Tako se pravi dokumentarac!
O velškom istraživaču Johnu Evansu iz XVIII veka
koji je krenuo put Amerike da nađe indijansko pleme
koje govori velškim jezikom
kojim je naučilo da govori zahvaljujući velškom princu Madogu
koji je još u XII veku otkrio Ameriku
Gruff Rhys, frontmen Super Furry Animals i polovina Neon Neon je ko-autor ovog dokumentarca, zajedno sa Dylanom Gochom. Ko je ikada prišao njihovoj ili bilo kojoj drugoj velškoj muzici (na velškom jeziku!) zna da u toj muzici žive Štrumfovi koji po ceo dan gutaju esid i potom svojim telima po instrumentima slikaju ono što sanjaju. Ukratko.
Gruffa je, dakle, zainteresovala priča o Johnu Evansu, siromašnom farmeru radoznalog srca, koji je zaintrigiran legendom o Madogu koja je u XVIII veku, u jeku nacionalnog buđenja svih evropskih naroda, razgaljivala Velšane. Naročito aspektom da je on pre Kolumba otkrio Ameriku. I usput naučio jedno indijansko pleme velškom. Poput njega, relativno siromašni muzičar Gruff kreće u Ameriku putem koji je prešao i John Evans, pokušavajući da u isto vreme snimi film o tom Evansovom pohodu, kao i prateći konceptualni album i multimedijalnu turneju koja u isto vreme i prezentuje legendu, vodi dijalog o njoj i privređuje sredstva za dalje snimanje filma.
Kako siromaštvo krije najviše zalihe mašte, tako i Gruffov film na sve moguće načine eksploatiše dostupne jeftine ili besplatne alatke za svoj nastanak i potom ih sa mnogo ljubavi uklapa u priču. John Evans predstavljen je metar velikom krpenom lutkom, pošto njegove slike nema. Ali je lutka osmišljena na osnovu naučnog sufliranja o tome kako su Velšani izgledali u to doba. Jako puno Google slika i duhovitih animacija kroji put, a Gruff se na sve moguće načine dovija da svoju priču učini relevantnom i duhovitom (da li ste znali da u Filadelfiji postoji nešto kao "velška kolonija").
Film je dijalog sa gledaocem koliko i sa svim učesnicima. On je rekonstrukcija jednog putovanja koliko i reportaža o jednoj turneji. Vrline (neki bi rekli "karakteristike") koje su krasile rad Super Furry Animals, a to je neosećaj za to kada je dovoljno stvari ukrcano u jednu pesmu, na sličan način prostiru se i po ovom filmu. Zato je svaki segment, svaki detalj uobličen, dorađen, šljapnut nekom forom, i kao i muzika SFA, mora pažljivo da se prati da nešto ne bi promaklo.
Na svom putovanju Gruff će upoznati poslednjeg indijanca koji govori mandanskim jezikom i poslednjeg čoveka koji taj jezik ubrzo uči da bi ga spasao od zaborava. Projuriće od Istoka do Juga, saznaće da je John Evans malo radio za Engleze, još više za Špance, posetiće mesto gde je možda sahranjen (u 29-oj) u pratnji najintenzivnijeg vodiča zabeleženog kamerama. I sve to vreme sviruckaće nam za dušu.
Moje divljenje hrabrom velškom narodu samo je uvećano.
SELEKTAH: 9/ 10
O velškom istraživaču Johnu Evansu iz XVIII veka
koji je krenuo put Amerike da nađe indijansko pleme
koje govori velškim jezikom
kojim je naučilo da govori zahvaljujući velškom princu Madogu
koji je još u XII veku otkrio Ameriku
Gruff Rhys, frontmen Super Furry Animals i polovina Neon Neon je ko-autor ovog dokumentarca, zajedno sa Dylanom Gochom. Ko je ikada prišao njihovoj ili bilo kojoj drugoj velškoj muzici (na velškom jeziku!) zna da u toj muzici žive Štrumfovi koji po ceo dan gutaju esid i potom svojim telima po instrumentima slikaju ono što sanjaju. Ukratko.
Gruffa je, dakle, zainteresovala priča o Johnu Evansu, siromašnom farmeru radoznalog srca, koji je zaintrigiran legendom o Madogu koja je u XVIII veku, u jeku nacionalnog buđenja svih evropskih naroda, razgaljivala Velšane. Naročito aspektom da je on pre Kolumba otkrio Ameriku. I usput naučio jedno indijansko pleme velškom. Poput njega, relativno siromašni muzičar Gruff kreće u Ameriku putem koji je prešao i John Evans, pokušavajući da u isto vreme snimi film o tom Evansovom pohodu, kao i prateći konceptualni album i multimedijalnu turneju koja u isto vreme i prezentuje legendu, vodi dijalog o njoj i privređuje sredstva za dalje snimanje filma.
Kako siromaštvo krije najviše zalihe mašte, tako i Gruffov film na sve moguće načine eksploatiše dostupne jeftine ili besplatne alatke za svoj nastanak i potom ih sa mnogo ljubavi uklapa u priču. John Evans predstavljen je metar velikom krpenom lutkom, pošto njegove slike nema. Ali je lutka osmišljena na osnovu naučnog sufliranja o tome kako su Velšani izgledali u to doba. Jako puno Google slika i duhovitih animacija kroji put, a Gruff se na sve moguće načine dovija da svoju priču učini relevantnom i duhovitom (da li ste znali da u Filadelfiji postoji nešto kao "velška kolonija").
Film je dijalog sa gledaocem koliko i sa svim učesnicima. On je rekonstrukcija jednog putovanja koliko i reportaža o jednoj turneji. Vrline (neki bi rekli "karakteristike") koje su krasile rad Super Furry Animals, a to je neosećaj za to kada je dovoljno stvari ukrcano u jednu pesmu, na sličan način prostiru se i po ovom filmu. Zato je svaki segment, svaki detalj uobličen, dorađen, šljapnut nekom forom, i kao i muzika SFA, mora pažljivo da se prati da nešto ne bi promaklo.
Na svom putovanju Gruff će upoznati poslednjeg indijanca koji govori mandanskim jezikom i poslednjeg čoveka koji taj jezik ubrzo uči da bi ga spasao od zaborava. Projuriće od Istoka do Juga, saznaće da je John Evans malo radio za Engleze, još više za Špance, posetiće mesto gde je možda sahranjen (u 29-oj) u pratnji najintenzivnijeg vodiča zabeleženog kamerama. I sve to vreme sviruckaće nam za dušu.
Moje divljenje hrabrom velškom narodu samo je uvećano.
SELEKTAH: 9/ 10
Gde si gledao ovo?
ReplyDeletepiši mi
Deletehttp://www.youtube.com/watch?v=8Em3INWBR5Y
Delete