Won't somebody stop me
from thinking all the time
about everything
so deeply
so bleakly
(Our Frank, Morrissey)
U svom podkastu Bret Easton Ellis vrlo često svoje goste pita da li njihova umetnost potiče tj da li je posledica nekog preživljenog (odn. nepreživljenog) bola iz detinjstva, života, ljubavi... Neki kažu da, retki ne. Jon Ronson i Peter Straughan, autori scenarija za novi film Lenny-ja Abrahamsona (sramota me da priznam da njegovi Garage i What Richard Did već godinama čuče u redu), deluju kao da isključuju svaku mogućnost sem "bola" za stvaranje dobre umetnosti. I uopšte im ne smeta što je njihov film smešan u toj tvrdnji.
Frank samo izgleda kao neobičan film. I to najviše zbog toga što glavni junak, Frank, najveći deo filma nosi ogromnu drvenu masku bezizražajnog, ali pasivno-provocirajućeg izraza lica (uostalom zauzmite sami svoj stav zurenjem u poster). Frank je frontmen grupe Soronprfbs, čije ime govori o komercijalnim apetitima benda. Oni sviraju neku vrstu post/prog-roka baziranu na improvizacijama muzičara i guru rukovodstvu pomenutog Franka, za koga svi drže da je genij (mi, ostali, u zavisnosti od našeg muzičkog ukusa). Sve je to pomalo neobično, ali funkcioniše. Do, problema dolazi kad se uključi obično.
A to "obično" stiže u vidu klavijaturiste Jona, koji preko dana radi u nekoj banci, a sve ostalo vreme mašta da bude uspešan singer-songrajter. Kada (prva od) nesrećna okolnost otvori put da se pridruži Soronprfbs, on će je iskoristiti, a potom i postati član benda i čak finansirati njihovo skoro godinu dana dugo snimanje novog albuma. Tokom tog snimanja ljudi će napuštati bend, sve dok na kraju ne ostanu samo Frank i Jon, i sve dok ne postane po vid opasno očigledno da Jona zanima jedino slava, "čisti pop" i uspeh. I da on nikako nije bio dobar izbor za bend.
I iako me stvari nisu naročito nervirale tokom gledanja, na kraju nisam mogao da ignorišem činjenicu da ovaj film, kad se podvuče crta, priča o tome da su ozbiljni umetnici do guše u nerešivim problemima, a diletanti, koji samo smetaju njihovoj umetnosti, nemaju po čemu da se pamte, do po svojoj neizlečivoj običnosti. Stvari postaju još iritantnije kada se sve to prelomi preko odnosa Franka i Jona, gde je ovaj prvi nesebično otvorio bend i srce, a proveo se kao bos po trnju.
I kada na kraju svi ti jadnici ostvare mini-riunijon u nekoj kafani u Teksasu, muzicirajući ispred par barskih stolica i par još živih inventara kafane, čovek ne može, a da se ne zapita- koliko godina treba da imaš (manje od 12) da i dalje veruješ da je ovaj nivo žrtvovanja za umetnost tj nerazumevanja realnosti potreban da bi se ona desila. Čak i ako pređem rampu i poverujem da su autori zapravo satirizovali ovu poruku, u filmu nema dovoljno materijala koji bi to potvrdio, niti bi, da nekim slučajem ima, taj materijal imao iole jestiv ukus.
Na kraju, Frank mi deluje kao ideja za dobar spot, eventualno kratki film, oko koga je potom doskarabudžena nekakva priča koja bi trebalo da mitologizira postrok, a zapravo je sve nategnuto.
Neko bi mogao da kaže da se radi o ekranizaciji arhetipskog magnetizma rok frontmena i demonstraciji čarolije koju on ima nad ostatkom benda, kao i koliko je malo potrebno za tako nešto, ali bojim se da je u tom slučaju film premalo pokazao ko je i zašto "Frank".
Muzika je prilično dobra.
SELEKTAH: 4minus/ 10
from thinking all the time
about everything
so deeply
so bleakly
(Our Frank, Morrissey)
U svom podkastu Bret Easton Ellis vrlo često svoje goste pita da li njihova umetnost potiče tj da li je posledica nekog preživljenog (odn. nepreživljenog) bola iz detinjstva, života, ljubavi... Neki kažu da, retki ne. Jon Ronson i Peter Straughan, autori scenarija za novi film Lenny-ja Abrahamsona (sramota me da priznam da njegovi Garage i What Richard Did već godinama čuče u redu), deluju kao da isključuju svaku mogućnost sem "bola" za stvaranje dobre umetnosti. I uopšte im ne smeta što je njihov film smešan u toj tvrdnji.
