Jedan od najboljih ratnih filmova svih vremena
Uopšte nisam bio spreman za to koliko je ovo genijaln film. Dimbo mi ga je preporučio ima tome sigurno godinu i nešto dana i pravo je čudo da je uopšte stigao na red. Drugo, ko ikada išta očekuje od kandaskog filma?
Ako ima pravde ovaj film počinjemo da spominjemo tamo gde smo do sada roman "Lord of the Flies" kao standard za to šta se desi kada deca uzmu stvar u svoje ruke i opako zaliče na "odrasle".
Autorski tim, Jason Lapeyre (scenario i režija) i Robert Wilson (režija), uvodi nas u radnju/ bitku (isto je) bez mnogo objašnjenja koja obično nepotrebno najave šta će se desiti i patetično potroše vreme na pogrešne stvari. Dva tima klinaca su "u ratu" u nekoj šumi nedaleko od njihovih domova. Bitka koja je u toku deo je serijala u kome je general jednog tima, malecni i namazani P.K., višestruki osvajač. Postoji nekoliko pravila- upucani vojnik mora da ostane na zemlji i da izbroji do deset pre nego što se vrati u bitku, ako ga niko u međuvremenu ne pogodi "crvenom granatom" (balon sa tečnošću) koja potvrđuje njegovu smrt. Cilj je oteti zastavu protivničkog tima. To su pravila.
Lapeyre i Wilson isprva zbunjuju prikazom ratovanja- ono je (skoro) kao stvarno. Oružje klinaca je ono koje viđamo u ratnim ili gangsterskim filmovima, puca i "čuje se" kao pravo. Samo krv ne pršti iz ubijenih. Ali bićete iznenađeni tom simpatično uvedenom brutalnošću. Tek mnogo kasnije otkriće nam se neka vrsta "Calvin and Hobbes" mehanizma u kome obične igračke ili komadi drveta postaju "stvarno oružje" tek u rukama i namerama dečaka. Ta igra sa realnošću svirepo će podvlačiti sve "emotivne" sukobe u filmu.
Sami dečaci i jedna devojčica su fenomenalni. Nema ništa od blesavosti "gooniesa". Ova deca progovaraju otvoreno i brutalno o stvarima (poput koprofagije) kao da su odrasli i taj konceptualni potez nedvosmisleno govori o tome koliko mi potcenjujemo svet dece. Međutim, Lapeyre i Wilson sve odnose definišu isključivo i samo realističnim posezanjem za onim što dolazi iz njihovog sveta- prijateljstvo (lojalnost) i prva ljubav. Ali i tu, deca nisu ništa drugo do surovi manipulanti koji podjednako osvetljavaju mračne strane svog sveta, ali i ukazuju na to kakve bedne i banalne stvari definišu bitke i ratove koje ljudi, nacije, svetovi vode.
Na kraju filma, efektno se otkriva da je u srcu sukoba zapravo sukob ličnosti generala, a da se iza njega krije "ljuta rana na prijateljstvu". Na dobre pada senka, na loše sunce, a prijateljstva još jednom kolabiraju pod teretom ambicija. Baš kao i u svakom ratu- niko nije pobedio. Veština sa kojom autori uspevaju da prikažu intimu tinejdžera (devojčica će "apokaliptično" bauljati šumom i razgovarati sa "duhom" dečaka u koga je zaljubljena) i ono najpsihopatičnije što iz njihove blesavosti može da potekne ("guantanamobej stil mučenja neprijatelja) kontinirano i dosledno impresioniraju kroz ceo film. A pri tome film u najvećoj meri na površini izgleda kao nešto što bi moglo da potekne iz "egzekjutivne" mašte Stevena Spielberga, s tim što svaki put kada se približimo stvarima vidimo da u njima nema apsolutno ničega što bi romantizovali kao dragu uspomenu iz detinjstva oko koje će se naša nostalgija vrteti godinama pred nama.
I Declare War je (ako već nije) ono što ćemo uzimati kao primer "kultnog klasika" kako za filmove koji se bave decom, tako i za one koji se bave ratom.
