I dalje nisam siguran da slušam pravu verziju
Postoji Aphex Twin i postoji muzika koju je on napravio.
Ovaj prvi je omiljen i od strane "klupske" ekipe koliko i od bilo koje druge. Ovaj prvi je: genij, dripac, ludak, "večita autsajderska institucija", (sada već i) veteran (njegovo prvo izdanje, Analog Bubblebath Vol.2, pojavilo se 1991) i sinonim za "kreativnu kurcobolju".
Ne mislim da je njegova muzika isto toliko slušana.
Ne mislim ni da su svi segmenti njegove diskografije (čak samo one pod varijacijama imena Aphex Twin) podjednako slušani.
Verujem da najviše ljudi zna i voli Windowlicker.
I rekao bih da je to bila Aphexova polazna osnova za koncipiranje i kreiranje ovog albuma.
Njegov poslednji album, Drukqs, izašao je pre 13 godina. Radeći na sitno, kroz EP ediciju Analord (1-11), on je "zvanično" bio sa nama sve do 2005. To, praktično znači da je malo manje od polovine svoje karijere Aphex Twin bio autorski neaktivan, barem pod tim imenom.
Te 2001. svi su slušali prvi i jedini album The Avalanches (iako je on izašao krajem prethodne godine), zatim Discovery, Daft Punk, neko je još uvek zaozbiljno uzimao Autechre, a Fenneszov Endless Summer je osvojio srca i vicešampionsku poziciju Pitchforkove godišnje liste.
Samo kažem.
Koooliko je to davno bilo.
Opravdano je pitati se da li između Aphex Twina i Kate Bush ima, odnosno treba li da bude, sličnosti.
I ona se nakon slične pauze (12 godina) vratila svojim (paj sad!) "najeksperimentalnijim albumom". I to posle (paj sad!) svog "najpristupačnijeg/ skoro pop albuma".
Aerial je bio impresionistički pop, prigušen, neuhvatljiv, "na 2 diska", definitvno nešto što njena šira publika nije očekivala, niti želela, a što je ona uža prigrlila kao još jedan dokaz njenog autentičnog, nepovodljivog genija.
Syro nije Aerial. Syro je sve suprotno od Aerial.
Ovo je vrlo pop "Aphex" (pod ovim uzmim da se radi o ravnopravnoj mešavini techna, drum and bassa, ambienta, Kraftwerka, drill and bassa, elektra), lako moguće (paj sad!) i njegov "najpristupačniji".
Nešto što je njegova šira publika priželjkivala, i konačno dobila, a ona uža, pošto nema kuda, prigrlila kao još jedan dokaz njegovog autentičnog, nepovodljivog genija.
Negde u Sherburneovom intervjuu sa Aphexom naći ćete i deo u kome Aphex kaže, a povodom toga što su se na YouTube-u pojavila brojna lažna izdanja Syro, da bi on sam rado "realizovao" neke od njih, jer bi nakon toga pokupio solidne pare od tantijema.
Bojim se da Aphex "d dripac" Twin sebi nije mogao da priušti objavljivanje još jednog "zahtevnog" albuma. I tu počinju razlike sa Kate Bush u ovoj priči.
Njegova zvezda je predugo sijala na račun obilja kurčenja, a premalo na račun muzike koja ima potencijal da postane "elektronski evergrin". Tezge su organizovane u međuvremenu na račun stare slave i nespornog talenta da i od najmanjeg nastupa, ako to poželi, napravi nezaboravan događaj. Ali, objavljivanje albuma kojim bi samo "kritika" bila zadovoljna, a koji bi bio pretežak za majnstrim populus, pa čak i za upornije poštovaoce, odvelo bi ga u, možda i večitu, opskuru "kultnih" autora koji će uvek biti odlična referenca, a retko nešto što se drugima stavlja na mikstejpove.
Syro je bio biti ili ne biti za njegovu (komercijalnu) karijeru.
I on je odabrao "ne biti" zarad "biti".
