Ako mi se ikada u životu, nedajbože, nešto desi, želim da me Denzel Washington osveti
Mislim da je bilo pitanje dana kada će ovaj rimejk da se snimi. Sa Denzelom.
Kao što ne znate sami da pročitate na imdb-u ili Wikipediji, The Equalizer je rimejk popularne TV serije koja je u drugoj polovini osamdesetih Amerikancima davala nadu da se neko i na domaćem terenu bori za njihovu pravdu. A ne samo širom "podgrejanog" sveta. Bivšeg operativca tajnih službi koji preuzima na sebe da "klijentima" pomaže u korigovanju sitnih nepravdi igrao je Edward Woodward, belac.
Trideset godina kasnije, u filmskoj klimi u kojoj je Liam Neesen postao najneprejebiviji superheroj od svih (najviše zahvaljujući Taken serijalu) neko se setio da Denzel i kad ode po decu u obdanište izgleda zajebanije nego što bi Daniel Craig (BJB), Matt Damon (Bourne), Tom Cruise (Jack Reacher) i Keifer Sutherland (Jack Bauer) izgledali udruženi u neki avendžer tim penzionisanih špijuna. U ostalom, jedna anketa je pokazala da se najviše ljudi na svetu boji dve stvari: da dobiju rak i Denzelovog pogleda.
Junaka kao što je Robert McCall bilo je oduvek. Neke od najpoznatijih proslavili su Charles Bronson i Clint Eastwood. Ovi polu-terminatori, polu-anđeli karakteristični su po tome što ne pričaju mnogo, imaju patološku fiksaciju na besprekorno sprovođenje pravde, ne jebu živu sili, a nekmoli autoritet bilo koje vrste, praktično su besmrtni i alfamužijački brutalni.
Najveća mana The Equalizer je što na teren ovakvih junaka nije doneo ništa novo, sem nešto malo podmukle i kalkulativne superherojičnosti koja korespondira sa najprofitabilnijim takvijim junakom (prvo slovo B). Robert McCall, iako čovek od krvi i mesa, sve u životu postiže na sličan način kao i maskirani junaci. Oni živi tiho i povučeno, krije svoju pravu prirodu, pojavljuje se iznenada, praktično ga je nemoguće pobediti, a najveća bol u njegovom životu melodramski mu je pričinjena u prošlosti i tu je žaoku nemoguće zalečiti.
Antonoine Fuqa, koji se vratio prošlogodišnjim hitom Olympus Has Fallen, i ovde ponovo sarađuje sa Denzelom, nakon po obojicu mega-uspešnog Training Day, narečenom profilu dodao je i malo opsesivno-kompulsivnih poremećaja (ne znam da li ih je i "original" imao) koji pre svega deluju komično i unose životnost u inače žanrovski prilično tvrd materijal.
Kostur The Equalizer je čist žanr. I to toliko kao da ga je pisao neki srpski fan američkog filma preplašen od mogućnosti da mu film neće biti kao oni na koje se sekao kao klinac. McCall je, kao što rekoh, bivši operativac, i više o tome ne saznajemo, ali da se naslutiti (i po slikama u kući njegove prijateljice "iz vlasti") da je radio pod Bushom mlađim. Njegova otuđena ličnost skrojena je školski: na poslu u nekakvoj "Uradi sam" prodavnici (najduhovitiji momenat filma, inače) on je all-around guy koga svi vole. Kad dođe kući, živi sam, ima tanjir i čašu, čita knjige, pati od nesanice, i noći provodi u vazda otvorenom dajneru u kome mu je hajlajt noći ćaskanje sa polupunoletnom prostitutkom Teri (Chloe Grace Moretz, poput Nataše iz Nataše). Slabost tvrdih tipova na prostitutke dobrog srca stara je kao vestern (žanr pre ovoga).
Kada Teri najebe od svojih ruskih pimpova, Robert oseća potrebu da izniveliše pravdu i kazni krivce. Ovo će inicirati pravi mali rat sa ruskom mafijom i koliko god da novih "rusa" pristigne Robert će sam uspeti da ih pobedi. Čak i u Rusiji. Ne znam da li je stari McCall takođe imao ovoliko problema sa njima, ali ovaj vrlo popularni neprijatelj iz osamdesetih sasvim je fino legao uzimajući u obzir trenutnu rusku i Putinovu nepopularnost na zapadu.
