Možda ne toliko impresivan, ali hrabar Reitmanov pokušaj bavljenja nečim drugim, od onoga što mu dobro ide
Knjige (romani, proza...) imaju "vreme po dubini". One mogu da i najmanju vremensku jedinicu zaustave, i zadrže pažnju čitaocima nečim, što će to vreme "produžiti po dubini" i unutar koga će se desiti sve ono što će opravdati događaje koji su potom usledili. Ili nisu. Film, bojim se, tako nešto ne može sebi da priušti. On sve mora da pokaže. I nemoćan je u "produžavanju" te sekunde. Vreme na filmu se može usporiti, ali se ne može produbiti. I upravo zato, čini mi se, brojne literarne adaptacije ostaju nemušte na filmu- zbrzane, prazne, neuverljive, neverovatne, dosadne... Labor Day je jedna takva.
Iako nisam čitao roman Joyce Maynard mogu da zamislim da je njena priča o zbližavanju zatvorenika u bekstvu i samohrane majke mogla da se odvije za samo četiri dana praznika ("Labor day" uvek pada na prvi ponedeljak u septembru), kao i koliko fascinantno je ova romansa mogla da deluje njenom sinu tinejdžeru, i koliko su flešbekovi koji osvetljavaju zatvorenikovu "mračnu" prošlost bili efektni u zaustavljanju to malo vremena koje im je povereno. Jason Reitman, u svom prvom pokušaju "ozbiljnijeg" filma, a kad to kažem mislim filma lišenog ironije, crnog-humora, auto-ironične postavke, "modernog doba"... nije se baš najbolje snašao kao scenarista, a potom ni kao reditelj.
Pre svega, flešbekovi zatvorenika nam uopšte nisu bili potrebni. Baš kao što je ona njemu ispričala svoju muku, mogao je i on njoj. Sneni, "Malickovski" pasaži o momku koji nije mogao da podnese neverstvo svoje drage, da bi potom počinio ubistvo iz nehata, otkrili su nam biografiju junaka, ali su s druge strane narušili ritam i melodiju filma, ukrali vreme za sporiji i detaljniji razvoj sadašnjosti. Zatim, Reitman se nije potrudio da pametnije ekonomiše vremenom (četiri dana) koje mu je dato (skoro dva sata filma), pa tako zatvorenik (igra ga Josh Brolin) naše simpatije treba da stekne kolažom "domarskih" radova koje za samohranu majku (igra je Kate Winslet) obavlja, a u to treba da nas ubedi dečakova naracija (nije bitno ko njega igra). Reitman je želeo da mi podrazumevamo snagu stvari koje nam je samo pobrojao.
Zatvorenik, koji je u zatvoru od svoje 18-te (ili tako nešto), pa narednih 20iviše godina, bez naročitog objašnjenja pred nama dejstvuje kao umešan domar, kuvar, psiholog, suprug i otac, kao da nije bio u zatvoru, već na seriji kurseva. Naspram njega, mama, sa svojim privatnim bolom, uprkos proteklim godinama i dalje sveže ostavljena od muža koga je volela, pre deluje kao zlostavljana žena koja autoritet jednog batinaša (a to njen bivši nije bio) zamenjuje drugim, podjednako zajebanim. Njena strast kao da se razvija iz prestanaka straha, a ne slobode koja joj je ponuđena. Na sve to, odluke koje junaci donose, deluju apsolutno nerealno u odnosu na vreme koje su pre toga proveli zajedno. A u njima samima nema ničega što bi opravdalo taj, recimo "Telma i Luiz" zanos. O tome, da je u isti uključeno i dete da ne govorim.
Iako je dečaku poverio naraciju, Reitman uopšte nije iskoristio njegovu vizuru. Umesto da preterivanja u realnosti opravda i prikaže kao "dečakovu realnost" u kojoj je je sve preterano, on ga je ostavio kao diskretnog beležnika, čija sva svrha izgleda dolazi na samom kraju filma kada je "čitav jedan film", koji se desi u epilogu, trebalo koliko je god moguće ispuniti emocijom, porukom i smislom.
Na kraju, moram da kažem da bih više voleo da je Reitman ovaj materijal "približio sebi", nego što bih voleo da vidim uspešnije izdanje njegovog približvanja ovoj, "klasičnije" zdelanoj drami. Ali i dalje ga volim.
