Da li u životu postoji ta tačka posle koje te više ništa ne može učiniti srećnijim?
Počinje elegično, klavirom i glasom kojim bi Neil Young pevušio životinji pred uspavljivanje. Završava jecajem. Želim da verujem.
Traje prekratko.
Jedva četrdeset.
Perfume Genius mi je na svoja dva prethodna albuma (2010. Learning i 2012. Put Your Back In 2 It) bio OK i ostavio utisak da se radi o boniver materijalu za hipstere do 25 godina (Mike Hadreas je tada bio tek nešto stariji od njih). Folk, pop, intimistički, gej (iako nisam znao da je gej), pogodan za filmove Xaviera Dolana (koji mu dođe kao njegova vizuelna verzija, i kad smo kod toga Dolanov pretposlednji film, Tom a la ferme, "zvuči" kao Too Bright).
Ali ništa me nije pripremilo za sjaj Too Bright.
Ovako samo mrak sija. Pred zoru. Da parafraziram.
Pretpostavljam da bi nekim one-linerima mogao još više da vas zainteresujem...
"Animal Collective bi pristali da ih pojebe pravi panda bear da mogu da zazvuče ovako emotivno!"
"Šta rade Suicide?"
"Neil Young negde u svom bunkeru sigurno ima ovakav album. (ako nema, šta čeka?)"
"Tinejdžeri će ostavljati samo ovaj album na ajpodima umesto oproštajnih poruka."
"Jel sunce ono što nas greje, daleko, daleko, daleko, daleko, daleko, daleko, daleko, daleko od nas?"
Neki albumi su više od muzike. Postave vam jedno pitanje.
Evo pročitao sam neki intervju sa Mikeom, pošto me po prvi put u životu zainteresovao. Bolje da nisam. Mislim šta mene zabole šta njemu gej komjuniti zamera, kao i da li je on namerno ili podsvesno odmerio koliko će da "odlepi", a da zadrži pop zvuk koji neće odbiti "milione". Jer, ipak, on i njegov dečko planiraju da kupe kuću.
Kralju, tebi je sa ovom pločom upao meteorit u med!
Stvar koja me verovatno najviše fascinira u vezi sa Too Bright jeste da je PG sproveo u delo neke stvari u manje od tri minuta, a nekim, čak i boljim od njega, muzičarima, trebaju i celi albumi za tako nešto. U snepčet vremenima less je odavno way more better, po svakoga od nas. To je pesmama omogućilo da se nametnu kao krici, eksplozijice, spontani pobačajčići, a celom albumu da poprimi skoro ritualnu atmosferu, tokom koje jedan mladić baš oseti demone.
Najlepše od svega je što vas uopšte ne pripremi za sve to.
Kao što rekoh, sve počne kao da Neil Young šalje svog vernog Luksa u večna lovišta. Needle and the good deed done. Prva misao koja vam prođe kroz glavu je- zar nije već His Golden Messenger snimio sve ovo ove godine?! Međutim, već u (singlu?) Queen stvari počinju da "škripe". Sparklehorseično. A onda uleti chinagirl sintisajzer, a nešto kasnije i hor gorila koje skandiraju "Bu!". Na Fool, pesmi sa verovatno najhitičnijim početkom ovde, počinje koketiranje sa Suicide nasleđem. Ali kako objasniti da PG nije izdržao ni minut u toplom raspoloženju pre nego što je pesmu uronio u heroinsko svitanje. Prvi krik razvučen preko Vangelis rifa. Tu se negde već vraćaju i one gorile, stvar počinje da podseća na The Lion Sleeps Tonight, a još nije započeo ni treći minut pesme!
No Good funkcioniše kao predah za Antony-ja i Johnsone. Efektan predah. Nešto sumornije vraćanje na Suicide čeka nas u My Body, tango koračnici koja već posle minut doživi sudar sa linkusastom noćnom morom. Odmah zatim one havajske zvečke koje Lynch rabi do nemilosti. Ah, da, do tog trenutka sve je već uveliko bilo koji od albuma Davida Lyncha.
Don't Let Them In je nežan folk na klaviru. Sve suprotno od Grid, dakle. Koja zvuči kao đavolje kolo onih Gibbonijevih veštica sa zadnjeg sedišta "folcike". Kraut-kozmo stiže sa Longing. Bez trunke sećanja da smo kako malo pre bili u dobu akustičnog tamburanja oko vatre.
I'm a Mother od prve note bruji kao Lynch. To što u tome uspeva i do poslednje note je ono što je čini genijalnom.
Too Bright (album, pošto ima i akustična balada) sve vreme zvuči kao jedno telo izloženo različitim mukama. Nema ničeg eklektičnog u njegovom bolu. I ni trunke smaranja. I ni trunke želje da nas smara.
iScream.
Click on it.
Ja sam impresioniran ekonomisanjem emocijama, melodijama, aranžmanima, davanjem. Kad neko ovako efektno pati, a pri tome stiže da ceni vaše vreme, to je više od umetnosti.
To je skoro nemoguće.
SELEKTAH: 10minus/ 10
Počinje elegično, klavirom i glasom kojim bi Neil Young pevušio životinji pred uspavljivanje. Završava jecajem. Želim da verujem.
Traje prekratko.
Jedva četrdeset.
