... or not
Evo kako je glasio sadržaj ovog filma na sajtu Filmomanije (mini-festivala u okviru koga je isti prikazan):
"Usred snimanja svog novog filma, reditelj Pol nalazi se u ljubavnoj vezi sa Alinom, jednom od sporednih glumica. Kako se njen poslednji dan snimanja neizbežno bliži, Pol odlučuje promeniti scenarijo u zadnjem trenutku kako bi sa njom snimio scenu golotinje. Ali, sutradan je novi dan. Pol se budi ujutru i odlučuje da ipak neće snimiti scenu. Umesto toga, obaveštava producentkinju i govori joj da ima problema sa čirom..."
Žozefina i ja smo gledali ovaj film zajedno. U treznom stanju. Ali niko od nas dvoje ne bi se usudio da stavi ruku u vatru da film koji smo mi gledali odgovara ovom predlošku.
Tamo je, istina, bio jedan reditelj i jedna glumica, oni su dosta vremena proveli u razgovorima i pripremama scena (skoro ceo film), u nekom trenutku se u priču uključila i producentkinja, ali njih dvoje su pričali o nečemu drugom, tj osim ako događaji u filmu nisu hronološki nikako se ne bi moglo reći da gore navedeni uzročno-posledični sled stoji kao predmet njihovog razgovora, čak mi se čini da on uopšte o tome nije razgovarao sa producentkinjom. Za sve treba kriviti reditelja Cornelia Porumboia.
Kada je njegov opus u pitanju, nisam gledao hvaljeni 12.08 East of Bucharest (među prvima je u redu za gledanje ovih dana!), ali jesam Police, Adjective i sem sećanja da taj film ima predugu, presporu i prerealističnu ekspoziciju koja traje sto od stotrinaest minuta tog filma da bi potom poentirao u urnebesnoj sceni u kojoj policajac čita objašnjenje iz rečnika, ničega se drugog ne sećam. Žozefina kaže da je When Evening Falls... sve suprotno od 12.08... Daj, bože.
Ima nečeg Godardovskog u upornosti razgovaranja koju su dvoje glavnih junaka demonstrirali u filmu, ali i u pretencioznosti tema tj očekivanju reditelja da postoji dovoljno raspoložen gledalac da ih prati i isprati. Žozefina kaže da za razliku od drugih rumunskih filmova koje je gledala, ovaj deluje nekako "skandinavski", jer je hladan i distanciran i "ne-realističan" kako ovi to obično bivaju. Ima istine u tome.
Porumboijev film, drama (recimo) jeste realistična, ali sve scene u njoj prebanalizovane su setingom (likovi sede i jedu, obično u restoranu) ili sasvim lišeni svesti o svom okruženju, čak i u sceni gde to okruženje služi kao direktan reper za ono o čemu pričaju (scena probanja scene sa kupatilom u rediteljevom stanu). Sve je nekako "lišeno" života, izveštačeno anti-dinamikom režije čiji su scene u jednom kadru, bez menjanja plana i potom dodatno usporene sporim i monotonim razmenama replika.
Na početku filma reditelj priča o tome kako filmska traka dozvoljava neprekinuti kadar od 11 minuta zbog svoje dužine, a digitalna to povećava na sat vremena, i kako on očekuje da će u budućnosti novi formati dozvoljavati još duža trajanja kadra. Tad sam pomislio da sve scene u njegovom filmu traju 11 minuta, i da on zapravo testira "isplativost"/arhaičnost tog limita, ali to nije slučaj. Neke scene, hvala bogu, traju i kraće.
Što se same priče tiče, naš reditelj ima problema sa želucem. Koje možda lažira, možda ne. Ima jedna scena u kojoj deluje kao da sebe bode u stomak viljuškom. Problem je što When Evening Falls... traži užasno veliku koncentraciju od gledaoca, jer se retko vraća da prodiskutuje nešto od ranije i da vam na taj način skrene pažnju na nešto. On smelo računa da ćete vi sami sve primetiti, popamtiti i povezati, ali nekako nudi premalo podstreka da se to uradi. Zbog čega pažnja često odluta, i nekako je sve napornije povezati se sa radnjom kasnije.
Kao što rekoh reditelj možda ima, možda nema problema sa želucem, spava sa glumicom iz svog filma, neke scene iz njihovog života liče na one koje se spremaju za film. Producentica insistira na poznavanju rediteljevog zdravstvenog stanja zbog klauze o osiguranju na filmu.
Više ne bih mogao.
Nisam svario.