U obračunu, pardon, obradi svih tih stvari Fuqua je napravio i iznivelisan miks (morao sam). Iz sedamdesetih je uzeo profil heroja, koga četiri dekade civilizacije nakon toga praktično ništa nisu izmenile, iz osamdesetih je preuzeo nešto od hiperbolisane nepobedivosti koju je Stallone plasirao kroz nekoliko svojih junaka, iz devedesetih je pokupio post-Tarantinovsku filmičnost brutalnog nasilja i čini mi se da je iz ovih poslednjih dekada iscedio nešto od nihilističke prirode junaka, koji su svi redom sve bezosećajniji terminatori, koje tek još taj patrljak potrebe za pravdom čini ljudima. Fuquai treba skinuti kapu zbog disciplinovane (opsesivno-kompulsivne?) upornosti da sve te elemente dozirano i lepo (ali i predvidljivo) razmesti i potom ih repetativno repetira (morao sam) od početka do kraja filma. Veliki uspeh ovog filma je u tome što uspeva da napravi junaka koji je podjednako neodoljivo privlačan i iritantno odbojan svojom (ne)verovatnošću, "lakoćom" kojom mu stvari polaze za rukom, kao i svojom nepobedivošću. Očigledno je u Holivudu prepoznata jaka žeđ za filmovima čiji junaci bespoštedno dele pravdu u bilo kom osvetničkom kontekstu ili obliku, i u tom smislu The Equalizer, sa Denzelom koji u sebi već ima vatru takvog osvetnika, predstavlja total takve ponude i maksimum afirmacije takvog tipa junaka.
Sa 132 minuta trajanja The Equalizer pred kraj, ipak, izdaje naše strpljenje i nije bilo baš malo ljudi u bioskopu koji nisu želeli da isprate poslednjih, epiloških par minuta, nakon rastanka Roberta i Teri, a tome je verovatno najveći razlog dramski asketizam samog filma koji je sve sveo samo na neophodni minimum, iako ponekad i previše insistirajući na dužini i repetativnosti pojedinačnih obračuna.
SELEKTAH: 7/ 10
Mislim da je bilo pitanje dana kada će ovaj rimejk da se snimi. Sa Denzelom.
Kao što ne znate sami da pročitate na imdb-u ili Wikipediji, The Equalizer je rimejk popularne TV serije koja je u drugoj polovini osamdesetih Amerikancima davala nadu da se neko i na domaćem terenu bori za njihovu pravdu. A ne samo širom "podgrejanog" sveta. Bivšeg operativca tajnih službi koji preuzima na sebe da "klijentima" pomaže u korigovanju sitnih nepravdi igrao je Edward Woodward, belac.
Trideset godina kasnije, u filmskoj klimi u kojoj je Liam Neesen postao najneprejebiviji superheroj od svih (najviše zahvaljujući Taken serijalu) neko se setio da Denzel i kad ode po decu u obdanište izgleda zajebanije nego što bi Daniel Craig (BJB), Matt Damon (Bourne), Tom Cruise (Jack Reacher) i Keifer Sutherland (Jack Bauer) izgledali udruženi u neki avendžer tim penzionisanih špijuna. U ostalom, jedna anketa je pokazala da se najviše ljudi na svetu boji dve stvari: da dobiju rak i Denzelovog pogleda.
Junaka kao što je Robert McCall bilo je oduvek. Neke od najpoznatijih proslavili su Charles Bronson i Clint Eastwood. Ovi polu-terminatori, polu-anđeli karakteristični su po tome što ne pričaju mnogo, imaju patološku fiksaciju na besprekorno sprovođenje pravde, ne jebu živu sili, a nekmoli autoritet bilo koje vrste, praktično su besmrtni i alfamužijački brutalni.
Najveća mana The Equalizer je što na teren ovakvih junaka nije doneo ništa novo, sem nešto malo podmukle i kalkulativne superherojičnosti koja korespondira sa najprofitabilnijim takvijim junakom (prvo slovo B). Robert McCall, iako čovek od krvi i mesa, sve u životu postiže na sličan način kao i maskirani junaci. Oni živi tiho i povučeno, krije svoju pravu prirodu, pojavljuje se iznenada, praktično ga je nemoguće pobediti, a najveća bol u njegovom životu melodramski mu je pričinjena u prošlosti i tu je žaoku nemoguće zalečiti.
Antonoine Fuqa, koji se vratio prošlogodišnjim hitom Olympus Has Fallen, i ovde ponovo sarađuje sa Denzelom, nakon po obojicu mega-uspešnog Training Day, narečenom profilu dodao je i malo opsesivno-kompulsivnih poremećaja (ne znam da li ih je i "original" imao) koji pre svega deluju komično i unose životnost u inače žanrovski prilično tvrd materijal.
Kostur The Equalizer je čist žanr. I to toliko kao da ga je pisao neki srpski fan američkog filma preplašen od mogućnosti da mu film neće biti kao oni na koje se sekao kao klinac. McCall je, kao što rekoh, bivši operativac, i više o tome ne saznajemo, ali da se naslutiti (i po slikama u kući njegove prijateljice "iz vlasti") da je radio pod Bushom mlađim. Njegova otuđena ličnost skrojena je školski: na poslu u nekakvoj "Uradi sam" prodavnici (najduhovitiji momenat filma, inače) on je all-around guy koga svi vole. Kad dođe kući, živi sam, ima tanjir i čašu, čita knjige, pati od nesanice, i noći provodi u vazda otvorenom dajneru u kome mu je hajlajt noći ćaskanje sa polupunoletnom prostitutkom Teri (Chloe Grace Moretz, poput Nataše iz Nataše). Slabost tvrdih tipova na prostitutke dobrog srca stara je kao vestern (žanr pre ovoga).