SELEKTAH: 6plus/ 10
Knjige (romani, proza...) imaju "vreme po dubini". One mogu da i najmanju vremensku jedinicu zaustave, i zadrže pažnju čitaocima nečim, što će to vreme "produžiti po dubini" i unutar koga će se desiti sve ono što će opravdati događaje koji su potom usledili. Ili nisu. Film, bojim se, tako nešto ne može sebi da priušti. On sve mora da pokaže. I nemoćan je u "produžavanju" te sekunde. Vreme na filmu se može usporiti, ali se ne može produbiti. I upravo zato, čini mi se, brojne literarne adaptacije ostaju nemušte na filmu- zbrzane, prazne, neuverljive, neverovatne, dosadne... Labor Day je jedna takva.
Iako nisam čitao roman Joyce Maynard mogu da zamislim da je njena priča o zbližavanju zatvorenika u bekstvu i samohrane majke mogla da se odvije za samo četiri dana praznika ("Labor day" uvek pada na prvi ponedeljak u septembru), kao i koliko fascinantno je ova romansa mogla da deluje njenom sinu tinejdžeru, i koliko su flešbekovi koji osvetljavaju zatvorenikovu "mračnu" prošlost bili efektni u zaustavljanju to malo vremena koje im je povereno. Jason Reitman, u svom prvom pokušaju "ozbiljnijeg" filma, a kad to kažem mislim filma lišenog ironije, crnog-humora, auto-ironične postavke, "modernog doba"... nije se baš najbolje snašao kao scenarista, a potom ni kao reditelj.
Pre svega, flešbekovi zatvorenika nam uopšte nisu bili potrebni. Baš kao što je ona njemu ispričala svoju muku, mogao je i on njoj. Sneni, "Malickovski" pasaži o momku koji nije mogao da podnese neverstvo svoje drage, da bi potom počinio ubistvo iz nehata, otkrili su nam biografiju junaka, ali su s druge strane narušili ritam i melodiju filma, ukrali vreme za sporiji i detaljniji razvoj sadašnjosti. Zatim, Reitman se nije potrudio da pametnije ekonomiše vremenom (četiri dana) koje mu je dato (skoro dva sata filma), pa tako zatvorenik (igra ga Josh Brolin) naše simpatije treba da stekne kolažom "domarskih" radova koje za samohranu majku (igra je Kate Winslet) obavlja, a u to treba da nas ubedi dečakova naracija (nije bitno ko njega igra). Reitman je želeo da mi podrazumevamo snagu stvari koje nam je samo pobrojao.
Zatvorenik, koji je u zatvoru od svoje 18-te (ili tako nešto), pa narednih 20iviše godina, bez naročitog objašnjenja pred nama dejstvuje kao umešan domar, kuvar, psiholog, suprug i otac, kao da nije bio u zatvoru, već na seriji kurseva. Naspram njega, mama, sa svojim privatnim bolom, uprkos proteklim godinama i dalje sveže ostavljena od muža koga je volela, pre deluje kao zlostavljana žena koja autoritet jednog batinaša (a to njen bivši nije bio) zamenjuje drugim, podjednako zajebanim. Njena strast kao da se razvija iz prestanaka straha, a ne slobode koja joj je ponuđena. Na sve to, odluke koje junaci donose, deluju apsolutno nerealno u odnosu na vreme koje su pre toga proveli zajedno. A u njima samima nema ničega što bi opravdalo taj, recimo "Telma i Luiz" zanos. O tome, da je u isti uključeno i dete da ne govorim.
Iako je dečaku poverio naraciju, Reitman uopšte nije iskoristio njegovu vizuru. Umesto da preterivanja u realnosti opravda i prikaže kao "dečakovu realnost" u kojoj je je sve preterano, on ga je ostavio kao diskretnog beležnika, čija sva svrha izgleda dolazi na samom kraju filma kada je "čitav jedan film", koji se desi u epilogu, trebalo koliko je god moguće ispuniti emocijom, porukom i smislom.
Na kraju, moram da kažem da bih više voleo da je Reitman ovaj materijal "približio sebi", nego što bih voleo da vidim uspešnije izdanje njegovog približvanja ovoj, "klasičnije" zdelanoj drami. Ali i dalje ga volim.
SELEKTAH: 6plus/ 10
No comments:
Post a Comment