Koliko bi tek interesantno sve ovo bilo da kao oca i sina uzmemo onog Oca i Sina...
Kaže Žozefina- "Nemoj više da mi puštaš filmove sa decom. Ne mogu to više da gledam." A misli na filmove sa roditeljima i decom i bilo kakvim, a naročito strašnim, problemima koji bi se mogli javiti između njih.
I to jeste malo istina.
Ako neke filmove gledate kao roditelj ponekad je nemoguće da zanemarite tu ulogu u svom životu prilikom gledanja. Ispostavi se da je to jedini mogući način da pratite priču i on vas u potpunosti obuzme, naročito ako vas tera da razmišljate o nekakvim neprijatnim modifikacijama te vaše uloge.
Ovo je jedan od takvih filmova.
A s obzirom da ga je režirao Hirokazu Koreeda kome žiganje roditeljske žuči nije strano (čovek je režirao jedan od najboljih filmova koje sam u životu gledao i još neke vrlo dobre) spremite se da poljubite svoje dete dvaput pre nego što krenete na spavanje.
Koreeda je odabrao jednu temu i onda ju je majstorski izmrvio pred našim očima. Da bi se sve umesilo kako treba bile su potrebne, naravno, naše suze.
A tema je zamena dece. U porodilištu.
(idu spojlerčići!)
Jedna mlada žena udata za čoveka koji je već imao decu osećala se nevoljenom i ne baš naročito "snađenom" u ulozi majke. U isto vreme ona je radila kao sestra u porodilištu. To sve mnogo kasnije saznajemo. I frustrirana time šta je dočekuje kod kuće posle posla ona je odlučila da se isprazni na poslu i zameni bebu jednoj novopečenoj porodici u kojoj je otac već odlično zarađivao. Zamenila je njihovog sina sa sinom jedne obične porodice, nalik njenoj.
I jedna i druga porodica to saznaju šest godina kasnije. Kada je već sinu u jednoj porodici trasiran put ka uspehu gomilom post-školskih obaveza, odnosno kad je sin u drugoj porodici već dobio i batu i seku.
Međutim, Koreedina priča nije izbalansiran pogled iz vizura obe porodice zatečenih nemilim saznanjem. Iako je ispoštovao sve aktere (i roditelje i decu), on ipak najveći fokus stavlja na oca, iz bogate porodice, i njegovog ne-pravog, a potom i pravog sina. On je obuzet svojim poslom, on je zanemarivao svog sina, on je po saznanju šta je po sredi izjavio "sad razumem" (zašto je ovaj, dosadašnji sin bio tako anemično ambiciozan i uspešan, sve suprotno od oca). On je taj koji počinje da veruje da "krv nije voda" (kako mu je i njegov otac poručio glede svega). On je taj koji shvata da mu ne treba nijedan sin, a potom sve ostalo. On je taj kome na kraju, u jednoj jednostavnoj sceni, poteku suze, a onda i nama, iako mi ništa nismo zgrešili.
Koreeda pomalo didaktično, ali nesebično plemenito pokazuje šta je bitno za dete, šta kvalifikuje roditelje i ko su i šta su ta deca koju imamo. Njegovo zagovaranje svih anti-japanskih vrednosti, od gađenja nad kapitalizmom do tradicionalne hermetičnosti, otvoreno je sprovedeno, ali je zato sve što je kontra ponuđeno iskreno i ubedljivo prikazano.
Naravno, najslađe su i najbolnije etape u kojima Koreeda pokazuje prihvatanje nove situacije, od kojih je jedna od najstrašnijih ta u kojoj majka priznaje da joj je teško da voli svog pravog sina, jer joj se čini da na taj način izdaje onoga koga je volela od rođenja pa do juče. Tipovi lomova koje Koreeda naslućuje i prikazuje zaista su impresivni.
Na kraju, nekakvo rešenje postoji. I ono, čak, možda i nije toliko strašno.
Ali trebalo je stići do njega.