Forfakssejk, u Syro u473t8jošdanebihnavodiočitavnazivnjegovogizdrkavajućegnaslovapesme, provejavaju Kraftwerk linije kao da smo na dobrom albumu Coldplay. OK, sve okolo njih sluti na anksioznost i trahikardiju (ali i to ni prineti kako se pre um(l)elo!), ali imate uz šta da se privijete.
Syro je izdanje (a mnogi kažu i trijumf) Aphexa muzičara nad Aphexom Twinom.
Sve melodije na njemu češće su fino izvajane, nego sitno seckane. Svi ritmovi dolaze iz baze njegovih "najvećih hitova", nego što su ikakav pokušaj pomeranja (sopstvenih) granica. Sve je ukusno i ne previše problematično aranžirano, i čovek mora da se pita gde bi Aphex danas bio da nam je ovakvo izdanje isporučio kada smo očekivali (1999). Oh, wait...
U Aphexovu korist ide činjenica da su se ubrzo nakon "njegovog povlačenja" drilla manuli mnogi i da danas retko ko pravi ovakvu vrstu elektronske muzike (ili ja nisam informisan). Stvari su danas više zaokupljene teksturama, nego ritmovima, sporošću, nego brzinom, ozbiljnošću, nego humorom. Možda zato Aphexu i nije bilo toliko teško da rezimirajući sopstveni doprinos elektronskoj muzici dođe do zvukova, i to pitkih, koji su i danas izuzetak na svetskoj sceni, ali i samo njegova slika & prilika. Pa čak i u slučajevima, a takvih je na ovom albumu najviše, kada stvari koncipira na isti staridobri način na koji je to radio i na Richard D James, čiji je Syro očigledni naslednik.
Po Aphexa je povoljna i okolnost da se sem Goldieja ovih dana i drum and bassa retko ko laća, pa povremena oslanjanja na ovaj ritam deluju osvežavajuće iako vas zapravo neko na plus 40 prska vodom koja je iscurela iz erkondišna. Slično je i sa nekim semplovima koji su bili karakteristični za elektronsku muziku ranih devedesetih i rejv stremljenja drum and bassa čija svežina potiče, baš kao i u slučajevima nekih sireva, od pravilno odmerene bajatosti.
Uravnotežen raspored svih elemenata ključan je za osećanja prijatnosti. Aphex ni u čemu ne preteruje kao nekada. Semplovani zvuci ponekad donose nešto od za njega karakteristične jeze, ali su kraći i diskretniji, dok su semplovani vokali, koji su bili trejdmark njegovih najvećih hitova (ispravite me ako grešim) ovde glavno oružje za umiljavajući zvuk i njegovu sveopštu popizaciju.
Syro nije loš, koliko je iritantno prijemčiv. On nam ne prikazuje Aphexa kakvog do sada nismo videli, već još više osvetljava njegove "najviđenije" strane. U izvesnoj meri, on čak deluje kukavički, iako smo i on i ja i vi debelo svesni toga koliko je to pametan potez. Slično debitantskom ostvarenju FKA twigs, ali na SASVIM drugi način, opet imamo album koji i ovakav kakav je za mejnstrim medije i publiku zvuči kao izazov, dok ćemo mi ostali koji svakodnevno bodemo uši nebrušenim dijamantima biti u prilici da samo konstatujemo da smo sve ovo već manje-više čuli.
Nažalost, ne od koga i kada je to trebalo.
SELEKTAH: 5plus/ 10
PS Aphexov vršnjak/sledbenik (teško je reći), Venetian Snares, snimio je ove godine album (My Love Is a Bulldozer) koji iz sličnih razloga obuzdava sopstvenu narav, ali to čini na daleko provokativniji i manje očigledno kompromisan način. Samo što će on ostati na margini. Jer se nije kurčio kada je trebalo.
Postoji Aphex Twin i postoji muzika koju je on napravio.
Ovaj prvi je omiljen i od strane "klupske" ekipe koliko i od bilo koje druge. Ovaj prvi je: genij, dripac, ludak, "večita autsajderska institucija", (sada već i) veteran (njegovo prvo izdanje, Analog Bubblebath Vol.2, pojavilo se 1991) i sinonim za "kreativnu kurcobolju".
