Kad vetar stane nećemo moći da nastavimo da živimo
Ne znam da li je Hayao Miyazaki planirao da baš Wind Rises bude njegov oproštajni film. Ali čini mi se zanimljivim da film posmatram samo iz tog ugla. Sedamdesettrogodišnji reditelj, naime, izjavio je po snimanju filma da ide u penziju.
Wind Rises bavi se životom, naročito i iscrpno- onim profesionalnim, Jorija Horiskoshija, japanskog inžinjera koji je konstruisao japanske bombardere kojima je japanska carevina tokom Drugog svetskog rata pokušala da proširi svoje granice. Film je, inače, kao okosnicu koristio pripovetku The Wind Has Risen o mladoj ženi oboleloj od tuberkoloze i njenom boravku u sanatorijumu između dva rata (nisam čitao pa ne znam koliko je sve to u vezi sa Mannovim Čarobnim bregom).
Dakle, ostavimo po strani propiranje domovinske istorije i sentimentalno fantaziranje o očiglednom participiranju u projektu "Dogodovštine Sila zla".
Ja mislim da je Miyazaki sa nama želeo da podeli da je život kratak. I da čovek ne može ceo da ga potroši na pravljanje nekih od najlepših animiranih filmova svih vremena ili na pravljenje aviona. Čak iako je to njegov san. Jer naš život su i drugi ljudi. A ponekad, kada ih puno volimo, te druge ljude, naš život su samo oni.
Jori je imao san. I on je u filmu i prikazan kao san. San u kome Jori inspirisan stvarnim ili nestvarnim italijanskim avio-inžinjerom odlučuje da pravi avione. I tome posvećuje ceo život. I na kraju kreira avion koji postaje okosnica i ponos japanske avijacije. Iako nije planirao da sa njim bude počinjeno sve što jeste tokom Drugog svetskog rata.
Daleko je zanimljivije da je Miyazaki "susreo" svoje likove u maestralnom post-prvosvetskom trajpod zemljotresu koji služi i kao dah upravo završenog rata i kao zlokobna najava onoga što će doći. A možda je neki stvarni zemljotres citiran iz tih vremena. Kako god. On, Jori, po prvi put (od mnogih) spasava nju, Nahoko. Kroz simpatične i vazda sentimentalne slike Miyazaki će pokazati čednost i dirljivost njihove zaljubljenosti, a potom braka i ljubavi. Jori je imao samo posao i nju. Ona samo svoju tuberkolozu i njega.
Jori je stalno radio. Uvek opsednut novim, boljim, savršenijim rešenjima, u potrazi da stvori avion koji se neće srušiti pri obavljanju zadataka. Put će ga odvesti i u Nemačku, neki ljudi u njegovom okruženju delovaće kao špijuni, država će se okrutno igrati sa vremenom koje mu je povereno. A za to vreme Nahoko će biti sama, sa svojom bolešću. Verna. Miyazaki ih se nije dotakao ovoliko koliko vam ja možda dočaravam sve to. Naprotiv, njegov film se nemilosrdno bavi dočaravanjem Jorijevih planova, proba, manevara, skoro koliko i sam Jori svim tim. Wind Rises je slab u toj i tolikoj meri.
Ali, na kraju, na samom kraju, i Miyazaki i Jori su shvatili. Kome je trebalo posvetiti pažnju. Šta jedino vredi.
Miyazakijeva mašta ovde je bila dosta (samo-)obuzdana i film tek povremeno impresionira nekim vizuelnim rešenjima (onirična strana priče), dok je priča u preteranoj meri zaglibljena u često suvoparne ilustracije inžinjerskog rada, a i supersentimentalni osvrti na žensku odanost većito zauzetom mužu mogu se nekome učiniti kao supersentimentalni. Ipak, na kraju, suza će vam ostati zaključana u oku. Ili će pobeći iz njega.
