A vi ste mislili da sam ih zaboravio!...
Sve je počelo tako što smo mi odlučili da idemo na put, kolima, i put je bio dug i trebalo je spremiti dosta muzike, neke muzike, koju volimo, ali ne slušamo, često i koliko bi hteli, a koja prija, tokom vožnje, i Žozefini i meni, i Eli, i stavio sam nam dvostruku kompilaciju (u "tracks" univerzumu to mu dođe skoro pedeset pesama na gomili) The Byrds. A među brojnim albumima koje je odabrala, Žozefina (a ne ja!) je stavila Temples. I onda je u nekom trenutku krenula muzika. Jedna pesma, druga, treća... BRATE KAKO SU DOBRI OVI BYRDS! I prijaju dok vozim.
Ali to su Temples. Kaže Žozefina.
Temples.
U svoju odbranu mogu da kažem da je u tom trenutku njihov album, na dvostrukom vinilu, već bio u gepeku u kesi sa drugim pločama.
Kao i da sam pisao o njima kad sam umeo da ih razlikujem od Byrds.
Treba biti pozamašno gluv pa već na prvo slušanje ne provaliti da je ovaj bend do šiški uronjen u psihodelični pop/ rok (namerno razdvajam) šezdesetih kada je svaka pesma zvučala kao da je večnost tek počela i da se do njenog kraja stiže spuštanjem niz džinovskih tobogan duginih boja. Ali Temples zvuče sveže. Retro, ali samo u smislu da su baš malo pre nekom vremenskom mašinom prebačeni iz pomenute dekade.
Istina je da ponekad u ritmu, zazvuči nešto od postrejverskog postprajmalskrimovskog, ali ne na bijedni način Kasabian i sličnih kopiketa, već više kao logičan predložak kuda bi stvari mogle da povuku. Kada dođe do stonda i bend stigne više od sunca.
Ali, za sada, ovo je "najradiofoničniji album godine" bez problema. Pesme su poletne, prolećne, Rockingbirds meets The Coral (kao referenca mlađima na bendove koji nisu direktno ponikli u šezdesetim), refreni opušteno mogu da se skandiraju i u kolima i na livadama festivala. Zvuče sveže. To stvara čudan osećaj. Da očigledno i nesebično bavljenje muzikom od pre pedeset godina (!!!) ide tako lako i deluje tako iskreno. Tera vas da se pitate koja je poenta istorije muzike, ako ju je tako lako moguće zaobići tj ostati u "nekom njenom trenutku".
Naravno, sav retro i sva svežina na stranu, Temples su talentovani momci koji umeju da naprave pitku folk-rok pesmu sa "kalifornijskim vajbom", ali što je još bitnije umeju to da ponove dvanaest puta. Umeju da upletu nešto od engleske mističnosti u to sunce kojim promovišu, da od stvari naprave čarolijicu, koja iako pitka, ne opušta sasvim do kraja. I nostalgična taman koliko treba, da ne izgubite osećaj čime život završava.
SELEKTAH: 8mileshigh/ 10
Sve je počelo tako što smo mi odlučili da idemo na put, kolima, i put je bio dug i trebalo je spremiti dosta muzike, neke muzike, koju volimo, ali ne slušamo, često i koliko bi hteli, a koja prija, tokom vožnje, i Žozefini i meni, i Eli, i stavio sam nam dvostruku kompilaciju (u "tracks" univerzumu to mu dođe skoro pedeset pesama na gomili) The Byrds. A među brojnim albumima koje je odabrala, Žozefina (a ne ja!) je stavila Temples. I onda je u nekom trenutku krenula muzika. Jedna pesma, druga, treća... BRATE KAKO SU DOBRI OVI BYRDS! I prijaju dok vozim.
Ali to su Temples. Kaže Žozefina.
Temples.
U svoju odbranu mogu da kažem da je u tom trenutku njihov album, na dvostrukom vinilu, već bio u gepeku u kesi sa drugim pločama.
Kao i da sam pisao o njima kad sam umeo da ih razlikujem od Byrds.
Treba biti pozamašno gluv pa već na prvo slušanje ne provaliti da je ovaj bend do šiški uronjen u psihodelični pop/ rok (namerno razdvajam) šezdesetih kada je svaka pesma zvučala kao da je večnost tek počela i da se do njenog kraja stiže spuštanjem niz džinovskih tobogan duginih boja. Ali Temples zvuče sveže. Retro, ali samo u smislu da su baš malo pre nekom vremenskom mašinom prebačeni iz pomenute dekade.
Istina je da ponekad u ritmu, zazvuči nešto od postrejverskog postprajmalskrimovskog, ali ne na bijedni način Kasabian i sličnih kopiketa, već više kao logičan predložak kuda bi stvari mogle da povuku. Kada dođe do stonda i bend stigne više od sunca.
Ali, za sada, ovo je "najradiofoničniji album godine" bez problema. Pesme su poletne, prolećne, Rockingbirds meets The Coral (kao referenca mlađima na bendove koji nisu direktno ponikli u šezdesetim), refreni opušteno mogu da se skandiraju i u kolima i na livadama festivala. Zvuče sveže. To stvara čudan osećaj. Da očigledno i nesebično bavljenje muzikom od pre pedeset godina (!!!) ide tako lako i deluje tako iskreno. Tera vas da se pitate koja je poenta istorije muzike, ako ju je tako lako moguće zaobići tj ostati u "nekom njenom trenutku".
Naravno, sav retro i sva svežina na stranu, Temples su talentovani momci koji umeju da naprave pitku folk-rok pesmu sa "kalifornijskim vajbom", ali što je još bitnije umeju to da ponove dvanaest puta. Umeju da upletu nešto od engleske mističnosti u to sunce kojim promovišu, da od stvari naprave čarolijicu, koja iako pitka, ne opušta sasvim do kraja. I nostalgična taman koliko treba, da ne izgubite osećaj čime život završava.
SELEKTAH: 8mileshigh/ 10
po meni, mozes ovu recenziju copipejstovati i za allah las!
ReplyDeletea jesi li im dao ocenu 8 zbog ovog pun-a ?
ReplyDelete:)
zgodno se namestilo, istina
Delete