Ne mislim da je njegova muzika isto toliko slušana.
Ne mislim ni da su svi segmenti njegove diskografije (čak samo one pod varijacijama imena Aphex Twin) podjednako slušani.
Verujem da najviše ljudi zna i voli Windowlicker.
I rekao bih da je to bila Aphexova polazna osnova za koncipiranje i kreiranje ovog albuma.
Njegov poslednji album, Drukqs, izašao je pre 13 godina. Radeći na sitno, kroz EP ediciju Analord (1-11), on je "zvanično" bio sa nama sve do 2005. To, praktično znači da je malo manje od polovine svoje karijere Aphex Twin bio autorski neaktivan, barem pod tim imenom.
Te 2001. svi su slušali prvi i jedini album The Avalanches (iako je on izašao krajem prethodne godine), zatim Discovery, Daft Punk, neko je još uvek zaozbiljno uzimao Autechre, a Fenneszov Endless Summer je osvojio srca i vicešampionsku poziciju Pitchforkove godišnje liste.
Samo kažem.
Koooliko je to davno bilo.
Opravdano je pitati se da li između Aphex Twina i Kate Bush ima, odnosno treba li da bude, sličnosti.
I ona se nakon slične pauze (12 godina) vratila svojim (paj sad!) "najeksperimentalnijim albumom". I to posle (paj sad!) svog "najpristupačnijeg/ skoro pop albuma".
Aerial je bio impresionistički pop, prigušen, neuhvatljiv, "na 2 diska", definitvno nešto što njena šira publika nije očekivala, niti želela, a što je ona uža prigrlila kao još jedan dokaz njenog autentičnog, nepovodljivog genija.
Syro nije Aerial. Syro je sve suprotno od Aerial.
Ovo je vrlo pop "Aphex" (pod ovim uzmim da se radi o ravnopravnoj mešavini techna, drum and bassa, ambienta, Kraftwerka, drill and bassa, elektra), lako moguće (paj sad!) i njegov "najpristupačniji".
Nešto što je njegova šira publika priželjkivala, i konačno dobila, a ona uža, pošto nema kuda, prigrlila kao još jedan dokaz njegovog autentičnog, nepovodljivog genija.
Negde u Sherburneovom intervjuu sa Aphexom naći ćete i deo u kome Aphex kaže, a povodom toga što su se na YouTube-u pojavila brojna lažna izdanja Syro, da bi on sam rado "realizovao" neke od njih, jer bi nakon toga pokupio solidne pare od tantijema.
Bojim se da Aphex "d dripac" Twin sebi nije mogao da priušti objavljivanje još jednog "zahtevnog" albuma. I tu počinju razlike sa Kate Bush u ovoj priči.
Njegova zvezda je predugo sijala na račun obilja kurčenja, a premalo na račun muzike koja ima potencijal da postane "elektronski evergrin". Tezge su organizovane u međuvremenu na račun stare slave i nespornog talenta da i od najmanjeg nastupa, ako to poželi, napravi nezaboravan događaj. Ali, objavljivanje albuma kojim bi samo "kritika" bila zadovoljna, a koji bi bio pretežak za majnstrim populus, pa čak i za upornije poštovaoce, odvelo bi ga u, možda i večitu, opskuru "kultnih" autora koji će uvek biti odlična referenca, a retko nešto što se drugima stavlja na mikstejpove.
Syro je bio biti ili ne biti za njegovu (komercijalnu) karijeru.
I on je odabrao "ne biti" zarad "biti".
Forfakssejk, u Syro u473t8jošdanebihnavodiočitavnazivnjegovogizdrkavajućegnaslovapesme, provejavaju Kraftwerk linije kao da smo na dobrom albumu Coldplay. OK, sve okolo njih sluti na anksioznost i trahikardiju (ali i to ni prineti kako se pre um(l)elo!), ali imate uz šta da se privijete.
Syro je izdanje (a mnogi kažu i trijumf) Aphexa muzičara nad Aphexom Twinom.