SELEKTAH: 3plus/ 10
Evo kako je glasio sadržaj ovog filma na sajtu Filmomanije (mini-festivala u okviru koga je isti prikazan):
"Usred snimanja svog novog filma, reditelj Pol nalazi se u ljubavnoj vezi sa Alinom, jednom od sporednih glumica. Kako se njen poslednji dan snimanja neizbežno bliži, Pol odlučuje promeniti scenarijo u zadnjem trenutku kako bi sa njom snimio scenu golotinje. Ali, sutradan je novi dan. Pol se budi ujutru i odlučuje da ipak neće snimiti scenu. Umesto toga, obaveštava producentkinju i govori joj da ima problema sa čirom..."
Žozefina i ja smo gledali ovaj film zajedno. U treznom stanju. Ali niko od nas dvoje ne bi se usudio da stavi ruku u vatru da film koji smo mi gledali odgovara ovom predlošku.
Tamo je, istina, bio jedan reditelj i jedna glumica, oni su dosta vremena proveli u razgovorima i pripremama scena (skoro ceo film), u nekom trenutku se u priču uključila i producentkinja, ali njih dvoje su pričali o nečemu drugom, tj osim ako događaji u filmu nisu hronološki nikako se ne bi moglo reći da gore navedeni uzročno-posledični sled stoji kao predmet njihovog razgovora, čak mi se čini da on uopšte o tome nije razgovarao sa producentkinjom. Za sve treba kriviti reditelja Cornelia Porumboia.
Kada je njegov opus u pitanju, nisam gledao hvaljeni 12.08 East of Bucharest (među prvima je u redu za gledanje ovih dana!), ali jesam Police, Adjective i sem sećanja da taj film ima predugu, presporu i prerealističnu ekspoziciju koja traje sto od stotrinaest minuta tog filma da bi potom poentirao u urnebesnoj sceni u kojoj policajac čita objašnjenje iz rečnika, ničega se drugog ne sećam. Žozefina kaže da je When Evening Falls... sve suprotno od 12.08... Daj, bože.
Ima nečeg Godardovskog u upornosti razgovaranja koju su dvoje glavnih junaka demonstrirali u filmu, ali i u pretencioznosti tema tj očekivanju reditelja da postoji dovoljno raspoložen gledalac da ih prati i isprati. Žozefina kaže da za razliku od drugih rumunskih filmova koje je gledala, ovaj deluje nekako "skandinavski", jer je hladan i distanciran i "ne-realističan" kako ovi to obično bivaju. Ima istine u tome.
Porumboijev film, drama (recimo) jeste realistična, ali sve scene u njoj prebanalizovane su setingom (likovi sede i jedu, obično u restoranu) ili sasvim lišeni svesti o svom okruženju, čak i u sceni gde to okruženje služi kao direktan reper za ono o čemu pričaju (scena probanja scene sa kupatilom u rediteljevom stanu). Sve je nekako "lišeno" života, izveštačeno anti-dinamikom režije čiji su scene u jednom kadru, bez menjanja plana i potom dodatno usporene sporim i monotonim razmenama replika.
Na početku filma reditelj priča o tome kako filmska traka dozvoljava neprekinuti kadar od 11 minuta zbog svoje dužine, a digitalna to povećava na sat vremena, i kako on očekuje da će u budućnosti novi formati dozvoljavati još duža trajanja kadra. Tad sam pomislio da sve scene u njegovom filmu traju 11 minuta, i da on zapravo testira "isplativost"/arhaičnost tog limita, ali to nije slučaj. Neke scene, hvala bogu, traju i kraće.
Što se same priče tiče, naš reditelj ima problema sa želucem. Koje možda lažira, možda ne. Ima jedna scena u kojoj deluje kao da sebe bode u stomak viljuškom. Problem je što When Evening Falls... traži užasno veliku koncentraciju od gledaoca, jer se retko vraća da prodiskutuje nešto od ranije i da vam na taj način skrene pažnju na nešto. On smelo računa da ćete vi sami sve primetiti, popamtiti i povezati, ali nekako nudi premalo podstreka da se to uradi. Zbog čega pažnja često odluta, i nekako je sve napornije povezati se sa radnjom kasnije.
Kao što rekoh reditelj možda ima, možda nema problema sa želucem, spava sa glumicom iz svog filma, neke scene iz njihovog života liče na one koje se spremaju za film. Producentica insistira na poznavanju rediteljevog zdravstvenog stanja zbog klauze o osiguranju na filmu.
Više ne bih mogao.
Nisam svario.
SELEKTAH: 3plus/ 10
No comments:
Post a Comment