Pera Subota mi je ovo ponudio za recenziranje* rečima: "Evo nečega što ja ne volim, u nadi da ne voliš ni ti"
Koncept koji nudi Wonder Where We Land star je koliko i klupska muzika. Dakle, nešto više od četvrt veka (da, otfikario sam tu neki deo koji se dešavao pre i van Haciende). I uglavnom više važi za ostrvsku ponudu nego prekoatlantsku. A sigurno pamtite drugi i sve naredne albume Massive Attack, postbrejkbit Chemical Brothers, zatim Death In Vegas, Basement Jaxx, The Prodigy i sve one prvobitno "underground" izvođače kojima se ukazala krosover prilika da ih ugreje sunce top of the popsa. Svi oni su pokušali da tu priliku što bolje iskoriste multiplim kolaboracijama sa, mahom, afirmisanijim kolegama na "featuring" ulozi. SBTRKT je tek poslednji u nizu koji ne želi (ili ne može, ali zato što to i nije toliko moguće) da takav pristup menja. Ovim bih i zatvorio dalju diskusiju na temu da li bi sparingovanje sa lokalnijim kolegama, "iz branše", proizvelo bolji ili (komercijalno) drugačiji rezultat.
U ostalom, SBTRKT je listu gostiju u odnosu na svoj debi (2011) tek nešto malo proširio i izvarirao, pa umesto Roses Gabor i Little Dragon, sada imamo Carolinu Polachek iz Chairlift, Ezru iz Vampire Weekend i ASAP Ferga. A umesto nešto manje Samphe SBTRKT promoviše "dolazeće" Raury-ja i Denai Moore.
Nema ovde ničega što bih mogao ili želeo da mrzim. Naprotiv. Starost sa sobom donosi određenu (hvala bogu, još uvek umerenu) potrebu za audio-komformizmom (ako ne držite tako nešto kao najgoru stvar u muzici, jer ja, ipak, ovde ne govorim o muzici koju će vam zavrteti art direktori i dizajneri u marketinškim agencijama (bez daljnjeg- najnepodnošljiviji DJ-evi na planeti!)). SBTRKT donosi neku dozu intrige i impresivnog aranžmanskog zanatstva koji je Wonder Where We Land učinio i pitkim i britkim. Naravno, sve bi ostavilo daleko bolji utisak da je 1996. Ili, barem, 2006. Ali ovakvo baratanje godinama ionako igra krupniju ulogu samo u životima hipstera i/ili muzičkih kritičara.
Wonder Where We Land "u malom" donosi sve ono što poslednjih nekoliko godina važi kao hip ili moderno u emisijama Gillesa Petersona. I uprkos realtivno raznolikom izboru gostiju, ne mogu da ne kažem da SBTRKT isti prigušeni "gloom" provlači kroz sve pesme kao definitivnu stilsku crtu celog izdanja. To što ona možda deluje neopravdano ili kao poza, meni i nije toliko bitno. Meni muzika retko menja život, pa se ne ljutim ako joj to ne polazi za rukom. Ili i nije bila namera.
Priznaću, izvesni "čizines" (još uvek tragam za lepom srpskom rečju) ovde mi je prijao više nego što bi nekakve akrobatske ambicije.
Stvar sa Ezrom, NEW DORP, NEW YORK, mi se prva dopala. Ne bih se ljutio da je pre desetak godina tako zvučao neki singl Massive Attack. A to i deset godina kasnije znači nešto. Dopada mi se što je pesma kao što ljudi kažu da je Njujork- mnogo stvari na jednom mestu, ali funkcioniše. I neki delovi zvuče zajebanije od drugih. Problem Solves, sa voljenom Jessie Ware, koja me je najviše ovde zanimala izneverila je moja očekivanja. Bojim se da Jessie ne paše silovanje koje joj je SBTRKT priredio na početku pesme, pre nego što ju je pustio da odradi svoje. Plus, pesma nema sredinu i kraj. Mnogo se bolje snašao u orijentalnom-stepu sa Carolinom u kojoj bi, možda, Julia Holter još bolje legla. Saradnja sa Raury-jem, u Higher, motivisala me je da potražim njegov ovogodišnji mikstejp (koji sam odlučio da ignorišem jer mi je već pun kurac netalentovanih repera) i ponadam se da će nešto od demonstriranog elana završiti i tamo. Pun mi je kurac i repera kojima se ni ne živi, a nekmoli repuje.
Sampha, koji je meni beživotan i monoton na samostalnim izdanjima, lepo i Weeekndovski živne u SBTRKTovom društvu i meni su to ovde i najbolje stvari i razlog da se pitam zašto nije ceo album uradio sa njim. Jer brat ume i Eltona i Stevieja.
Ako su vam muke postbluzovske i još od prve polovine devedesetih uspešno ih saniraju izvođači poput Portishead, SBTRKT sasvim solidno parira uspešnijim soulistima poput Jamesa Blakea, Jamiea Woona ili pomenutog Weeknda (na trilogiji).
A kad sam već kod ovog "shaken not stirred" bolovanja, iskoristiću priliku da vam preporučim još jedno istoovoliko dobro izdanje. U pitanju je debi, Tremors, za SBTRKTovog zemu Sohna koji je trenutno na privremenom radu u Beču, što je svakako uticalo na hrskavi zvuk ovog 4AD izdanja.
SELEKTAH: 7plus/ 10
*zamolio sam powerty-ja i Peru Subotu da kumuju izboru jednog albuma koji ću recenzirati tokom nedelje. Jer lepše je sa kulturom i drugarima.
