I dalje nisam siguran da li naslov znači "gospođica nasilje" ili "mis nasilja"
Ako ste gledali (također) grčki film Dogtooth, Giorgosa Lanthimosa, onda će vam čak i van konteksta "Novog grčkog filma", ova dva filma delovati preslično. U oba otac (ovde deda) se pojavljuje kao mini-diktator. U oba porodica je na izvestan način izolovana i u tom svetu živi po pravilima tog sveta tj oca. U oba deca su na udaru nasilja i od njih počinje krckanje tog sveta i njegov neminovni kraj. Ali, ne dajte da vas to odvrati od gledanja, jer Miss Violence je bolji film (iako iz mog ugla to i nije bio neki težak zadatak).
Nemoguće je pozabaviti se ovim filmom, a ne otkriti sve ključne trenutke. Zato OPREZ!
U totalnoj stilizaciji Alexandros Avranas pretvorio je svoj film u vizuelnu apoteku u kojoj svi likovi i sav mizanscen pedantno održava bolesno pedantno i bespogovorno ustrojstvo sveta naših junaka. Okrutno bolesnu scenu rođendana jedanaestogodišnje Angeliki u kojoj, između ostalog, deda i slavljenica valcuju uz Leonard Cohenovu Dance Me To The End of the World Avranas završava njenim skokom sa terase zgrade, tik pred pravljenje zajedničke fotografije. Ako imate iskustvo gledanja The Hunt ili Michael nemoguće je da neke stvari kao mogući razlozi za taj čin ne počnu da vam igraju u prljavoj mašti.
Međutim, Avranas će tek onda početi da pojašnjava šta smo mi zapravo videli, kao i ko je tu kome otac, majka, sin, ćerka... I to iznenađenje otvoriće put novim očekivanjima, jer Miss Violence ne žuri da bude film koji jeste.
Istraga koja će se povesti povodom smrti devojčice (pre svega od strane socijalne službe) nastaviće da nas ispunjava nelagodnošću pred disciplinom koju na svim nivoima poštuju ukućani, od toga ko kad priča do savršene ispeglanosti njihove garderobe. A zatim ćemo malo po malo po malo upoznavati naličje požrtvovanog deke i njegove patološke supervizije života svih koji sa njima žive. I to malo po malo odvijaće se pred našim očima u diskretnim i isto tako kontrolisanim okolnostima i Avranasova režija zapravo će puknuti samo jednom- u sceni brutalnog iskorištavanja njegove mlađe ćerke, kada će deka konačno i krunisati samog sebe kao patera satanasa svoje zajednice.
Slažem se da Avranasov film intrigom koju gradi i zločinom koji razotkriva ne nudi ništa novo što evropski film već nije ponudio. Ali u kontekstu stilske samokontrole i disciplinovanosti igre tima predvođenog Themisom Panouom (komentari možda jesu pozorišni, ali i ceo film se većim delom dešava u dnevnoj sobi stana) on je priredio nešto što se ne viđa tako često- da forma i sadržaj filma podjednako mučno deluju na gledaoca, a da pri tome skoro sve deluje idilično kao listanje slikovnice za decu. Skoro kao da način na koji je on realizovao i dočarao priču u isto vreme objašnjava kakva vrsta bolesne pedantnosti je trebala i dedi da on sprovodi svoje bolesne namere.
Događaji u ovom filmu, nažalost, nikada ne prelaze u apsurd, već ostaju u granicama okrutnog realizma i zbog toga sam batalio razmišljanje na temu da li je Avranasov film kritika kapitalističkog društva ("iz grčkog ugla"), iako Avranas ostavlja prostora i za to pokazujući nam kako su jedini ljudi koji zlostavljaju dedu zapravo njegovi pretpostavljeni (a u izvesnoj meri i njegova pokornost administrativnim službama služi ovoj tezi).
SELEKTAH: 6plus/ 10
Ako ste gledali (također) grčki film Dogtooth, Giorgosa Lanthimosa, onda će vam čak i van konteksta "Novog grčkog filma", ova dva filma delovati preslično. U oba otac (ovde deda) se pojavljuje kao mini-diktator. U oba porodica je na izvestan način izolovana i u tom svetu živi po pravilima tog sveta tj oca. U oba deca su na udaru nasilja i od njih počinje krckanje tog sveta i njegov neminovni kraj. Ali, ne dajte da vas to odvrati od gledanja, jer Miss Violence je bolji film (iako iz mog ugla to i nije bio neki težak zadatak).
Nemoguće je pozabaviti se ovim filmom, a ne otkriti sve ključne trenutke. Zato OPREZ!
U totalnoj stilizaciji Alexandros Avranas pretvorio je svoj film u vizuelnu apoteku u kojoj svi likovi i sav mizanscen pedantno održava bolesno pedantno i bespogovorno ustrojstvo sveta naših junaka. Okrutno bolesnu scenu rođendana jedanaestogodišnje Angeliki u kojoj, između ostalog, deda i slavljenica valcuju uz Leonard Cohenovu Dance Me To The End of the World Avranas završava njenim skokom sa terase zgrade, tik pred pravljenje zajedničke fotografije. Ako imate iskustvo gledanja The Hunt ili Michael nemoguće je da neke stvari kao mogući razlozi za taj čin ne počnu da vam igraju u prljavoj mašti.
Međutim, Avranas će tek onda početi da pojašnjava šta smo mi zapravo videli, kao i ko je tu kome otac, majka, sin, ćerka... I to iznenađenje otvoriće put novim očekivanjima, jer Miss Violence ne žuri da bude film koji jeste.
Istraga koja će se povesti povodom smrti devojčice (pre svega od strane socijalne službe) nastaviće da nas ispunjava nelagodnošću pred disciplinom koju na svim nivoima poštuju ukućani, od toga ko kad priča do savršene ispeglanosti njihove garderobe. A zatim ćemo malo po malo po malo upoznavati naličje požrtvovanog deke i njegove patološke supervizije života svih koji sa njima žive. I to malo po malo odvijaće se pred našim očima u diskretnim i isto tako kontrolisanim okolnostima i Avranasova režija zapravo će puknuti samo jednom- u sceni brutalnog iskorištavanja njegove mlađe ćerke, kada će deka konačno i krunisati samog sebe kao patera satanasa svoje zajednice.
Slažem se da Avranasov film intrigom koju gradi i zločinom koji razotkriva ne nudi ništa novo što evropski film već nije ponudio. Ali u kontekstu stilske samokontrole i disciplinovanosti igre tima predvođenog Themisom Panouom (komentari možda jesu pozorišni, ali i ceo film se većim delom dešava u dnevnoj sobi stana) on je priredio nešto što se ne viđa tako često- da forma i sadržaj filma podjednako mučno deluju na gledaoca, a da pri tome skoro sve deluje idilično kao listanje slikovnice za decu. Skoro kao da način na koji je on realizovao i dočarao priču u isto vreme objašnjava kakva vrsta bolesne pedantnosti je trebala i dedi da on sprovodi svoje bolesne namere.
Događaji u ovom filmu, nažalost, nikada ne prelaze u apsurd, već ostaju u granicama okrutnog realizma i zbog toga sam batalio razmišljanje na temu da li je Avranasov film kritika kapitalističkog društva ("iz grčkog ugla"), iako Avranas ostavlja prostora i za to pokazujući nam kako su jedini ljudi koji zlostavljaju dedu zapravo njegovi pretpostavljeni (a u izvesnoj meri i njegova pokornost administrativnim službama služi ovoj tezi).
SELEKTAH: 6plus/ 10
No comments:
Post a Comment