Posle dužeg vremena jedan film koji "ne postavlja pitanja", već daje odgovore
(deco, spojlerčići!...)
Otac James Lavelle (da zove se kao šef Mo' Waxa tj UNKLE) je u ispovedaonici. Jedan od njegovih parošana počinje ispoved, priča o tome kako je kao dete zlostavljan od strane sveštenika (analno i oralno, svaki dan, godinama, "krvario sam svakog dana")... Otac sluša, mi prevrćemo očima (zar ne?), a onda parošan kaže kako je sveštenik koji ga je zlostavljao više nije živ, ali i da jeste- koja bi bila poenta da ubiju gada? Zatim kaže da bi mnogo veća poenta bila da ubiju nekog dobrog, nevinog sveštenika. Recimo, oca Jamesa. I parošan mu poručuje da će ga ubiti sledeće nedelje, na plaži, gde će ovaj doći sam. Jer tako treba.
Nije loš način da počnete film?
John Michael McDonagh i Brendan Gleeson (koji igra oca Jamesa) ponovo pokazuju čemer Irske. Prošli put, u odličnom The Guard, koji je iskoristio format akcione komedije/ krimi-komedije da pokaže vrlo depresivnu sliku različitih ljudskih patologija, videli smo jednu Irsku u kojoj je usamljenost njenih stanovnika oblačna koliko i nebo iznad nje. Ovaj put, u maniru koji bi više priličio nekoj mediteranskoj komediji, McDonagh nas upoznaje sa mestašcetom oca Jamesa, ali i sa svim problemima (skoro rekoh gresima) ovoga sveta.
Calvary pokazuje poslednjih sedam dana oca Jamesa. Vreme od nedelje do nedelje, vreme za koje je bog sazdao svet. Isprva ne verujući naročito u ozbiljnost pretnji, baš kao i njemu nadležni bišopi, otac nastavlja sa redovnim aktivnostima, ali stvar sve više počinje da deluje kao da sa svojim stadom obavlja poslednje konsultacije. Plus, i njegova ćerka iz sekularnog dela života (pre nego što mu je umrla voljena žena) dolazi da ga poseti na par dana.
Ono što i mi i otac otkrivamo jeste količina taloga na koju su se parošani navikli u svojim životima. Zlostavljanja, adikcije, preljube, usamljenosti, poroci, otuđenost... seoce ima sve da ponudi. Možda će vam se ovako napisano učiniti da McDonagh previše didaktično pravi tu reviju problema, ali očeve dnevne aktivnosti komponovane su sa daleko više spontanosti i dobar deo njih deluje kao deo redovnih nedeljnih aktivnosti odnosno stvari koje su ranije započete, a ne završene.
Ima jedna strašna priča.
(Da li želite da je čujete već sada ovde? NE. Gledajte film!)
Jedan od lokalnih lekara, hirurga, ateista priča priču o trogodišnjem dečaku koga su roditelji doveli na neku običnu operaciju. Međutim, anasteziolog je zajebao stvar i dete je ostalo slepo, gluvo i nepokretno. I onda lekar ocu kaže- probaj da zamisliš to siroto dete koje se budi u mraku (već sam se naježio, a tokom priče mi je bilo toliko strašno da sam mislio da ću da povratim) i nada se da će roditelji doći i upaliti svetlo. Ali njih nema. I onda počinje da viče, ali ne čuje sebe. I ne zna ni da li viče. Onda pokušava da se pokrene i ni to ne može. I ništa ne razume. Već "postoji" tako zarobljen u sopstvenom telu.
Na to mu otac kaže isto što i mi- Jebote, zašto si mi ispričao tu priču?!!
Eto. Došlo mi. Kaže lekar.
Ta priča je ona crna kutija ovog filma iz koje možete isčitati čitav film. Svi junaci su to dete, sa mukama u sebi sa kojima ne mogu da se izbore i niko ne može da im pomogne. Čitava Irska je to bolno telo koje ne zna kako da progovori o onome što ga muči. Koje ne zna kako da nastavi dalje.
