Ono kad kažu "ultimativna melodrama"
Ovo je moj prvi susret sa kineskim veteranom Xiaogang Fengom, ali ne i poslednji. V r l o me zainteresovao ovim svojim filmom.
Kao i u svakoj indijskoj sapunici u našem fokusu je familija i nemili događaji koji je zasipaju tokom čak tri decenije. Čak i najtvrđe srce imaće nekih desetak prilika da iscedi iz sebe suzu.
(kako slede spojleri, ovde je vaše isključenje dok ne pogledate film!)
Film je dramski podeljen u četiri celine, raspoređene na deceniju jedna od druge. U fokusu priče su majka i njeno dvoje dece koji su preživeli katastrofalni zemljotres koji je pogodio oblast Tangšan 1976. godine i u kome je poginulo čak 240.000 ljudi. Njih će sudbina na najbrutalniji mogući od Sofijinog izbora na ovamo razdvojiti odmah po zemljotresu i prepustiti dugoročnim posledicama te jezive noći koja im je već uzela oca i supruga. To su ovi "afteršokovi" iz naslova filma.
Podjednako znakovit momenat te iste godine jeste scena sa kojom Feng napušta 1976. godinu, a to je Maova smrt. I posledice tog zemljotresa su ono što pratimo kroz sudbine junaka, kao i izgradnju jedne nove i drugačije Kine. One u kojoj će na mestu nekadašnje kuće pomenute porodice sada biti ogroman tržni centar...
Sva sreća pa Feng mudro zna da bavljenje "stvarima od većeg značaja na zapadnim festivalima" ne znači nužno i bolji film, pa kontrolisano fokus drži na porodičnoj/porodičnim dramama.
Volim melodramu, jer njena struktura u velikoj meri računa sa sudbinom ("nepredvidivim"), a u najboljim slučajevima skoro matematički precizno dovodi stvari (iz prošlosti i budućnosti) u vezu i pokazuje da život/bog/nešto ima vrlo ciničan smisao za humor kad dođe do toga kako se naši životi mogu sjebati i kako lepe i katarzične lekcije mogu da se izvuku iz toga. Melodrama nas uvek podučava i sugeriše da pazimo šta radimo, ali paradoksalno sve "ključne odluke" naših života prepušta sudbini, slučaju, nikada nama. Tako i ovde.
Aftershock je trideset godina dug prikaz jedne takve ne-naše odluke (jer niko je ne bi mogao doneti i tvrditi da je njegova). On nas kroz trideset godina dugih života troje ljudi vraća na početak priče i tera nas da razumemo šta se stvarno desilo. Ali tog razumevanja ne bi bilo bez tih trideset godina.
U isto vreme film je lep, plemenit, surov, duhovit, nežan prikaz porodične dinamike, u "nekompletiranim" porodicama. On nam pokazuje šta porodicu stvarno čini i bez čega nijedna porodica ne može. On pušta sinove da budu očevi, ćerke da budu majke, da bi shvatili šta to znači, da bi razumeli svoje roditelje. On pokazuje da treba jako puno vremena da bi se rane tako krupnih nesreća zalečile. Ponekad i ceo život. I plakaćete, jer Feng je majstor situacije koja od gledaoca traži punu saradnju. I suze.
Paralelno sa svim tim raste jedna nova Kina. Neraščišćene budućnosti, nezalečenih rana, neizmenjenih odnosa, odučena od tradicije. Fengov film je jedan dva metra dubok poziv na razumevanje suštine te tradicije, nekomercijalnih osobina poput odanosti, ponosa, žrtvovanja. Ali, s druge strane, vredi razmišljati i o tome koliko dugo i koliko čvrsto za prošlost smemo da se držimo. Poslednja, skoro dokumentarna scena, kaže da neki nemaju izbora. Nego moraju. I vi ćete ih razumeti. I suze.
SELEKTAH: 9/ 10
Ovo je moj prvi susret sa kineskim veteranom Xiaogang Fengom, ali ne i poslednji. V r l o me zainteresovao ovim svojim filmom.
Kao i u svakoj indijskoj sapunici u našem fokusu je familija i nemili događaji koji je zasipaju tokom čak tri decenije. Čak i najtvrđe srce imaće nekih desetak prilika da iscedi iz sebe suzu.
(kako slede spojleri, ovde je vaše isključenje dok ne pogledate film!)
Film je dramski podeljen u četiri celine, raspoređene na deceniju jedna od druge. U fokusu priče su majka i njeno dvoje dece koji su preživeli katastrofalni zemljotres koji je pogodio oblast Tangšan 1976. godine i u kome je poginulo čak 240.000 ljudi. Njih će sudbina na najbrutalniji mogući od Sofijinog izbora na ovamo razdvojiti odmah po zemljotresu i prepustiti dugoročnim posledicama te jezive noći koja im je već uzela oca i supruga. To su ovi "afteršokovi" iz naslova filma.
Podjednako znakovit momenat te iste godine jeste scena sa kojom Feng napušta 1976. godinu, a to je Maova smrt. I posledice tog zemljotresa su ono što pratimo kroz sudbine junaka, kao i izgradnju jedne nove i drugačije Kine. One u kojoj će na mestu nekadašnje kuće pomenute porodice sada biti ogroman tržni centar...
Sva sreća pa Feng mudro zna da bavljenje "stvarima od većeg značaja na zapadnim festivalima" ne znači nužno i bolji film, pa kontrolisano fokus drži na porodičnoj/porodičnim dramama.
Volim melodramu, jer njena struktura u velikoj meri računa sa sudbinom ("nepredvidivim"), a u najboljim slučajevima skoro matematički precizno dovodi stvari (iz prošlosti i budućnosti) u vezu i pokazuje da život/bog/nešto ima vrlo ciničan smisao za humor kad dođe do toga kako se naši životi mogu sjebati i kako lepe i katarzične lekcije mogu da se izvuku iz toga. Melodrama nas uvek podučava i sugeriše da pazimo šta radimo, ali paradoksalno sve "ključne odluke" naših života prepušta sudbini, slučaju, nikada nama. Tako i ovde.
Aftershock je trideset godina dug prikaz jedne takve ne-naše odluke (jer niko je ne bi mogao doneti i tvrditi da je njegova). On nas kroz trideset godina dugih života troje ljudi vraća na početak priče i tera nas da razumemo šta se stvarno desilo. Ali tog razumevanja ne bi bilo bez tih trideset godina.
U isto vreme film je lep, plemenit, surov, duhovit, nežan prikaz porodične dinamike, u "nekompletiranim" porodicama. On nam pokazuje šta porodicu stvarno čini i bez čega nijedna porodica ne može. On pušta sinove da budu očevi, ćerke da budu majke, da bi shvatili šta to znači, da bi razumeli svoje roditelje. On pokazuje da treba jako puno vremena da bi se rane tako krupnih nesreća zalečile. Ponekad i ceo život. I plakaćete, jer Feng je majstor situacije koja od gledaoca traži punu saradnju. I suze.
Paralelno sa svim tim raste jedna nova Kina. Neraščišćene budućnosti, nezalečenih rana, neizmenjenih odnosa, odučena od tradicije. Fengov film je jedan dva metra dubok poziv na razumevanje suštine te tradicije, nekomercijalnih osobina poput odanosti, ponosa, žrtvovanja. Ali, s druge strane, vredi razmišljati i o tome koliko dugo i koliko čvrsto za prošlost smemo da se držimo. Poslednja, skoro dokumentarna scena, kaže da neki nemaju izbora. Nego moraju. I vi ćete ih razumeti. I suze.
SELEKTAH: 9/ 10
No comments:
Post a Comment