Muzika za posle filma. I nostalgiju za neposećenim
Ispričao sam vam o povodu i konceptu za film. Isto važi i za saundtrak. O čemu bih onda mogao umesto uvoda?
Možda o tome kako na kraju i nisam ispao fer prema Super Furry Animals. A baš sam ih voleo, tih devedesetih kada sam kupio sve (CD) singlove sa prvog albuma u pokojnom HMK, u podrumu pored Doma omladine. Iako sam (barem) preslušao sve njihove albume, Mwng je poslednji koji sam baš voleo, Rings Around The World koji sam vrteo više nego što je to bilo "reda-radi", a Phantom Power i svi posle njega prošli su samo uz komšijsko klimanje glavom. Mislim, bilo mi je drago što to i dalje zvuči kao superfuriz, ali Neon Neon su mi mnogo bolje radili (taj) posao. A nakon oduševljenja ovim filmom i ovim saundtrakom shvatio sam da jedva poznajem i Gruffov solo rad. Obećao sam sebi da ću da nadoknadim propušteno. Ali to sam obećao i Carli Bozulich, Captainu Beefheartu, Mark E Smithu i Flaming Lips, pa svi i dalje čekaju ko Srbija Bogoljuba.
Optimizam i melanholija, to je kako pamtim muziku Super Furry Animals. I to je kako zvuči ovaj album koji prepričava ono što ste mogli da odgledate i tuitamo još po nešto.
Ono što je, ipak, najočiglednije u vezi sa njim jeste koliko je ovaj čovek, Gruff Rhys, jebeno talentovan! Kada bi samo malo bolje iskultivisao i redukovao svojih stoipetnaest dobrih ideja oko svake stvari kojom se bavi on bi mogao da bude Beck. Onaj dobri, stari, ali evidentno manje talentovani. I on je kao Beck post-modernista, ali njegovo igranje sa muzičkom istorijom deluje kao da više dolazi intuitivno nego racionalno, kao da je manje posledica kalkulacije, a više komercijalne i svake druge bezobzirnosti. Gruff radi stvari zato što se njemu čini da je to dobra ideja, a Beck zato što se nada da će to i drugi misliti.
American Interior, bez obzira na to što je skovan na turneji na kojoj je Gruff svirao samo na akustari (dok mu se nije pridružio i bubnjar Flaming Lips, Kliph Scurolock (e duvaj mi ga sa spelovanjem!)) i PowerPointu, deluje aranžmanski razigrano i rasvirano kao da iza njega stoji (i njegov) bend. I suprotno našim (racionalnim) očekivanjima deluje fokusiranije i "klasičnije" u odnosu na neke SFA albume.
100 Unread Messages je među najboljim pesmama koje je Gruff sam ili sa nekim napisao. Vesela je i kao Fatboy Slim (kad je bio najbolji) i kao najseksi ženski bendovi šezdesetih (boja nije bitna). Refren je sasvim u skladu sa našim tviter osećanjima- poslao sam ti sto poruka, a nijednu nisam dobio od tebe. Bolji stručnjaci od mene pre će provaliti koja je pesma Johnny-ja Casha pokradena i potom poslužila kao kičma ove. Namerno pokradena.
Gruffov radni prostor i dalje je pop muzika, koja sa dosta elegancije stari zajedno sa njim (prvi SFA album izašao je pre skoro 20 godina!). U uvodnoj, naslovnoj temi on skoro da puca na kvazi-kosmo-pop Coldplay, a u završnoj, instrumentalnoj Tiger's Tale, on je na korak od prikladnosti Richarda Claydermana, ali neki detalj ili efekat uvek vedro isčupa pesmu iz kandži mejnstrima. Pa će tako Beckovska The Weather (Or Not) honky-tonk ritmom pobeći i od rafiniranijih referenci.
Još jedna krupna ili uočljiva razlika jeste to što Gruff zvuči veoma emotivno. Gledajući film jasno je da u njegovoj posvećenosti temi nema nikakve ironije, on čovek izgleda voli na taj način, i ta ljubav u svom svom vedro-oblačnom optimizmu izbija iz svake pesme. Liberty (Is Where We'll Be) je jedna od takvih pesama. Naravno, ne o ljubavi. Ali zvuči kao zaljubljivanje. I totalno vas (ne) pripremi za Allweddellau Allweddol koja počinje nekakvim dečijim recitovanjem koje podjednako zvuči i šamanski i kao brojalica. Jer to je i bila ideja. A onda uleti Gruffov maestralni glas na velškom, Flaming Lips ideja belog fanka uz pomoć pokvarenog multikultivatora i gitarske žice, poneka trubica... Kad smo bili mali i slušali bajke nismo znali šta sledi, a sve je moglo da sledi. Moje srce je uvek otvoreno za muziku sa sličnim aspiracijama. I toplinom.
Znam, mogao sam da vam kažem- manje-više isto kao SFA u najboljim danima, samo stesanije, melodičnije, više pop, nego top, kao Beck na Mutations, recimo, samo bolje.
Ali, to bi bila dva tvita.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Ispričao sam vam o povodu i konceptu za film. Isto važi i za saundtrak. O čemu bih onda mogao umesto uvoda?
