Ugrožena vrsta
Ne znam zašto sam ja mislio da je Kathleen Hanna lezbijka, i to jedna od onih radikalnih. Kada kažem radikalnih mislim radikalnih feministkinja, a ne lezbijki, a kada kažem radikalna feministkinja mislim na one što se ponašaju kao muškarci (kada traže svoja prava). A zapravo nije. Ona je jedna užasno fina cura, u srećnom braku sa Adamom Horowitzom iz Beastie Boys već decenijama. Ima kuče.
Film o njoj i bez da znate kako se zove jeste film o pokretu "riot grrrl" koji se začeo početkom devedesetih između ostalog i u najvećoj meri zajvaljujući Kathleeninom radu i muziciranju njenog benda Bikini Kill. Hanna je nakon raspada BK, osnovala (prvu verziju) Julie Ruin (sa kojom se prošle godine vratila nakon desetak godina odsustva), a nešto kasnije i Le Tigre, bend koji je izmislio Peaches i sve elektro-androegene-pankoidaste izvođače slične njoj. I ovaj film toj fazi njene karijere pristupa sa dosta simpatije, razumevanja i efektnih arhivskih snimaka na kojima vidimo prkosnu i brbljivu Kathleen od svojih prvih slam poetry dana kako u potkošulji sa neobrijanim pazuhom apeluje na žene da nikada ne stanu i nikada se ne predaju i marseljeza i to. Ne pišem ovo sa podsmehom, ja, majke mi, ko Lana Del Rey, ne razumem feminizam, jer razumem da svi ljudi moraju da budu jednaki i da imaju ista prava. Između redova shvatamo da je Kathleen imala teško detinjstvo i teškog oca i da je tu skovan njen osećaj za pravdu.
I to je jedan elokventan i lepo upakovan portret koji ne bi toliko mnogo štrčao ni u poznijem terminu jednog pristojnog RTS-a.
Međutim, onda priča uđe u svoj "lifetime" segment i postane bizarna i vrlo intimna i vrlo lična. Kathleeni je, naime, nakon godina "čudnog zdravlja" konstatovan poodmakao oblik "lajmske bolesti" (er se to tako kaže na ne-engleskom?) zbog čega je morala da napusti scenu, karijeru i prepusti se iscrpnom i bolnom lečenju koje podjednako sabotira telo koliko i psihu. I to onda postane jedan neobičan povod da se pozabavimo Kathleen, tj njenim povratkom na scenu. I tu nekako postaje nebitno ko je KH, jer naša "ljudska" empatija ne može da ostane imuna na jedno biće koje iskreno pati, na stranu što ovaj segment filma uspeva da bude "awareness" agitacija za lajmsku bolest koliko je prvi deo bio za ženska prava.
Sve u svemu, prilično neočekivano, bizarno i nekako sasvim u kontrastu sa svim što nam je u prve dve trećine filma prikazano.
Jer možda je baš tako život.
SELEKTAH: 7minus/ 10
Ne znam zašto sam ja mislio da je Kathleen Hanna lezbijka, i to jedna od onih radikalnih. Kada kažem radikalnih mislim radikalnih feministkinja, a ne lezbijki, a kada kažem radikalna feministkinja mislim na one što se ponašaju kao muškarci (kada traže svoja prava). A zapravo nije. Ona je jedna užasno fina cura, u srećnom braku sa Adamom Horowitzom iz Beastie Boys već decenijama. Ima kuče.
Film o njoj i bez da znate kako se zove jeste film o pokretu "riot grrrl" koji se začeo početkom devedesetih između ostalog i u najvećoj meri zajvaljujući Kathleeninom radu i muziciranju njenog benda Bikini Kill. Hanna je nakon raspada BK, osnovala (prvu verziju) Julie Ruin (sa kojom se prošle godine vratila nakon desetak godina odsustva), a nešto kasnije i Le Tigre, bend koji je izmislio Peaches i sve elektro-androegene-pankoidaste izvođače slične njoj. I ovaj film toj fazi njene karijere pristupa sa dosta simpatije, razumevanja i efektnih arhivskih snimaka na kojima vidimo prkosnu i brbljivu Kathleen od svojih prvih slam poetry dana kako u potkošulji sa neobrijanim pazuhom apeluje na žene da nikada ne stanu i nikada se ne predaju i marseljeza i to. Ne pišem ovo sa podsmehom, ja, majke mi, ko Lana Del Rey, ne razumem feminizam, jer razumem da svi ljudi moraju da budu jednaki i da imaju ista prava. Između redova shvatamo da je Kathleen imala teško detinjstvo i teškog oca i da je tu skovan njen osećaj za pravdu.
I to je jedan elokventan i lepo upakovan portret koji ne bi toliko mnogo štrčao ni u poznijem terminu jednog pristojnog RTS-a.
Međutim, onda priča uđe u svoj "lifetime" segment i postane bizarna i vrlo intimna i vrlo lična. Kathleeni je, naime, nakon godina "čudnog zdravlja" konstatovan poodmakao oblik "lajmske bolesti" (er se to tako kaže na ne-engleskom?) zbog čega je morala da napusti scenu, karijeru i prepusti se iscrpnom i bolnom lečenju koje podjednako sabotira telo koliko i psihu. I to onda postane jedan neobičan povod da se pozabavimo Kathleen, tj njenim povratkom na scenu. I tu nekako postaje nebitno ko je KH, jer naša "ljudska" empatija ne može da ostane imuna na jedno biće koje iskreno pati, na stranu što ovaj segment filma uspeva da bude "awareness" agitacija za lajmsku bolest koliko je prvi deo bio za ženska prava.
Sve u svemu, prilično neočekivano, bizarno i nekako sasvim u kontrastu sa svim što nam je u prve dve trećine filma prikazano.
Jer možda je baš tako život.
SELEKTAH: 7minus/ 10
Lajmska je neengleska; Zola voli Bikini Kill ako se ne varam, ja nisam stigao dalje od BK TV.
ReplyDeletekorigovano. thanks
Delete