Hrskavica
Ne znam zašto sam mislio da je ovo britanska komedija.
Maggie i Milo su brat i sestra (sem u naslovu nigde se ne eksplicira i da su blizanci). Film počinje tako što se Milo odjavljuje sa ovog sveta svojom voljom, a onda vest o tome prekida Maggie, na drugom kraju Amerike, koja je namislila da uradi to isto.
Njihov otac se ubio kada su njih dvoje imali 14 godina.
Deluje da je povod za to bio što je mali Milo bio obljubljen od strane svog nastavinka engleskog.
Majka, zaokupljena svetom meditacija i njuejdža, koja se decom nije bavila ni dok je otac bio živ, nije to počela ni nakon njegove smrti, naprotiv, preudala se i dobila drugu decu.
Dakle, ima dovoljno materijala za komediju. Britansku ili ne.
Međutim, film Craiga Johnsona (autora negledanog True Adolescents) razrada je klasičnog loš-dobar-zao-hepiend obrasca koji je poslužio za toliko indi filmova sa slatkogorkom tematikom.
Loše je da su brat i sestra sjebani, i da žele da se ubiju.
Dobro je da ih posledice takvog stanja spajaju i oni nakon inicijalnih koškanja počinju da se otvaraju jedno prema drugom i da evocirajući dane srećnog detinjstva pune svoje baterije preko potrebnom pozitivnom energijom.
Zlo je da shvataju da ih njihove dobre namere i dalje vode do pakla, ali za nekog drugog. (Imamo predvidljivu zamenu scena s početka i kraja filma (uf, er to spojler?)).
O hepiendu se može polemisati. Craig ih udružuje u neko novo detinjstvo, praktično brišući aktuelne "realnosti" iz njihovih života. To, malkice incestuozno (na psihološkom planu), finale deluje kao hepiend, jer su oboje živi, ali zapravo je slika njihove nemogućnosti da sebe promene. Već im je lakše da, sad udruženo, pokušavaju da promene svet oko sebe.
I, ne, ne interesuje me vaše mišljenje da sam ja to pogrešno razumeo.
Tek povremeno film zavibrira nečim zanimljivim, Ty Burrell je totalni miskast, a kućni karaoki numere Nothing's Gonna Stop Us Now, Starship, je bilo toliko dobro da nam ga je Craig prikazao u celini.
SELEKTAH: 3/ 10
Ne znam zašto sam mislio da je ovo britanska komedija.
Maggie i Milo su brat i sestra (sem u naslovu nigde se ne eksplicira i da su blizanci). Film počinje tako što se Milo odjavljuje sa ovog sveta svojom voljom, a onda vest o tome prekida Maggie, na drugom kraju Amerike, koja je namislila da uradi to isto.
Njihov otac se ubio kada su njih dvoje imali 14 godina.
Deluje da je povod za to bio što je mali Milo bio obljubljen od strane svog nastavinka engleskog.
Majka, zaokupljena svetom meditacija i njuejdža, koja se decom nije bavila ni dok je otac bio živ, nije to počela ni nakon njegove smrti, naprotiv, preudala se i dobila drugu decu.
Dakle, ima dovoljno materijala za komediju. Britansku ili ne.
Međutim, film Craiga Johnsona (autora negledanog True Adolescents) razrada je klasičnog loš-dobar-zao-hepiend obrasca koji je poslužio za toliko indi filmova sa slatkogorkom tematikom.
Loše je da su brat i sestra sjebani, i da žele da se ubiju.
Dobro je da ih posledice takvog stanja spajaju i oni nakon inicijalnih koškanja počinju da se otvaraju jedno prema drugom i da evocirajući dane srećnog detinjstva pune svoje baterije preko potrebnom pozitivnom energijom.
Zlo je da shvataju da ih njihove dobre namere i dalje vode do pakla, ali za nekog drugog. (Imamo predvidljivu zamenu scena s početka i kraja filma (uf, er to spojler?)).
O hepiendu se može polemisati. Craig ih udružuje u neko novo detinjstvo, praktično brišući aktuelne "realnosti" iz njihovih života. To, malkice incestuozno (na psihološkom planu), finale deluje kao hepiend, jer su oboje živi, ali zapravo je slika njihove nemogućnosti da sebe promene. Već im je lakše da, sad udruženo, pokušavaju da promene svet oko sebe.
I, ne, ne interesuje me vaše mišljenje da sam ja to pogrešno razumeo.
Tek povremeno film zavibrira nečim zanimljivim, Ty Burrell je totalni miskast, a kućni karaoki numere Nothing's Gonna Stop Us Now, Starship, je bilo toliko dobro da nam ga je Craig prikazao u celini.
SELEKTAH: 3/ 10
No comments:
Post a Comment