Možda o tome kako na kraju i nisam ispao fer prema Super Furry Animals. A baš sam ih voleo, tih devedesetih kada sam kupio sve (CD) singlove sa prvog albuma u pokojnom HMK, u podrumu pored Doma omladine. Iako sam (barem) preslušao sve njihove albume, Mwng je poslednji koji sam baš voleo, Rings Around The World koji sam vrteo više nego što je to bilo "reda-radi", a Phantom Power i svi posle njega prošli su samo uz komšijsko klimanje glavom. Mislim, bilo mi je drago što to i dalje zvuči kao superfuriz, ali Neon Neon su mi mnogo bolje radili (taj) posao. A nakon oduševljenja ovim filmom i ovim saundtrakom shvatio sam da jedva poznajem i Gruffov solo rad. Obećao sam sebi da ću da nadoknadim propušteno. Ali to sam obećao i Carli Bozulich, Captainu Beefheartu, Mark E Smithu i Flaming Lips, pa svi i dalje čekaju ko Srbija Bogoljuba.
Optimizam i melanholija, to je kako pamtim muziku Super Furry Animals. I to je kako zvuči ovaj album koji prepričava ono što ste mogli da odgledate i tuitamo još po nešto.
Ono što je, ipak, najočiglednije u vezi sa njim jeste koliko je ovaj čovek, Gruff Rhys, jebeno talentovan! Kada bi samo malo bolje iskultivisao i redukovao svojih stoipetnaest dobrih ideja oko svake stvari kojom se bavi on bi mogao da bude Beck. Onaj dobri, stari, ali evidentno manje talentovani. I on je kao Beck post-modernista, ali njegovo igranje sa muzičkom istorijom deluje kao da više dolazi intuitivno nego racionalno, kao da je manje posledica kalkulacije, a više komercijalne i svake druge bezobzirnosti. Gruff radi stvari zato što se njemu čini da je to dobra ideja, a Beck zato što se nada da će to i drugi misliti.
American Interior, bez obzira na to što je skovan na turneji na kojoj je Gruff svirao samo na akustari (dok mu se nije pridružio i bubnjar Flaming Lips, Kliph Scurolock (e duvaj mi ga sa spelovanjem!)) i PowerPointu, deluje aranžmanski razigrano i rasvirano kao da iza njega stoji (i njegov) bend. I suprotno našim (racionalnim) očekivanjima deluje fokusiranije i "klasičnije" u odnosu na neke SFA albume.
100 Unread Messages je među najboljim pesmama koje je Gruff sam ili sa nekim napisao. Vesela je i kao Fatboy Slim (kad je bio najbolji) i kao najseksi ženski bendovi šezdesetih (boja nije bitna). Refren je sasvim u skladu sa našim tviter osećanjima- poslao sam ti sto poruka, a nijednu nisam dobio od tebe. Bolji stručnjaci od mene pre će provaliti koja je pesma Johnny-ja Casha pokradena i potom poslužila kao kičma ove. Namerno pokradena.
Gruffov radni prostor i dalje je pop muzika, koja sa dosta elegancije stari zajedno sa njim (prvi SFA album izašao je pre skoro 20 godina!). U uvodnoj, naslovnoj temi on skoro da puca na kvazi-kosmo-pop Coldplay, a u završnoj, instrumentalnoj Tiger's Tale, on je na korak od prikladnosti Richarda Claydermana, ali neki detalj ili efekat uvek vedro isčupa pesmu iz kandži mejnstrima. Pa će tako Beckovska The Weather (Or Not) honky-tonk ritmom pobeći i od rafiniranijih referenci.
Još jedna krupna ili uočljiva razlika jeste to što Gruff zvuči veoma emotivno. Gledajući film jasno je da u njegovoj posvećenosti temi nema nikakve ironije, on čovek izgleda voli na taj način, i ta ljubav u svom svom vedro-oblačnom optimizmu izbija iz svake pesme. Liberty (Is Where We'll Be) je jedna od takvih pesama. Naravno, ne o ljubavi. Ali zvuči kao zaljubljivanje. I totalno vas (ne) pripremi za Allweddellau Allweddol koja počinje nekakvim dečijim recitovanjem koje podjednako zvuči i šamanski i kao brojalica. Jer to je i bila ideja. A onda uleti Gruffov maestralni glas na velškom, Flaming Lips ideja belog fanka uz pomoć pokvarenog multikultivatora i gitarske žice, poneka trubica... Kad smo bili mali i slušali bajke nismo znali šta sledi, a sve je moglo da sledi. Moje srce je uvek otvoreno za muziku sa sličnim aspiracijama. I toplinom.
Znam, mogao sam da vam kažem- manje-više isto kao SFA u najboljim danima, samo stesanije, melodičnije, više pop, nego top, kao Beck na Mutations, recimo, samo bolje.
Ali, to bi bila dva tvita.
SELEKTAH: 8plus/ 10
kad cujem "run cristian run" mogu da se rastopim. a opet "baby ate my 8 ball" ima u sebi neki vudu jer ima tako zarazan ritam da je neverovatno. sjajan bend sjajan frontmen nestvaran osecaj za melodije. solo i off radovi nisu nista slabiji. nikad masovno popularni kod nas kao meniksi ali podjednako dobri
ReplyDeleteJa ti stotu poruku pišem? https://www.youtube.com/watch?v=KEmuinRDcNk Dopisujem na listu...
ReplyDeleterings around the world poslednji valja od sfa i to ne samo zbog (nedovoljno ostvarenog) komercijalnog potencijala. ostalo je mahom bilo kurac na kom sfa pokušavaju da zvuče kao sfa, sfa pokušavaju da zvuče kao solo grif ris/graf rajs, sfa pokušvaju da ne zvuče ni kao sfa ni kao solo grif ris/graf rajs. ta beba koja je zgutala osmicu je još i jedina od ovih post-2005 koje sam se setio bez opetnog preslušavanja.
ReplyDeletečlanak na domaćoj vikipediji o sfa je blago spektakularan. preporučujem.
Izuzetno simpatičan čovek.
ReplyDelete