Perfume Genius mi je na svoja dva prethodna albuma (2010. Learning i 2012. Put Your Back In 2 It) bio OK i ostavio utisak da se radi o boniver materijalu za hipstere do 25 godina (Mike Hadreas je tada bio tek nešto stariji od njih). Folk, pop, intimistički, gej (iako nisam znao da je gej), pogodan za filmove Xaviera Dolana (koji mu dođe kao njegova vizuelna verzija, i kad smo kod toga Dolanov pretposlednji film, Tom a la ferme, "zvuči" kao Too Bright).
Ali ništa me nije pripremilo za sjaj Too Bright.
Ovako samo mrak sija. Pred zoru. Da parafraziram.
Pretpostavljam da bi nekim one-linerima mogao još više da vas zainteresujem...
"Animal Collective bi pristali da ih pojebe pravi panda bear da mogu da zazvuče ovako emotivno!"
"Šta rade Suicide?"
"Neil Young negde u svom bunkeru sigurno ima ovakav album. (ako nema, šta čeka?)"
"Tinejdžeri će ostavljati samo ovaj album na ajpodima umesto oproštajnih poruka."
"Jel sunce ono što nas greje, daleko, daleko, daleko, daleko, daleko, daleko, daleko, daleko od nas?"
Neki albumi su više od muzike. Postave vam jedno pitanje.
Evo pročitao sam neki intervju sa Mikeom, pošto me po prvi put u životu zainteresovao. Bolje da nisam. Mislim šta mene zabole šta njemu gej komjuniti zamera, kao i da li je on namerno ili podsvesno odmerio koliko će da "odlepi", a da zadrži pop zvuk koji neće odbiti "milione". Jer, ipak, on i njegov dečko planiraju da kupe kuću.
Kralju, tebi je sa ovom pločom upao meteorit u med!
Stvar koja me verovatno najviše fascinira u vezi sa Too Bright jeste da je PG sproveo u delo neke stvari u manje od tri minuta, a nekim, čak i boljim od njega, muzičarima, trebaju i celi albumi za tako nešto. U snepčet vremenima less je odavno way more better, po svakoga od nas. To je pesmama omogućilo da se nametnu kao krici, eksplozijice, spontani pobačajčići, a celom albumu da poprimi skoro ritualnu atmosferu, tokom koje jedan mladić baš oseti demone.
Najlepše od svega je što vas uopšte ne pripremi za sve to.
Kao što rekoh, sve počne kao da Neil Young šalje svog vernog Luksa u večna lovišta. Needle and the good deed done. Prva misao koja vam prođe kroz glavu je- zar nije već His Golden Messenger snimio sve ovo ove godine?! Međutim, već u (singlu?) Queen stvari počinju da "škripe". Sparklehorseično. A onda uleti chinagirl sintisajzer, a nešto kasnije i hor gorila koje skandiraju "Bu!". Na Fool, pesmi sa verovatno najhitičnijim početkom ovde, počinje koketiranje sa Suicide nasleđem. Ali kako objasniti da PG nije izdržao ni minut u toplom raspoloženju pre nego što je pesmu uronio u heroinsko svitanje. Prvi krik razvučen preko Vangelis rifa. Tu se negde već vraćaju i one gorile, stvar počinje da podseća na The Lion Sleeps Tonight, a još nije započeo ni treći minut pesme!
No Good funkcioniše kao predah za Antony-ja i Johnsone. Efektan predah. Nešto sumornije vraćanje na Suicide čeka nas u My Body, tango koračnici koja već posle minut doživi sudar sa linkusastom noćnom morom. Odmah zatim one havajske zvečke koje Lynch rabi do nemilosti. Ah, da, do tog trenutka sve je već uveliko bilo koji od albuma Davida Lyncha.
Don't Let Them In je nežan folk na klaviru. Sve suprotno od Grid, dakle. Koja zvuči kao đavolje kolo onih Gibbonijevih veštica sa zadnjeg sedišta "folcike". Kraut-kozmo stiže sa Longing. Bez trunke sećanja da smo kako malo pre bili u dobu akustičnog tamburanja oko vatre.
I'm a Mother od prve note bruji kao Lynch. To što u tome uspeva i do poslednje note je ono što je čini genijalnom.
Too Bright (album, pošto ima i akustična balada) sve vreme zvuči kao jedno telo izloženo različitim mukama. Nema ničeg eklektičnog u njegovom bolu. I ni trunke smaranja. I ni trunke želje da nas smara.
iScream.
Click on it.
Ja sam impresioniran ekonomisanjem emocijama, melodijama, aranžmanima, davanjem. Kad neko ovako efektno pati, a pri tome stiže da ceni vaše vreme, to je više od umetnosti.
To je skoro nemoguće.
SELEKTAH: 10minus/ 10
Kad tako opišeš, jasno je zašto /rekoh da/ mi se najviše dopada My Body; preterao si s ocenom.
ReplyDeletenauka će pokazati da je nemoguće preterati na sopstvenom blogu
DeleteShellac - Dude Incr. 12/10
ReplyDeletei ti imaš svoj blog?
DeleteNe čitam samo ocjene. Tekst je ok. Htio da pitam za mišljenje?
DeleteP.G. ne kapiram baš. Osim da je snimio spot sa Arpadom Miklosom, pa ga zabranili ili tako nekako.
za shellac?! čeka u redu da ga čujem. ali nisam ja to nikada nešto... videćemo/ čućemo.
Deletejohn grant drugim sredstvima.
ReplyDeleteovo je lep komentar
Deletesvaki drugi dan neka druga (pesma) mi je omiljena sa ovog albuma. toliko je dobar.
ReplyDeleteprosto da poželiš da ovaj čovek nikada ne bude srećan
ReplyDelete