Ja ne volim kada film ima to fokusno mesto koje ga objašnjava, i sreća je što ovde sama priča služi kao ilustracija doktorovih frustracija, jer svaki od parošana u tih sedam dana nalazi načina da isporuči svoje. Otuda su i sve ostale priče podjednako relevantne i pogodne za tumačenja. Ali ova najviše, rekao bih.
Kostimi i scenografija su maestralni, svaka zarobljena u nekoj drugoj vrsti prošlosti (čini mi se da samo "sadašnjeg vremena" nema), stvarajući začudnost koja kroji vrlo autentičnu atmosferu u filmu. Skoro kemp. A to naročito pogoduje formalnoj postavci filma- klasičnoj misteriji ubistva Agathe Christie, s tim što ubistvo tek treba da se desi. Dok nas upoznaje sa parošanima, McDonagh skoro da nas čika da pogađamo koji je taj od sugrađana koji mu je pretio. I na kraju će možda neke od vas iznenaditi.
Paralelno sa tim sticanjem sve jasnije slike o tome koliko se čitav koncept religije kao "pomoći ljudima" udaljio od ljudi kojima služi, otac James ostaje i bez crkve (neko je pali) i bez "terminally ill" psa (neko ga je zaklao) i do te mere biva srozan na svaki način da počinjem da verujem da će se na kraju filma sam ubiti. Geeson je majstor, kao i njegov francuski dubl, Depardieu, da iz komedije kroči u tragediju u jednom koraku, i da oba žanra drži na ivici, čineći ih tako realističnijim.
Na samom kraju ima jedna montažna sekvenca viška koja bespotrebno blesanima izvlači poentu. Što se mene tiče film je trebalo da završi na plaži. Odgovorom koji otvara prostor za postavljanje novih pitanja.
McDonagh je hteo da spere višak radikalnosti i nihilizma nekom vrstom hepienda, scenom koja daje nadu... Ne zameram mu.
Ovo je strašan film. Potreban Srbima koliko i Ircima. Jer tamo i ovde ulicama šetaju tempirane bombe na pjenu od eksplodiranja.
SELEKTAH: 9/ 10
(deco, spojlerčići!...)
Otac James Lavelle (da zove se kao šef Mo' Waxa tj UNKLE) je u ispovedaonici. Jedan od njegovih parošana počinje ispoved, priča o tome kako je kao dete zlostavljan od strane sveštenika (analno i oralno, svaki dan, godinama, "krvario sam svakog dana")... Otac sluša, mi prevrćemo očima (zar ne?), a onda parošan kaže kako je sveštenik koji ga je zlostavljao više nije živ, ali i da jeste- koja bi bila poenta da ubiju gada? Zatim kaže da bi mnogo veća poenta bila da ubiju nekog dobrog, nevinog sveštenika. Recimo, oca Jamesa. I parošan mu poručuje da će ga ubiti sledeće nedelje, na plaži, gde će ovaj doći sam. Jer tako treba.
Nije loš način da počnete film?
John Michael McDonagh i Brendan Gleeson (koji igra oca Jamesa) ponovo pokazuju čemer Irske. Prošli put, u odličnom The Guard, koji je iskoristio format akcione komedije/ krimi-komedije da pokaže vrlo depresivnu sliku različitih ljudskih patologija, videli smo jednu Irsku u kojoj je usamljenost njenih stanovnika oblačna koliko i nebo iznad nje. Ovaj put, u maniru koji bi više priličio nekoj mediteranskoj komediji, McDonagh nas upoznaje sa mestašcetom oca Jamesa, ali i sa svim problemima (skoro rekoh gresima) ovoga sveta.
Calvary pokazuje poslednjih sedam dana oca Jamesa. Vreme od nedelje do nedelje, vreme za koje je bog sazdao svet. Isprva ne verujući naročito u ozbiljnost pretnji, baš kao i njemu nadležni bišopi, otac nastavlja sa redovnim aktivnostima, ali stvar sve više počinje da deluje kao da sa svojim stadom obavlja poslednje konsultacije. Plus, i njegova ćerka iz sekularnog dela života (pre nego što mu je umrla voljena žena) dolazi da ga poseti na par dana.