Sve melodije na njemu češće su fino izvajane, nego sitno seckane. Svi ritmovi dolaze iz baze njegovih "najvećih hitova", nego što su ikakav pokušaj pomeranja (sopstvenih) granica. Sve je ukusno i ne previše problematično aranžirano, i čovek mora da se pita gde bi Aphex danas bio da nam je ovakvo izdanje isporučio kada smo očekivali (1999). Oh, wait...
U Aphexovu korist ide činjenica da su se ubrzo nakon "njegovog povlačenja" drilla manuli mnogi i da danas retko ko pravi ovakvu vrstu elektronske muzike (ili ja nisam informisan). Stvari su danas više zaokupljene teksturama, nego ritmovima, sporošću, nego brzinom, ozbiljnošću, nego humorom. Možda zato Aphexu i nije bilo toliko teško da rezimirajući sopstveni doprinos elektronskoj muzici dođe do zvukova, i to pitkih, koji su i danas izuzetak na svetskoj sceni, ali i samo njegova slika & prilika. Pa čak i u slučajevima, a takvih je na ovom albumu najviše, kada stvari koncipira na isti staridobri način na koji je to radio i na Richard D James, čiji je Syro očigledni naslednik.
Po Aphexa je povoljna i okolnost da se sem Goldieja ovih dana i drum and bassa retko ko laća, pa povremena oslanjanja na ovaj ritam deluju osvežavajuće iako vas zapravo neko na plus 40 prska vodom koja je iscurela iz erkondišna. Slično je i sa nekim semplovima koji su bili karakteristični za elektronsku muziku ranih devedesetih i rejv stremljenja drum and bassa čija svežina potiče, baš kao i u slučajevima nekih sireva, od pravilno odmerene bajatosti.
Uravnotežen raspored svih elemenata ključan je za osećanja prijatnosti. Aphex ni u čemu ne preteruje kao nekada. Semplovani zvuci ponekad donose nešto od za njega karakteristične jeze, ali su kraći i diskretniji, dok su semplovani vokali, koji su bili trejdmark njegovih najvećih hitova (ispravite me ako grešim) ovde glavno oružje za umiljavajući zvuk i njegovu sveopštu popizaciju.
Syro nije loš, koliko je iritantno prijemčiv. On nam ne prikazuje Aphexa kakvog do sada nismo videli, već još više osvetljava njegove "najviđenije" strane. U izvesnoj meri, on čak deluje kukavički, iako smo i on i ja i vi debelo svesni toga koliko je to pametan potez. Slično debitantskom ostvarenju FKA twigs, ali na SASVIM drugi način, opet imamo album koji i ovakav kakav je za mejnstrim medije i publiku zvuči kao izazov, dok ćemo mi ostali koji svakodnevno bodemo uši nebrušenim dijamantima biti u prilici da samo konstatujemo da smo sve ovo već manje-više čuli.
Nažalost, ne od koga i kada je to trebalo.
SELEKTAH: 5plus/ 10
PS Aphexov vršnjak/sledbenik (teško je reći), Venetian Snares, snimio je ove godine album (My Love Is a Bulldozer) koji iz sličnih razloga obuzdava sopstvenu narav, ali to čini na daleko provokativniji i manje očigledno kompromisan način. Samo što će on ostati na margini. Jer se nije kurčio kada je trebalo.
afeksara samo (ispravno) kapira da je bolja muzička prošlost bila mnogo skorije od vremena u kojoj je obično traže i da bolja muzička budućnost nikada neće doći. to ne znači i da je to kapiranje uspeo ovde da pretoči u zvuke na najbolji način, ali poređenje sa fak tvigi je ipak preteška artiljerija.
ReplyDeleteto za fak tvigi mi je i maare rekao (osim ako se sad ne ponavlja).
Deletelepo i KRUPNO piše "na SASVIM drugi način" baš zato što sam znao da će biti takvih primedbi. ne porede se kvaliteti, već mi je bilo zgodno da se nadovežem na skoro napisan tekst o albumu koji isto tako zvuči "zahtevno", ali samo mejnstrim življu.
iz recenzija je jasno da ja preferiram i više cenim (novo ostvarenje) twiggy.
e, to je već i samohodna artiljerija.