Kada Teri najebe od svojih ruskih pimpova, Robert oseća potrebu da izniveliše pravdu i kazni krivce. Ovo će inicirati pravi mali rat sa ruskom mafijom i koliko god da novih "rusa" pristigne Robert će sam uspeti da ih pobedi. Čak i u Rusiji. Ne znam da li je stari McCall takođe imao ovoliko problema sa njima, ali ovaj vrlo popularni neprijatelj iz osamdesetih sasvim je fino legao uzimajući u obzir trenutnu rusku i Putinovu nepopularnost na zapadu.
U obračunu, pardon, obradi svih tih stvari Fuqua je napravio i iznivelisan miks (morao sam). Iz sedamdesetih je uzeo profil heroja, koga četiri dekade civilizacije nakon toga praktično ništa nisu izmenile, iz osamdesetih je preuzeo nešto od hiperbolisane nepobedivosti koju je Stallone plasirao kroz nekoliko svojih junaka, iz devedesetih je pokupio post-Tarantinovsku filmičnost brutalnog nasilja i čini mi se da je iz ovih poslednjih dekada iscedio nešto od nihilističke prirode junaka, koji su svi redom sve bezosećajniji terminatori, koje tek još taj patrljak potrebe za pravdom čini ljudima. Fuquai treba skinuti kapu zbog disciplinovane (opsesivno-kompulsivne?) upornosti da sve te elemente dozirano i lepo (ali i predvidljivo) razmesti i potom ih repetativno repetira (morao sam) od početka do kraja filma. Veliki uspeh ovog filma je u tome što uspeva da napravi junaka koji je podjednako neodoljivo privlačan i iritantno odbojan svojom (ne)verovatnošću, "lakoćom" kojom mu stvari polaze za rukom, kao i svojom nepobedivošću. Očigledno je u Holivudu prepoznata jaka žeđ za filmovima čiji junaci bespoštedno dele pravdu u bilo kom osvetničkom kontekstu ili obliku, i u tom smislu The Equalizer, sa Denzelom koji u sebi već ima vatru takvog osvetnika, predstavlja total takve ponude i maksimum afirmacije takvog tipa junaka.
Sa 132 minuta trajanja The Equalizer pred kraj, ipak, izdaje naše strpljenje i nije bilo baš malo ljudi u bioskopu koji nisu želeli da isprate poslednjih, epiloških par minuta, nakon rastanka Roberta i Teri, a tome je verovatno najveći razlog dramski asketizam samog filma koji je sve sveo samo na neophodni minimum, iako ponekad i previše insistirajući na dužini i repetativnosti pojedinačnih obračuna.
SELEKTAH: 7/ 10
Pogledao sam THE EQUALIZER Antoine Fuque. Nažalost, posle odličnog SAFE HOUSE, Denzel Washington ponavlja istu formulu ali rezultati su slabiji od 2 GUNS koji je bio već na garnici ali nije otišao ispod nivoa. THE EQUALIZER ima hajpovaniji scenario od 2 GUNS i Fuqua ima kudikamo sigurniju ruku od Kormakura, ali na kraju rezultat je ipak podnošljiv isključivo zahvaljujući Denzelu. Antoine Fuqua je u jednom trenutku ispao iz prve olige i očigledno to je ostavilo posledice na njega - Denzel odavno nije imao ovako konfuzno i mlako režiran vehicle.
ReplyDeleteScenario Richarda Wenka (16 BLOCKS, VAMP) baziran na seriji iz osamdesetih, stekao je kultni status u toku razvoja projekta, ali na ekranu nema ništa naročito da se vidi. THE EQUALIZER je nijansu pretenciozniji derivat TAKENa, predug, sa neutemeljenom pretenzijom i hrpom krajnje neinventivnih plot pointa.
Pored TAKENa, u izvesnoj meri se kao referenca može uzeti i Michael Mann ali Fuqua sve gura u pravcu totalne stupidnosti.
Denzel Washington izdiže ovaj materijal ali mu opasno nedostaje materijal za igru. Ja nisam neki purista koji smatra da posle prelaska karakternih glumaca u akcijaše oni moraju pod obavezno da donose svoj A-game ali Denzel se ovde očigledno trudi a materijal mu izmiče.
Deluje apsurdno da se THE EQUALIZER toliko profiliše kao početak franšize, a sam po sebi je produžetak jednog filma od pre dve godine.
Jedini koji od ovog projekta ima koristi je Fuqua koji je na ovaj način izvučen iz Avi Lernerovog brloga. Denzel nažalost sada treba da misli o nekom novom smeru. daleko od toga da se ne radujem njegovom novom akcijašu na liniji SFAE HOUSE ali voleo bih kada bi nečim razbio ovu stagnaciju.
* * 1/2 / * * * *