SELEKTAH: 7minusminus/ 10
Ne znam da li je Hayao Miyazaki planirao da baš Wind Rises bude njegov oproštajni film. Ali čini mi se zanimljivim da film posmatram samo iz tog ugla. Sedamdesettrogodišnji reditelj, naime, izjavio je po snimanju filma da ide u penziju.
Wind Rises bavi se životom, naročito i iscrpno- onim profesionalnim, Jorija Horiskoshija, japanskog inžinjera koji je konstruisao japanske bombardere kojima je japanska carevina tokom Drugog svetskog rata pokušala da proširi svoje granice. Film je, inače, kao okosnicu koristio pripovetku The Wind Has Risen o mladoj ženi oboleloj od tuberkoloze i njenom boravku u sanatorijumu između dva rata (nisam čitao pa ne znam koliko je sve to u vezi sa Mannovim Čarobnim bregom).
Dakle, ostavimo po strani propiranje domovinske istorije i sentimentalno fantaziranje o očiglednom participiranju u projektu "Dogodovštine Sila zla".
Ja mislim da je Miyazaki sa nama želeo da podeli da je život kratak. I da čovek ne može ceo da ga potroši na pravljanje nekih od najlepših animiranih filmova svih vremena ili na pravljenje aviona. Čak iako je to njegov san. Jer naš život su i drugi ljudi. A ponekad, kada ih puno volimo, te druge ljude, naš život su samo oni.
Jori je imao san. I on je u filmu i prikazan kao san. San u kome Jori inspirisan stvarnim ili nestvarnim italijanskim avio-inžinjerom odlučuje da pravi avione. I tome posvećuje ceo život. I na kraju kreira avion koji postaje okosnica i ponos japanske avijacije. Iako nije planirao da sa njim bude počinjeno sve što jeste tokom Drugog svetskog rata.
Daleko je zanimljivije da je Miyazaki "susreo" svoje likove u maestralnom post-prvosvetskom trajpod zemljotresu koji služi i kao dah upravo završenog rata i kao zlokobna najava onoga što će doći. A možda je neki stvarni zemljotres citiran iz tih vremena. Kako god. On, Jori, po prvi put (od mnogih) spasava nju, Nahoko. Kroz simpatične i vazda sentimentalne slike Miyazaki će pokazati čednost i dirljivost njihove zaljubljenosti, a potom braka i ljubavi. Jori je imao samo posao i nju. Ona samo svoju tuberkolozu i njega.
Jori je stalno radio. Uvek opsednut novim, boljim, savršenijim rešenjima, u potrazi da stvori avion koji se neće srušiti pri obavljanju zadataka. Put će ga odvesti i u Nemačku, neki ljudi u njegovom okruženju delovaće kao špijuni, država će se okrutno igrati sa vremenom koje mu je povereno. A za to vreme Nahoko će biti sama, sa svojom bolešću. Verna. Miyazaki ih se nije dotakao ovoliko koliko vam ja možda dočaravam sve to. Naprotiv, njegov film se nemilosrdno bavi dočaravanjem Jorijevih planova, proba, manevara, skoro koliko i sam Jori svim tim. Wind Rises je slab u toj i tolikoj meri.
Ali, na kraju, na samom kraju, i Miyazaki i Jori su shvatili. Kome je trebalo posvetiti pažnju. Šta jedino vredi.
Miyazakijeva mašta ovde je bila dosta (samo-)obuzdana i film tek povremeno impresionira nekim vizuelnim rešenjima (onirična strana priče), dok je priča u preteranoj meri zaglibljena u često suvoparne ilustracije inžinjerskog rada, a i supersentimentalni osvrti na žensku odanost većito zauzetom mužu mogu se nekome učiniti kao supersentimentalni. Ipak, na kraju, suza će vam ostati zaključana u oku. Ili će pobeći iz njega.
SELEKTAH: 7minusminus/ 10
No comments:
Post a Comment