Strašno pametno, ali nedovoljno strašno
"Ukleta kuća" očigledno je najpopularnija i komercijalno najisplativija horor tema trenutno. Pet nastavaka Paranormal Activity, The Conjuring, Insidious i Mama dosta elokventno govore o tome. Da li smutna ekonomska vremena, u kojima nam ozbiljna životna opasnost preti čak i od poplave, idu na ruku našoj pojačanoj zabrinutosti za sam dom i one koji ga čine, ne znam. Ali dosta katoličkih promotera govori o tome da porodica nikada nije bila izloženija iskušenjima i napadima zla, kao i da je još uvek ništa nije nadmašilo u ulozi garanta zdravog odrastanja i normalnog života. Naravno, oni imaju radikalnije ideje od mene šta još ovoj zajednici stoji na putu opstanka... S druge strane, zna svako ko je probao da bude roditelj- nema većeg straha od onoga koji roditelj može da razvije u brizi za svoje dete ("ne dao ti bog što ti majka misli...") i ta tema je, dakle, izvor "večnog horora".
Oculus, koji nam dolazi baš "od producenata Paranormal Activity i Insidious", ne menja ništa u matrici, jedino što ovde nije ukleta kuća, već ogledalo, ali ogledalo je u kući, i kad ono proradi kuća tj dom postaje teren na kome ovo odašilja zlo. U osnovi Oculus je kombinacija prostorno zbudženijeg Shining, bilo koga od pomenutih horora i zbog dramaturškog koncepta jedno "post" može se dodati i dovesti u vezu sa hororima tipa Scream i njemu sličnim koji samo naoko radikalno menjaju žanrovsku matricu.
U Oculusu tata, mama, ćerka i sin useljavaju se u novu kuću, a zajedno sa njima i jedno antikvarno ogledalo, koje nalazi mesto u tatinom "kućnom ofisu". Ubrzo, tata počinje da ludi, sve više se zatvara u ofis, mama gubi živce, a potom i razum, a deci se pričinjava da u tatinoj sobi vide i jednu tetu... Međutim, sve ovo ispričano nam je u flešbekovima. (spremni za spojlere?) Osnovna radnja se bavi odraslom ćerkom i sinom koji se vraćaju u ukletu kuću sa ukletim ogledalom da mu se osvete.
Film je solidan i ne vređa inteligenciju, međutim reditelj i ko-scenarista Mike Flanagan, preopteretio je radnju potrebom da na svim nivoima film profukcioniše kao niz refleksija (stvar i njen odraz) ne bi li svom ostvarenju dao na kvalitetu intelektualnim poigravanjem sa idejom "rašomona". Ovo neprekidno poigravanje sa tim da je sećanje, nečija vizura zapravo samo varljiv odraz stvarnosti ne zamara, ali u velikoj meri ide na uštrb onome zbog čega smo došli- strašnim scenama odnosno plašenju. Na kraju, zapravo, Oculus, podmiruje potrebe pre kao neki natprirodni triler, nego kao horor štivo.
Mislim da će oni koji i ne vole toliko horore biti i pre i više zadovoljni.
SELEKTAH: 6/ 10
"Ukleta kuća" očigledno je najpopularnija i komercijalno najisplativija horor tema trenutno. Pet nastavaka Paranormal Activity, The Conjuring, Insidious i Mama dosta elokventno govore o tome. Da li smutna ekonomska vremena, u kojima nam ozbiljna životna opasnost preti čak i od poplave, idu na ruku našoj pojačanoj zabrinutosti za sam dom i one koji ga čine, ne znam. Ali dosta katoličkih promotera govori o tome da porodica nikada nije bila izloženija iskušenjima i napadima zla, kao i da je još uvek ništa nije nadmašilo u ulozi garanta zdravog odrastanja i normalnog života. Naravno, oni imaju radikalnije ideje od mene šta još ovoj zajednici stoji na putu opstanka... S druge strane, zna svako ko je probao da bude roditelj- nema većeg straha od onoga koji roditelj može da razvije u brizi za svoje dete ("ne dao ti bog što ti majka misli...") i ta tema je, dakle, izvor "večnog horora".
Oculus, koji nam dolazi baš "od producenata Paranormal Activity i Insidious", ne menja ništa u matrici, jedino što ovde nije ukleta kuća, već ogledalo, ali ogledalo je u kući, i kad ono proradi kuća tj dom postaje teren na kome ovo odašilja zlo. U osnovi Oculus je kombinacija prostorno zbudženijeg Shining, bilo koga od pomenutih horora i zbog dramaturškog koncepta jedno "post" može se dodati i dovesti u vezu sa hororima tipa Scream i njemu sličnim koji samo naoko radikalno menjaju žanrovsku matricu.
U Oculusu tata, mama, ćerka i sin useljavaju se u novu kuću, a zajedno sa njima i jedno antikvarno ogledalo, koje nalazi mesto u tatinom "kućnom ofisu". Ubrzo, tata počinje da ludi, sve više se zatvara u ofis, mama gubi živce, a potom i razum, a deci se pričinjava da u tatinoj sobi vide i jednu tetu... Međutim, sve ovo ispričano nam je u flešbekovima. (spremni za spojlere?) Osnovna radnja se bavi odraslom ćerkom i sinom koji se vraćaju u ukletu kuću sa ukletim ogledalom da mu se osvete.
Film je solidan i ne vređa inteligenciju, međutim reditelj i ko-scenarista Mike Flanagan, preopteretio je radnju potrebom da na svim nivoima film profukcioniše kao niz refleksija (stvar i njen odraz) ne bi li svom ostvarenju dao na kvalitetu intelektualnim poigravanjem sa idejom "rašomona". Ovo neprekidno poigravanje sa tim da je sećanje, nečija vizura zapravo samo varljiv odraz stvarnosti ne zamara, ali u velikoj meri ide na uštrb onome zbog čega smo došli- strašnim scenama odnosno plašenju. Na kraju, zapravo, Oculus, podmiruje potrebe pre kao neki natprirodni triler, nego kao horor štivo.
Mislim da će oni koji i ne vole toliko horore biti i pre i više zadovoljni.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment