NAŠI FILMOVI: VARVARI

Iznervirao me tačno onim čime sam se i nadao. Ali, nije sve tragično. Naprotiv. E, to me je najviše iznerviralo!

Ne znam šta je to u srpskom filmskom biću što ga tera da toliko uprono postmiloševićevsku javu juri oko fudbalskog terena. Od brevolucije do dana današnjeg Srbi su u svet poslali dva dela Montevidea, jedno Šišanje, jednog Artiljera, a sada su na granice evropske civilizacije pušteni i Varvari.

Debitantsko ostvarenje reditelja i scenariste Ivana Ikića u festivalski skockanom duhu priča nam priču o mladenovačkom ogranku fudbalskih navijača, koji možda samo izgledaju kao skinsi, a možda to i jesu. Oni sebe nazivaju "Varvari", vole da skandiraju "Kosovo je srce Srbije" i predstavljaju i filmski i van-filmski najdosadniju i najbesmisleniju socijalnu grupu u Srbiji. I tu poziciju dele sa svim ostalim navijačkim grupama diljem Srbije i Evrope. That's just me.

Film prati dogodovštine dva "varvara", Luke i Fleša, koji se stameno nose sa poznim pubertetom (junaci imaju 16-17 godina), lokalnim fudbalskim krimosima, Klip-ovanim ljubavnim romansama, a za sve to vreme u pozdini (da ne kažem- Beogradu) promiču desničarske demonstracije protivu nezavisnosti Kosova, sve sa ceremonijalnim paljenjem američke amabasade (burn, Hollywood, burn!). 

Luka je izbeglica sa Kosova, i u Mladenovcu živi sa majkom, starijim bratom, njegovom ženom i njihovim detetom, "u malom stanu". Majka kontinuirano laže socijalne službe da je otac stradao na Kosovu, kako bi dobijala novčanu pomoć, a deci, naročito Luki, brani da tragaju za ocem. Uslovno rečeno, radnja počinje time što Luka dobija zadatak od nekog sitnog krimosa da vozika "crnog" igrača, Muhameda, i da brine o njemu. Nekako u isto vreme, njegova simpatija Stefana, smuvala se sa igračem Kristijanom, a nakon raskida on je u Fejsbuk etar pustio "klip" kako mu puši. To, naravno nije obradovalo Luku...

Ne znam kakvu simboliku ili značaj za priču treba da ima činjenica da je Luka "sa Kosova". Sudeći po tome šta nam je Ikić pokazao on živi u sličnoj sirotinji kao i drugari mu. Iskreno se nadam da čitav kontekst nije napravljen samo zato da bi se Luki omogućilo da krene u potragu za ocem, tj u Beograd, "na dan demonstracija". S druge strane, a ne znam da li je (i) to bila namera autora- Luka je prikazan kao moralno superiorniji od svojih drugara. On se bori za čast svoje ljube, spreman i da popije batine za istu, on pokazuje toleranciju za ljude druge boje i vere, on se u Beogradu ne upušta u najveću pljačku Najk radnji ikada... Koliko se ja sećam, Šiptari su prve srpske teritorije na Kosovu osvojili tako što su ih papreno i u kešu platili srpskim vlasnicima. A dobar deo ovih "gazimestanaca" koji su došli par godina kasnije do poslednjeg daha bio je odan onome koji jedini sme da ih bije. Zato možda takva moralna postavka nije u redu prema ovim "našima".

Jedno od mogućih tumačenja Lukine pozicije ili čitavog tog pokosovskog življa dato je kroz vizuru toga da on iz ove, "naše" sredine štrči, da ga ona odbija, da on pokušava da u njoj nađe mesto, i da, sudeći po poslednjim kadrovima filma, to čini iz sve snage i po svaku cenu. Nažalost, jedino "pripadanje" koje mu Ikić dozvoljava ne ostavlja puno prostora da verujemo da je Luka i zaslužio bolje.