Frank samo izgleda kao neobičan film. I to najviše zbog toga što glavni junak, Frank, najveći deo filma nosi ogromnu drvenu masku bezizražajnog, ali pasivno-provocirajućeg izraza lica (uostalom zauzmite sami svoj stav zurenjem u poster). Frank je frontmen grupe Soronprfbs, čije ime govori o komercijalnim apetitima benda. Oni sviraju neku vrstu post/prog-roka baziranu na improvizacijama muzičara i guru rukovodstvu pomenutog Franka, za koga svi drže da je genij (mi, ostali, u zavisnosti od našeg muzičkog ukusa). Sve je to pomalo neobično, ali funkcioniše. Do, problema dolazi kad se uključi obično.
A to "obično" stiže u vidu klavijaturiste Jona, koji preko dana radi u nekoj banci, a sve ostalo vreme mašta da bude uspešan singer-songrajter. Kada (prva od) nesrećna okolnost otvori put da se pridruži Soronprfbs, on će je iskoristiti, a potom i postati član benda i čak finansirati njihovo skoro godinu dana dugo snimanje novog albuma. Tokom tog snimanja ljudi će napuštati bend, sve dok na kraju ne ostanu samo Frank i Jon, i sve dok ne postane po vid opasno očigledno da Jona zanima jedino slava, "čisti pop" i uspeh. I da on nikako nije bio dobar izbor za bend.
I iako me stvari nisu naročito nervirale tokom gledanja, na kraju nisam mogao da ignorišem činjenicu da ovaj film, kad se podvuče crta, priča o tome da su ozbiljni umetnici do guše u nerešivim problemima, a diletanti, koji samo smetaju njihovoj umetnosti, nemaju po čemu da se pamte, do po svojoj neizlečivoj običnosti. Stvari postaju još iritantnije kada se sve to prelomi preko odnosa Franka i Jona, gde je ovaj prvi nesebično otvorio bend i srce, a proveo se kao bos po trnju.
I kada na kraju svi ti jadnici ostvare mini-riunijon u nekoj kafani u Teksasu, muzicirajući ispred par barskih stolica i par još živih inventara kafane, čovek ne može, a da se ne zapita- koliko godina treba da imaš (manje od 12) da i dalje veruješ da je ovaj nivo žrtvovanja za umetnost tj nerazumevanja realnosti potreban da bi se ona desila. Čak i ako pređem rampu i poverujem da su autori zapravo satirizovali ovu poruku, u filmu nema dovoljno materijala koji bi to potvrdio, niti bi, da nekim slučajem ima, taj materijal imao iole jestiv ukus.
Na kraju, Frank mi deluje kao ideja za dobar spot, eventualno kratki film, oko koga je potom doskarabudžena nekakva priča koja bi trebalo da mitologizira postrok, a zapravo je sve nategnuto.
Neko bi mogao da kaže da se radi o ekranizaciji arhetipskog magnetizma rok frontmena i demonstraciji čarolije koju on ima nad ostatkom benda, kao i koliko je malo potrebno za tako nešto, ali bojim se da je u tom slučaju film premalo pokazao ko je i zašto "Frank".
Muzika je prilično dobra.
SELEKTAH: 4minus/ 10
Odlično.
ReplyDeletedawn of the planet of the apes ima prema tebi mnogo jacu poruku i zato zasluzuje 8, ili je ovo film koji si ocekivao da ce ti se svideti, pa iz toga proizilazi surovost. nista lose, samo pokusavam da saznam sistem ocenjivanja, kao verni citalac.