Ono što i mi i otac otkrivamo jeste količina taloga na koju su se parošani navikli u svojim životima. Zlostavljanja, adikcije, preljube, usamljenosti, poroci, otuđenost... seoce ima sve da ponudi. Možda će vam se ovako napisano učiniti da McDonagh previše didaktično pravi tu reviju problema, ali očeve dnevne aktivnosti komponovane su sa daleko više spontanosti i dobar deo njih deluje kao deo redovnih nedeljnih aktivnosti odnosno stvari koje su ranije započete, a ne završene.
Ima jedna strašna priča.
(Da li želite da je čujete već sada ovde? NE. Gledajte film!)
Jedan od lokalnih lekara, hirurga, ateista priča priču o trogodišnjem dečaku koga su roditelji doveli na neku običnu operaciju. Međutim, anasteziolog je zajebao stvar i dete je ostalo slepo, gluvo i nepokretno. I onda lekar ocu kaže- probaj da zamisliš to siroto dete koje se budi u mraku (već sam se naježio, a tokom priče mi je bilo toliko strašno da sam mislio da ću da povratim) i nada se da će roditelji doći i upaliti svetlo. Ali njih nema. I onda počinje da viče, ali ne čuje sebe. I ne zna ni da li viče. Onda pokušava da se pokrene i ni to ne može. I ništa ne razume. Već "postoji" tako zarobljen u sopstvenom telu.
Na to mu otac kaže isto što i mi- Jebote, zašto si mi ispričao tu priču?!!
Eto. Došlo mi. Kaže lekar.
Ta priča je ona crna kutija ovog filma iz koje možete isčitati čitav film. Svi junaci su to dete, sa mukama u sebi sa kojima ne mogu da se izbore i niko ne može da im pomogne. Čitava Irska je to bolno telo koje ne zna kako da progovori o onome što ga muči. Koje ne zna kako da nastavi dalje.
Ja ne volim kada film ima to fokusno mesto koje ga objašnjava, i sreća je što ovde sama priča služi kao ilustracija doktorovih frustracija, jer svaki od parošana u tih sedam dana nalazi načina da isporuči svoje. Otuda su i sve ostale priče podjednako relevantne i pogodne za tumačenja. Ali ova najviše, rekao bih.
Kostimi i scenografija su maestralni, svaka zarobljena u nekoj drugoj vrsti prošlosti (čini mi se da samo "sadašnjeg vremena" nema), stvarajući začudnost koja kroji vrlo autentičnu atmosferu u filmu. Skoro kemp. A to naročito pogoduje formalnoj postavci filma- klasičnoj misteriji ubistva Agathe Christie, s tim što ubistvo tek treba da se desi. Dok nas upoznaje sa parošanima, McDonagh skoro da nas čika da pogađamo koji je taj od sugrađana koji mu je pretio. I na kraju će možda neke od vas iznenaditi.
Paralelno sa tim sticanjem sve jasnije slike o tome koliko se čitav koncept religije kao "pomoći ljudima" udaljio od ljudi kojima služi, otac James ostaje i bez crkve (neko je pali) i bez "terminally ill" psa (neko ga je zaklao) i do te mere biva srozan na svaki način da počinjem da verujem da će se na kraju filma sam ubiti. Geeson je majstor, kao i njegov francuski dubl, Depardieu, da iz komedije kroči u tragediju u jednom koraku, i da oba žanra drži na ivici, čineći ih tako realističnijim.
Na samom kraju ima jedna montažna sekvenca viška koja bespotrebno blesanima izvlači poentu. Što se mene tiče film je trebalo da završi na plaži. Odgovorom koji otvara prostor za postavljanje novih pitanja.
McDonagh je hteo da spere višak radikalnosti i nihilizma nekom vrstom hepienda, scenom koja daje nadu... Ne zameram mu.
Ovo je strašan film. Potreban Srbima koliko i Ircima. Jer tamo i ovde ulicama šetaju tempirane bombe na pjenu od eksplodiranja.
SELEKTAH: 9/ 10
No comments:
Post a Comment