Borba za našu stvar
Alan Partridge je prototip modernog junaka britanskih komedija. I nezavisno od toga da li ga je modelovao Armando Ianucci (ovde slučaj), Ricky Gervais, Stephen Merchant ili Matt Lucas i David Walliams, on uvek izgleda isto- sebičan je, egocentričan, u dubini dubini dubini srca dobar, željan slave i priznanja, tašt, lukav i naivan. Nakon više različitih inkarnacija na televiziji ovo je prvi put (am I right?) da Alan dolazi i u bioskope.
Osnov cele priče čini korporativizacija malih (radijskih) medija i pretvaranje programa "sa manama" u program koji je toliko isprogramiran da mu ljudi nisu ni potrebni. U takvim okolnostima Alan, uplašen za svoju poziciju na North Nortfolk Digital radiju pred noge mašini baca svog kolegu i prijatelja Pata, voditelja noćnog programa koga mahom slušaju "nekomercijalni" penzosi. Sutradan Pat upada na korporativnu žurku i uzima čitav staf kao taoce. Alan nedobrovoljno postaje medijator između Pata i policije. Tu film malčice liči na Die Hard (deo prvi) i pametno parodira slične akcione filmove. I postaje film.
Ako vam Alanov snishodljivo-cinični humor nije po volji, ipak postoji mogućnost da vam se ovaj film dopadne. Jer srce mu je na pravom mestu. Na mestu radio voditelja koji vole medij, slobode koje im ovaj daje, interakciju sa nevidljivim slušaocima i pravo na to da sami izaberu muziku za svoje slušaoce, pa makar to bila Willie Nelsonova verzija Always On My Mind. I tu prestajem da se učitavam. Pat i Alan su očigledno na istoj strani pravde, ali zla korporacija je ta koja ih je razdvojila i naterala na nefer utakmicu.
Cooganov Partridge nastavlja da se sprda sa sobom, prečesto bez trunke empatije za svet oko sebe, ali u tom slepom samoljublju leži i razlog svih njegovih neuspeha, tako da mu je lako oprostiti. Ovaj put njegova hrabrost ili kukavičluk su najčešće na tapetu, a potom i ostali elementi koji tvore junaka: lojalnost, čast, istinoljublje... I Alan uglavnom maši sve iz prvog pokušaja.
Najveća vrednost filma ostaje "feelgood" atmosfera koja amortizuje sve vrste šala i daje mu neku jednostavnost kakvu su imale najbolje komedije osamdesetih. Što nije uvek slučaj u novijim britanskim komedijama koje žele da stvari učine što ambivalentnijim, neprijatno ih približavajući realističkom prosedeu. Alpha Papa svakako nosi mentalitet Engleske, ali sve što se u njemu dešava vešto je prepakovano u nešto što bi lako moglo da bude "holivudski" akcioni film i te dve stvari uspevaju da, uzajamno se poštojući, profunkcionišu bez većih problema. I daleko skromnijim budžetom.
Svakako mnogo mnogo bolje od bilo čega što su Wright i Pegg uradili u poslednje vreme. Ili ovi što su ih imitirali.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Alan Partridge je prototip modernog junaka britanskih komedija. I nezavisno od toga da li ga je modelovao Armando Ianucci (ovde slučaj), Ricky Gervais, Stephen Merchant ili Matt Lucas i David Walliams, on uvek izgleda isto- sebičan je, egocentričan, u dubini dubini dubini srca dobar, željan slave i priznanja, tašt, lukav i naivan. Nakon više različitih inkarnacija na televiziji ovo je prvi put (am I right?) da Alan dolazi i u bioskope.
Osnov cele priče čini korporativizacija malih (radijskih) medija i pretvaranje programa "sa manama" u program koji je toliko isprogramiran da mu ljudi nisu ni potrebni. U takvim okolnostima Alan, uplašen za svoju poziciju na North Nortfolk Digital radiju pred noge mašini baca svog kolegu i prijatelja Pata, voditelja noćnog programa koga mahom slušaju "nekomercijalni" penzosi. Sutradan Pat upada na korporativnu žurku i uzima čitav staf kao taoce. Alan nedobrovoljno postaje medijator između Pata i policije. Tu film malčice liči na Die Hard (deo prvi) i pametno parodira slične akcione filmove. I postaje film.
Ako vam Alanov snishodljivo-cinični humor nije po volji, ipak postoji mogućnost da vam se ovaj film dopadne. Jer srce mu je na pravom mestu. Na mestu radio voditelja koji vole medij, slobode koje im ovaj daje, interakciju sa nevidljivim slušaocima i pravo na to da sami izaberu muziku za svoje slušaoce, pa makar to bila Willie Nelsonova verzija Always On My Mind. I tu prestajem da se učitavam. Pat i Alan su očigledno na istoj strani pravde, ali zla korporacija je ta koja ih je razdvojila i naterala na nefer utakmicu.
Cooganov Partridge nastavlja da se sprda sa sobom, prečesto bez trunke empatije za svet oko sebe, ali u tom slepom samoljublju leži i razlog svih njegovih neuspeha, tako da mu je lako oprostiti. Ovaj put njegova hrabrost ili kukavičluk su najčešće na tapetu, a potom i ostali elementi koji tvore junaka: lojalnost, čast, istinoljublje... I Alan uglavnom maši sve iz prvog pokušaja.
Najveća vrednost filma ostaje "feelgood" atmosfera koja amortizuje sve vrste šala i daje mu neku jednostavnost kakvu su imale najbolje komedije osamdesetih. Što nije uvek slučaj u novijim britanskim komedijama koje žele da stvari učine što ambivalentnijim, neprijatno ih približavajući realističkom prosedeu. Alpha Papa svakako nosi mentalitet Engleske, ali sve što se u njemu dešava vešto je prepakovano u nešto što bi lako moglo da bude "holivudski" akcioni film i te dve stvari uspevaju da, uzajamno se poštojući, profunkcionišu bez većih problema. I daleko skromnijim budžetom.
Svakako mnogo mnogo bolje od bilo čega što su Wright i Pegg uradili u poslednje vreme. Ili ovi što su ih imitirali.
SELEKTAH: 8plus/ 10
No comments:
Post a Comment