SELEKTAH: 9plus/ 10
Kaže Žozefina- "Nemoj više da mi puštaš filmove sa decom. Ne mogu to više da gledam." A misli na filmove sa roditeljima i decom i bilo kakvim, a naročito strašnim, problemima koji bi se mogli javiti između njih.
I to jeste malo istina.
Ako neke filmove gledate kao roditelj ponekad je nemoguće da zanemarite tu ulogu u svom životu prilikom gledanja. Ispostavi se da je to jedini mogući način da pratite priču i on vas u potpunosti obuzme, naročito ako vas tera da razmišljate o nekakvim neprijatnim modifikacijama te vaše uloge.
Ovo je jedan od takvih filmova.
A s obzirom da ga je režirao Hirokazu Koreeda kome žiganje roditeljske žuči nije strano (čovek je režirao jedan od najboljih filmova koje sam u životu gledao i još neke vrlo dobre) spremite se da poljubite svoje dete dvaput pre nego što krenete na spavanje.
Koreeda je odabrao jednu temu i onda ju je majstorski izmrvio pred našim očima. Da bi se sve umesilo kako treba bile su potrebne, naravno, naše suze.
A tema je zamena dece. U porodilištu.
(idu spojlerčići!)
Jedna mlada žena udata za čoveka koji je već imao decu osećala se nevoljenom i ne baš naročito "snađenom" u ulozi majke. U isto vreme ona je radila kao sestra u porodilištu. To sve mnogo kasnije saznajemo. I frustrirana time šta je dočekuje kod kuće posle posla ona je odlučila da se isprazni na poslu i zameni bebu jednoj novopečenoj porodici u kojoj je otac već odlično zarađivao. Zamenila je njihovog sina sa sinom jedne obične porodice, nalik njenoj.
I jedna i druga porodica to saznaju šest godina kasnije. Kada je već sinu u jednoj porodici trasiran put ka uspehu gomilom post-školskih obaveza, odnosno kad je sin u drugoj porodici već dobio i batu i seku.
Međutim, Koreedina priča nije izbalansiran pogled iz vizura obe porodice zatečenih nemilim saznanjem. Iako je ispoštovao sve aktere (i roditelje i decu), on ipak najveći fokus stavlja na oca, iz bogate porodice, i njegovog ne-pravog, a potom i pravog sina. On je obuzet svojim poslom, on je zanemarivao svog sina, on je po saznanju šta je po sredi izjavio "sad razumem" (zašto je ovaj, dosadašnji sin bio tako anemično ambiciozan i uspešan, sve suprotno od oca). On je taj koji počinje da veruje da "krv nije voda" (kako mu je i njegov otac poručio glede svega). On je taj koji shvata da mu ne treba nijedan sin, a potom sve ostalo. On je taj kome na kraju, u jednoj jednostavnoj sceni, poteku suze, a onda i nama, iako mi ništa nismo zgrešili.
Koreeda pomalo didaktično, ali nesebično plemenito pokazuje šta je bitno za dete, šta kvalifikuje roditelje i ko su i šta su ta deca koju imamo. Njegovo zagovaranje svih anti-japanskih vrednosti, od gađenja nad kapitalizmom do tradicionalne hermetičnosti, otvoreno je sprovedeno, ali je zato sve što je kontra ponuđeno iskreno i ubedljivo prikazano.
Naravno, najslađe su i najbolnije etape u kojima Koreeda pokazuje prihvatanje nove situacije, od kojih je jedna od najstrašnijih ta u kojoj majka priznaje da joj je teško da voli svog pravog sina, jer joj se čini da na taj način izdaje onoga koga je volela od rođenja pa do juče. Tipovi lomova koje Koreeda naslućuje i prikazuje zaista su impresivni.
Na kraju, nekakvo rešenje postoji. I ono, čak, možda i nije toliko strašno.
Ali trebalo je stići do njega.
SELEKTAH: 9plus/ 10
No comments:
Post a Comment