ReplyDeletedragi larry,
Deleteako poredimo uslove u kojima su POTA i frank nastajali, ovaj prvi je nastao unutar tržišnog staljinizma, a ovaj drugi je imao svu slobodu sveta. unutar takvih okolnosti oni su postigli rezltate suprotne mojim očekivanjima.
na stranu što nema smisla porediti ova dva filma. POTA ima 8 u odnosu na slične blokbastere, a frank 4minus u odnosu na slične indi filmove.
pa na sve to dodaš lične afinitete, oklnosti pod kojima su filmovi gledani...
pitanje- da li si gledao POTA? i zašto nisi?
gledao sam dawn of the planet of the apes i to zbog pozitivne recenzije na ovom blogu, ali u filmu nisam video nista sto bi opravdalo tako pozitivan skor, osim ako ne treba da se odusevljamo mrvicama dobrog zbog okvira u kojem je film nastao. Sa druge strane Frank je jedan nepretenciozan film, parodija na more netalentovanih bendova/projekata koji misle da poseduju nesto vise. Slazem se da je daleko od nekog ozbiljnog dela, ali to ovaj film nije ni pokusavao da bude. Nemoguce jeste porediti ova dva filma, ali uzeo sam ih kao primer jer sam ih pogledao oba i po meni ocene ne stoje, Ali tvoj je blog.
Deletebojim se da komentar o POTA traži malo više argumenata nego što si dao, e da bih razumeo šta tačno (ne) ceniš kod njega.
Deletešto se franka tiče, ako tvoj glavni junak ima masku/glavu lutke od pola metra na ramenima, onda teško da si hteo da budeš nepretenciozan.
ja sam ostavio prostora da je čitav film parodira tu indi foliranciju, ali me je sam film premalo ubedio u to. naprotiv.
film pota je majka svih klisea, dakle jezivo predvidljiv , obilje nepotrebne patetike, likovi podeljeni na tipicno dobre i lose, sve to zacinjeno sa 45 minuta akcije koja tu sluzi da proizvede nepostojecu neizvesnot. prosto za coveka od ukusa kakvim te smatram, inace ne bi pratio ovaj blog, nije mi jasno sta ti su pronasao osim nacina da se potrosi 2 sata,
Deletehuh. ako te moj tekst nije ubedio ili nije objasnio, sad više ne znam šta da kažem.
Deleteja se, ipak, divim činjenici da je neko u više-od-sto-miliona-dolara-vrednom-blokbasteru pokušao da učini verovatnim, intrigantnim i uverljivim sukob ljudi i majmuna, baziran na činjenici da su majmuni okrenuli evoluciju za još jedno polje i ponovo došli na vladajuću poziciju.
unutar tog sukoba majmuni su ispali veći ljudi od ljudi, a sukob između njih nosi arhetipske elemente svih esencijalnih (filmskih) sukoba ljudi i (drugih) ljudi.
a unutar svega toga nalazi se večito zanimljiva tema dobra i zla, kao i kako nastaju jedno i drugo, da li nam je nešto od ta dva u prirodi (i kojoj- animalnoj ili racionalnoj?), kao i da li čovek može da opstane samo ako je na vrhu lanca ishrane (bukvalno i metaforično)
i sve to upakovano je u odličnu sci-fi akciju.
ne branim se. branim film.
Stigao do na pola filma, zaustavio ga; obecao sebi da cu ga neki drugi put zavrsiti. Nekoliko nedelja kasnije, brisem ga iz kompjutera pod izgovorom da nemam puno mesta na hard disku. A nije tako, nego je dosadan. Precenjen, sto bi rekli... eh
ReplyDeleteKasnim ozbiljno s gledanjem, ali ne mogu da odolim komentaru. Ja poruku vidim ipak u ironijskom i satiricnom kljucu: mama Frank mit o patnji koja radja lepotu spusta na zemlju (oduvek je bio muzikalan, oduvek je psihicki bolestan, s obicnim detinjstvom i uobicajeno funkcionalnom porodicom). Tesko da finale u El Madridu moze biti citano kao apologija Prave Umetnosti, kao sto ni Jonovo Bon-Iver-Sun-Kil-Moon naguravanje impresija u stih ne treba videti iskljucivo kao ceznju za slavom. Uostalom, i Frank i Jon uglazbljuju ono sto trenutno vide, samo u razlicitim muzickim paradigmama i s drugacijim premisama. You Tube, medjutim, daje vrlo zanimljivu dimenziju toj prividnoj opoziciji Umetnosti za slavu i Umetnosti za sebe koju ti vidis kao centralnu u filmu (meni se nekako javlja vise nijansi; manje od 50, srecom). No, slazem se da je film oko proseka (ja bih dao 6-), te da je muzika iznenadjujuce dobra, a Fassbender odlican vokal.
ReplyDelete