GAZELLE TWIN - Unflesh (Last Gang)

Boy who cried "album godine"

Kada sam slušao ovaj album na zvučnicima, glasno, ovo je bio "album godine", drugari. Kada sam ga nakon toga, gladno, preslušavao sa ajpoda preko slušalica više nisam imao taj utisak.
Bemliga, možda je ova moja bipolarnost.
Možda je do tehnologije.
Ali me vrlo nervira ta relativnost.

Ne znam zašto sam mislio da su GT duo (bi-p opet?). Samo jedna cura, koja se zove Elizabeth Bernholz. Pre tri godine prijao mi je njen debi The Entire City. Možete već sada da ga preslušate i odgledate ovde i upriličite sebi jedan atraktivan MTV Jodorowsky Total Request. Ako postoji grad u kome bi Portishead i Zola Jesus mogli da se sretnu i solidno provedu to bi bio ovaj gradić koji im je podigla Gazelle Twin. Beli, distorzirani elektro-bluz prepun ritmova koji padaju kao zaklana tela dok je na sintisajzer definitivno bačena neka vudu vradžbina.

Unflesh (kakvo ime, psovkemizoricemarković!) je sve to, samo još krvavije, raskomadanije, iscepano u vriske. Tri albuma bih apostrofirao kao slična- Tricky-jev Pre-Millennium Tension, Mezzanine, Massive Attack i Silent Shout, The Knife. Svi oni su prizori vraćanja na mesto zločina. Par sati kasnije. Kada su se stvari malo ohladile.
Ja se iskreno nadam da vi na omotu ovog albuma vidite isto što i ja.

Zašto Gazelle zaslužuje titulu koju su joj moji zvučnici omogućili?

Zato što jedna žena nije zvučala ovako jezivo i u isto vreme preplašeno još od Kate Bush. Karin jeste zvučala jezivije, ali nikada preplašeno.

Ima dosta cura koje se trpaju u ovaj avant-elektro fazon sa ženskim dodirom. Od Julie Holter, preko Grimes, Zole Jesus, Grouper do Holly Hernandon i Lydie Ainsworth. Volim ih sve, ali Gazelle Twin šora po njima VIP stojeći.
Neko je negde napisao da je njen album "fizički" i nije imao pojma koliko je u pravu. Ovaj album vam diše u uvo, dahće, skakuće oko vas, grebe vas, štipa, lizucka vas... Sado-mazo forplej. Bez foliranja osećam potrebu da zažmurim i prepustim mu se, kao Foucault mraku gej kluba. Unflesh je leden. Iako protkan vrelinom. Savršena osveta i sećanje na ljude koje ste voleli uzaludno u stanju su da proizvedu sličan osećaj. U ovom trenutku nijednom drugom aktuelnom albumu ne mogu da pripišem slične moći.

Zato što sam želeo da Shaking the Habitual baš ovako zvuči.

Zato što sam želeo da Third baš ovako zvuči.

Zato što mi se sviđa da mi ne bude prijatno.

Zato što mi je neverovatno da se sve desi za manje od četrdeset minuta!

Zato što Gazelle Twin u svojoj pop inkorporira sva ona dab/dron/post/minimal tehno sranja koja mi se sviđaju na svim onim lejblima od Trilogy Tapes, preko Livity Sound, Hotflush, PAN do Downwards, Perc Trax, pa i Hospital i UNO NYC.
Nema modernijeg albuma od njenog. Ima samo neslušljivijih.
Što ne znači da Gazelle Twin ne duguje po malo svima od pomenutih, pa i Laurie Anderson, Philipu Glassu, Aphexu, Diamandi Gallas, Lucreciji Dalt... svim tim ludacima koji su svoj glas stavili u službu đavola.
Ali sada je sve njeno.

Zato što je ovo i dalje pop muzika.

SELEKTAH: 10/ 10