Ali, čak i kada bih ova "sitna" neslaganja oko moralnih uglova ostavio po strani kao "moj problem", Ikić, kao scenarista, stoji prilično loše. Njegov film je dramski tanak kao flis papir. "Pokazivački" način na koji smo upoznati sa jednim socijalnim slojem (i ništa više!) prikazan je u toliko "festivalskih" filmova ("autorskog" profila) da već godinama unazad možemo da govorimo o producentskim i dramaturškim klišeima u njihovom sklepavanju. Tilva Roš je jedan takav, skorašnji, i tek nešto bolji. Zatim, nakon Šišanja, pa i Vira, nepotrebno je ponovo kontekstualizovati "navijače" kao socijalni problem do zuba uronjen u našu materijalnu i duhovnu "situaciju". To već i Aleksandar Luković Beba zna. Sa ovom grupom treba uraditi nešto zanimljivo. Ubaciti ih u neki rom-kom, pustiti zombije na njih, zaglaviti ih u podzemne pećine sa studentskom delegacijom iz Bocvane. Dati im nekog jebenog prostora da zažive malo! Da ne govorim da se kompletan rečnik ovog filma svodi na ne više od 50 reči!

Ovde bih još dodao da ono malo kopi-pejstovanja "moderne srpske tinejdžerske romantike" koja je preuzeta iz Klipa možda odgovara nečijoj realnosti, ali ono što najviše boli u prostoti svih tih odnosa je što nema skoro ni trunke topline. I to prikazano čini jalovim.

I da zaključim listu loših stvari time da Varvari i inostranom gledaocu (govorim o ne-NGO publici), kome su, deluje, više namenjeni, ne nude bogznašta. Svaka od evropskih kinematografija dotakla se "ovog tipa problema" do sada i u tom kontekstu ovaj srpski kandidat uskratiće ne-srpskom gledaocu simboliku paljenja ambasade i tih demonstracija, baš kao što isti možda neće prepoznati ili pravilno razumeti simboliku gledanja Velikog brata u Srbiji. Dok sama priča, sem možda povremene egzotike srpskog teen-derta, ne poseduje nikakvu naročitu autentičnost.

Ipak, Ikićevi Varvari imaju nekoliko dobrih, čak odličnih momenata. Prvi od njih su svakako dva glavna glumca- Željko Marković (Luka) i Nenad Petrović (Fleš), obojica prvi put na filmu. Ovaj prvi ima ledeno-vreli pogled i fizionomiju kao mladi Bekim Fehmiju, ali onda progovori Ikićeve replike... Ovaj drugi samo tako treba da dobije ulogu u nastavaku Malog Bude- Mali Budo 2: Đedovina, jer ima "njušku" i ličnost koje bi u svakoj komediji bile odlična mirođija. 

S obzirom na činjenicu da su Varvari debitantsko ostvarenje Ivana Ikića očekujem da vas još više impresionira kada kažem da je ovo verovatno najmodernije režiran srpski film poslednjih dvadeset godina. Ikićev odabir uglova kamere, osećaj za dužinu kadra, hvatanje "nemosti" po njemu, fenomenalna fotografija, efektna i ekonomična režija (impresivan segment demonstracija u Beogradu), sve deluje kao rad nekoga sa daleko dužim iskustvom u ovom poslu. ZATO ME JEBENO I NERVIRA da takav talenat tavori na ovakvoj žabokrečini od scenarija. Krajnje je vreme da srpski (a naročito mladi) reditelji ostave za sobom potrebu da moraju da režiraju svoje priče i scenarije. Iz samo jednog jedinog i vrlo prostog razloga- dve glave misle bolje od jedne. Naročito talentovane.

Na kraju, moji komplimenti idu i za saundtrak (turbo-folk i 90s dance). Odabir muzike i njegova upotreba u filmu u velikoj meri je pomogla kreiranju autentičnih situacija i atmosfere i zacementirala živote naše junake bolje nego bilo koji drugi aspekt filma. Eto, ideje za Ikića - film o kidnapovanju neke pevačice sa Ibarske magistrale koja treba da nastupi na svadbi sina lokalnog mafijaša, koji jeste ili nije zaljubljen u nju...

SELEKTAH: 5minus/ 10 

PS Hvala Domu Sindikata što mi je za cenu od 350 dinara prišutio potpuno privatnu projekciju.