloga (ometanje privatnog poseda). To će ujedno biti i jedina prilika kada ćemo čuti "drugu stranu" tj da je u Vilinoj Vlasi zapravo bila ratna bolnica.
U Jasmilinom filmu nema neke naročito radnje. Radi se o ženskom (možda i feminističkom) impresionističkom eseju o jednom zločinu i jednoj ženi koja se sasvim legitimno pita kako svet, ona, ti ljudi koji tu žive, mogu da nastave dalje, kao i da li je moguće objekte, baš kao i ljude, prihvatiti kao nešto drugo nakon što su bili povezani sa strašnim zločinima. Višegradski most pojavljuje se kao stari i novi svedok zala. Ona koja su počinili Turci nad pravoslavnim življem samo su spomenuta u jednom vrlo neprijatnom obraćanju pravoslavnog Višegrađanina, ova svežija nešto elaboriranije. Ne znam da li klackalici "čijih je bilo više" ikada igde ima mesta.
Jedan način da se pozabavite filmom jeste da se odlučite koje tj čije su činjenice tačne. U jednoj tj drugoj varijanti film će biti znatno anti-srpskiji. Drugi način je da apstrakujete mogućnost zauzimanja strana i da pretpostavite da je zločina bilo i da se film dalje razvija na tom nivou. U tom slučaju, Kymina potraga za pravdom tj "progovorom" u ime onih koje rapidno jede zaborav je ljudska i opravdana. Nažalost, film o tome nije najinteresantniji i znatno ga sabotiraju tendenciozni prikazi Višegrađana (svi od reda muškarci) kao manje ili više neprijateljski nastrojenih članova nekog plemena. Oni neuverljivo polarizuju film na dobro i zlo i ne doprinose potrazi za pravdom i istinom, i čine da svi ostaju na svojim stranama, i nakon gledanja.
(Opravdano) ljuta srca autorica mogu ostati samo delimično kriva za to.
SELEKTAH: 3plus/ 10
No comments:
Post a Comment