Koncept koji nudi Wonder Where We Land star je koliko i klupska muzika. Dakle, nešto više od četvrt veka (da, otfikario sam tu neki deo koji se dešavao pre i van Haciende). I uglavnom više važi za ostrvsku ponudu nego prekoatlantsku. A sigurno pamtite drugi i sve naredne albume Massive Attack, postbrejkbit Chemical Brothers, zatim Death In Vegas, Basement Jaxx, The Prodigy i sve one prvobitno "underground" izvođače kojima se ukazala krosover prilika da ih ugreje sunce top of the popsa. Svi oni su pokušali da tu priliku što bolje iskoriste multiplim kolaboracijama sa, mahom, afirmisanijim kolegama na "featuring" ulozi. SBTRKT je tek poslednji u nizu koji ne želi (ili ne može, ali zato što to i nije toliko moguće) da takav pristup menja. Ovim bih i zatvorio dalju diskusiju na temu da li bi sparingovanje sa lokalnijim kolegama, "iz branše", proizvelo bolji ili (komercijalno) drugačiji rezultat.
U ostalom, SBTRKT je listu gostiju u odnosu na svoj debi (2011) tek nešto malo proširio i izvarirao, pa umesto Roses Gabor i Little Dragon, sada imamo Carolinu Polachek iz Chairlift, Ezru iz Vampire Weekend i ASAP Ferga. A umesto nešto manje Samphe SBTRKT promoviše "dolazeće" Raury-ja i Denai Moore.
Nema ovde ničega što bih mogao ili želeo da mrzim. Naprotiv. Starost sa sobom donosi određenu (hvala bogu, još uvek umerenu) potrebu za audio-komformizmom (ako ne držite tako nešto kao najgoru stvar u muzici, jer ja, ipak, ovde ne govorim o muzici koju će vam zavrteti art direktori i dizajneri u marketinškim agencijama (bez daljnjeg- najnepodnošljiviji DJ-evi na planeti!)). SBTRKT donosi neku dozu intrige i impresivnog aranžmanskog zanatstva koji je Wonder Where We Land učinio i pitkim i britkim. Naravno, sve bi ostavilo daleko bolji utisak da je 1996. Ili, barem, 2006. Ali ovakvo baratanje godinama ionako igra krupniju ulogu samo u životima hipstera i/ili muzičkih kritičara.
Wonder Where We Land "u malom" donosi sve ono što poslednjih nekoliko godina važi kao hip ili moderno u emisijama Gillesa Petersona. I uprkos realtivno raznolikom izboru gostiju, ne mogu da ne kažem da SBTRKT isti prigušeni "gloom" provlači kroz sve pesme kao definitivnu stilsku crtu celog izdanja. To što ona možda deluje neopravdano ili kao poza, meni i nije toliko bitno. Meni muzika retko menja život, pa se ne ljutim ako joj to ne polazi za rukom. Ili i nije bila namera.
Priznaću, izvesni "čizines" (još uvek tragam za lepom srpskom rečju) ovde mi je prijao više nego što bi nekakve akrobatske ambicije.
Stvar sa Ezrom, NEW DORP, NEW YORK, mi se prva dopala. Ne bih se ljutio da je pre desetak godina tako zvučao neki singl Massive Attack. A to i deset godina kasnije znači nešto. Dopada mi se što je pesma kao što ljudi kažu da je Njujork- mnogo stvari na jednom mestu, ali funkcioniše. I neki delovi zvuče zajebanije od drugih. Problem Solves, sa voljenom Jessie Ware, koja me je najviše ovde zanimala izneverila je moja očekivanja. Bojim se da Jessie ne paše silovanje koje joj je SBTRKT priredio na početku pesme, pre nego što ju je pustio da odradi svoje. Plus, pesma nema sredinu i kraj. Mnogo se bolje snašao u orijentalnom-stepu sa Carolinom u kojoj bi, možda, Julia Holter još bolje legla. Saradnja sa Raury-jem, u Higher, motivisala me je da potražim njegov ovogodišnji mikstejp (koji sam odlučio da ignorišem jer mi je već pun kurac netalentovanih repera) i ponadam se da će nešto od demonstriranog elana završiti i tamo. Pun mi je kurac i repera kojima se ni ne živi, a nekmoli repuje.
Sampha, koji je meni beživotan i monoton na samostalnim izdanjima, lepo i Weeekndovski živne u SBTRKTovom društvu i meni su to ovde i najbolje stvari i razlog da se pitam zašto nije ceo album uradio sa njim. Jer brat ume i Eltona i Stevieja.
Ako su vam muke postbluzovske i još od prve polovine devedesetih uspešno ih saniraju izvođači poput Portishead, SBTRKT sasvim solidno parira uspešnijim soulistima poput Jamesa Blakea, Jamiea Woona ili pomenutog Weeknda (na trilogiji).
A kad sam već kod ovog "shaken not stirred" bolovanja, iskoristiću priliku da vam preporučim još jedno istoovoliko dobro izdanje. U pitanju je debi, Tremors, za SBTRKTovog zemu Sohna koji je trenutno na privremenom radu u Beču, što je svakako uticalo na hrskavi zvuk ovog 4AD izdanja.
SELEKTAH: 7plus/ 10
*zamolio sam powerty-ja i Peru Subotu da kumuju izboru jednog albuma koji ću recenzirati tokom nedelje. Jer lepše je sa kulturom i drugarima.
valjalo bi da ti uvale neku pravu kosku. recimo marčela.
ReplyDeletene da mi kepa kopiju.
Deleteali čim/ ako dobijem, to ću i sam