Da li si ono što si ili ono što bi želeo da budeš?
Godina je šezedesetineka.
Film je crno-beli. U arhaičnom 4:3 formatu. Fotografija podseća na onaj Bressonov sa magarcem, a verujem da bi mnogi uz njegovu "mute" verziju mogli da odslušaju Closer, Joy Division.
Film odaje utisak kao i da je snimljen te šezdesetineke, kada je, s obzirom na radnju, to i trebalo da se desi.
Estetika je poruka, da li smo (se) razumeli?
U centru naše pažnje je Anna, devojka od ne-mnogo-reči u ovom filmu koja na pragu svog zrelog doba treba da da zavet manastiru u kome je provela detinjstvo i postane monahinja. Međutim, pre toga, a odlukom rukovoditeljice istoga, ona mora da ode da poseti svoju jedinu rodbinu, izvesnu Wandu.
Wanda je sve suprotno od Ide. Nije čedna, pije, puši i, sudeći po muškarcu koji rano izjutra napušta njen dom, ni seksualne avanture joj nisu strane. I dok Anna radi za nebeskog sudiju, Wanda je suditeljica ovog zemaljskog. Inicijalni susret dve žene je hladan, kratak, ali stvari koje Anna saznaje nisu male: ona je Jevrejka, zove se Ida, roditelje su joj pobili Poljaci za vreme rata.
Wanda će se ubrzo po razlazu sa Idom (najsmešniji momenat filma- Ida: Neka je gospod s tobom, Wanda (prevrne očima): Bože...) da se sažali na ovu i nakon što je pokupi na autobuskoj stanici počeće njihova roud-muvi avantura na koju odlazi najveći deo ovog filma. Tokom njega, dve žene će se malo bolje upoznati. Ida će shvatiti zašto je Wanda tako ogorčena i depresivna, a na Idinom primeru saznaćemo malo i o mračnoj istoriji Poljske i njihovom bezdušnom odnosu prema lokalnim Jevrejima.
Radnje je malo, reči još manje. Pejzaži su sivi i blatnjavi, a planovi iako krupni asimetrično hvataju junakinje. Ida je film koji se metaforično bavi indentitetom, ulogom prošlosti u definisanju istog (videćemo da je u slučaju obe žene on presudan, ali sa različitim ishodima) i mogućnostima njegove kompletne negacije. Ni uloga boga, a naročito njegovih sledbenika na zemlji nije mala, i film na interesantan način promišlja mogućnost opraštanja i bitnost istine odnosno nužnosti priznanja da bi do njega došlo. I dok će za jednu ženu to biti početak puta, za drugu će to biti kraj istog. I nekako će delovati da smo ih obe podjednako dobro razumeli.
Iako je, čitam, Agata Tuzebuchowska, kao Ida, pokupila više komplimenata, mislim da su obe glumice (i obe Agate) izvanredne i da predstavljaju maestralnu kombinaciju šika Novog talasa i nekakve istočnoevropske "neverending" patnje.
Lukav film. Iako dramski tanji nego što bi trebalo, čak i za svojih mršavih 78 minuta.
SELEKTAH: 7plus/ 10
Godina je šezedesetineka.
Film je crno-beli. U arhaičnom 4:3 formatu. Fotografija podseća na onaj Bressonov sa magarcem, a verujem da bi mnogi uz njegovu "mute" verziju mogli da odslušaju Closer, Joy Division.
Film odaje utisak kao i da je snimljen te šezdesetineke, kada je, s obzirom na radnju, to i trebalo da se desi.
Estetika je poruka, da li smo (se) razumeli?
U centru naše pažnje je Anna, devojka od ne-mnogo-reči u ovom filmu koja na pragu svog zrelog doba treba da da zavet manastiru u kome je provela detinjstvo i postane monahinja. Međutim, pre toga, a odlukom rukovoditeljice istoga, ona mora da ode da poseti svoju jedinu rodbinu, izvesnu Wandu.
Wanda je sve suprotno od Ide. Nije čedna, pije, puši i, sudeći po muškarcu koji rano izjutra napušta njen dom, ni seksualne avanture joj nisu strane. I dok Anna radi za nebeskog sudiju, Wanda je suditeljica ovog zemaljskog. Inicijalni susret dve žene je hladan, kratak, ali stvari koje Anna saznaje nisu male: ona je Jevrejka, zove se Ida, roditelje su joj pobili Poljaci za vreme rata.
Wanda će se ubrzo po razlazu sa Idom (najsmešniji momenat filma- Ida: Neka je gospod s tobom, Wanda (prevrne očima): Bože...) da se sažali na ovu i nakon što je pokupi na autobuskoj stanici počeće njihova roud-muvi avantura na koju odlazi najveći deo ovog filma. Tokom njega, dve žene će se malo bolje upoznati. Ida će shvatiti zašto je Wanda tako ogorčena i depresivna, a na Idinom primeru saznaćemo malo i o mračnoj istoriji Poljske i njihovom bezdušnom odnosu prema lokalnim Jevrejima.
Radnje je malo, reči još manje. Pejzaži su sivi i blatnjavi, a planovi iako krupni asimetrično hvataju junakinje. Ida je film koji se metaforično bavi indentitetom, ulogom prošlosti u definisanju istog (videćemo da je u slučaju obe žene on presudan, ali sa različitim ishodima) i mogućnostima njegove kompletne negacije. Ni uloga boga, a naročito njegovih sledbenika na zemlji nije mala, i film na interesantan način promišlja mogućnost opraštanja i bitnost istine odnosno nužnosti priznanja da bi do njega došlo. I dok će za jednu ženu to biti početak puta, za drugu će to biti kraj istog. I nekako će delovati da smo ih obe podjednako dobro razumeli.
Iako je, čitam, Agata Tuzebuchowska, kao Ida, pokupila više komplimenata, mislim da su obe glumice (i obe Agate) izvanredne i da predstavljaju maestralnu kombinaciju šika Novog talasa i nekakve istočnoevropske "neverending" patnje.
Lukav film. Iako dramski tanji nego što bi trebalo, čak i za svojih mršavih 78 minuta.
SELEKTAH: 7plus/ 10
No comments:
Post a Comment