SELEKTAH: 10/ 10
Uopšte nisam bio spreman za to koliko je ovo genijaln film. Dimbo mi ga je preporučio ima tome sigurno godinu i nešto dana i pravo je čudo da je uopšte stigao na red. Drugo, ko ikada išta očekuje od kandaskog filma?
Ako ima pravde ovaj film počinjemo da spominjemo tamo gde smo do sada roman "Lord of the Flies" kao standard za to šta se desi kada deca uzmu stvar u svoje ruke i opako zaliče na "odrasle".
Autorski tim, Jason Lapeyre (scenario i režija) i Robert Wilson (režija), uvodi nas u radnju/ bitku (isto je) bez mnogo objašnjenja koja obično nepotrebno najave šta će se desiti i patetično potroše vreme na pogrešne stvari. Dva tima klinaca su "u ratu" u nekoj šumi nedaleko od njihovih domova. Bitka koja je u toku deo je serijala u kome je general jednog tima, malecni i namazani P.K., višestruki osvajač. Postoji nekoliko pravila- upucani vojnik mora da ostane na zemlji i da izbroji do deset pre nego što se vrati u bitku, ako ga niko u međuvremenu ne pogodi "crvenom granatom" (balon sa tečnošću) koja potvrđuje njegovu smrt. Cilj je oteti zastavu protivničkog tima. To su pravila.
Lapeyre i Wilson isprva zbunjuju prikazom ratovanja- ono je (skoro) kao stvarno. Oružje klinaca je ono koje viđamo u ratnim ili gangsterskim filmovima, puca i "čuje se" kao pravo. Samo krv ne pršti iz ubijenih. Ali bićete iznenađeni tom simpatično uvedenom brutalnošću. Tek mnogo kasnije otkriće nam se neka vrsta "Calvin and Hobbes" mehanizma u kome obične igračke ili komadi drveta postaju "stvarno oružje" tek u rukama i namerama dečaka. Ta igra sa realnošću svirepo će podvlačiti sve "emotivne" sukobe u filmu.
Sami dečaci i jedna devojčica su fenomenalni. Nema ništa od blesavosti "gooniesa". Ova deca progovaraju otvoreno i brutalno o stvarima (poput koprofagije) kao da su odrasli i taj konceptualni potez nedvosmisleno govori o tome koliko mi potcenjujemo svet dece. Međutim, Lapeyre i Wilson sve odnose definišu isključivo i samo realističnim posezanjem za onim što dolazi iz njihovog sveta- prijateljstvo (lojalnost) i prva ljubav. Ali i tu, deca nisu ništa drugo do surovi manipulanti koji podjednako osvetljavaju mračne strane svog sveta, ali i ukazuju na to kakve bedne i banalne stvari definišu bitke i ratove koje ljudi, nacije, svetovi vode.
Na kraju filma, efektno se otkriva da je u srcu sukoba zapravo sukob ličnosti generala, a da se iza njega krije "ljuta rana na prijateljstvu". Na dobre pada senka, na loše sunce, a prijateljstva još jednom kolabiraju pod teretom ambicija. Baš kao i u svakom ratu- niko nije pobedio. Veština sa kojom autori uspevaju da prikažu intimu tinejdžera (devojčica će "apokaliptično" bauljati šumom i razgovarati sa "duhom" dečaka u koga je zaljubljena) i ono najpsihopatičnije što iz njihove blesavosti može da potekne ("guantanamobej stil mučenja neprijatelja) kontinirano i dosledno impresioniraju kroz ceo film. A pri tome film u najvećoj meri na površini izgleda kao nešto što bi moglo da potekne iz "egzekjutivne" mašte Stevena Spielberga, s tim što svaki put kada se približimo stvarima vidimo da u njima nema apsolutno ničega što bi romantizovali kao dragu uspomenu iz detinjstva oko koje će se naša nostalgija vrteti godinama pred nama.
I Declare War je (ako već nije) ono što ćemo uzimati kao primer "kultnog klasika" kako za filmove koji se bave decom, tako i za one koji se bave ratom.
SELEKTAH: 10/ 10
Amin!
ReplyDelete