Ako nije najbolji album koji Arab Strap nikad nisu snimili, onda je sigurno najurnebesniji
Ovaj album počinje na sledeći način:
(muzikica sa sinta, nešto kao on-hold pokrivalica dok čekamo da takmičari u kvizu izađu sa odgovorima)
"Greetings and good fuckin wishes to you and your fuckhead arsehole family
Best wishes to you, you're a fuckin wanker, to your ugly fuckin wife, to your moron fuckin children who look and smell like rats
And god's blessings be upon the disgusting shithole that you live in..."
(sad zamislite kako se nastavlja i završava na kraju)
A ton izvedbe je sve vreme kao u genijalnoj Wake Up and Smell the 'offy! Jegsy-ja Dodda- pribran, drugarski, uliva poverenje.
Malcolm Middletona znate- on je bio jedna (rekao bih, bolja) polovina sjajnih Arab Strap, koji su svojevremeno sabotirali indi scenu demonstracijom da se dobar album može napraviti i kad osećaš kurcobolju i dok pevaš i dok sviraš.
David Shrigley je ilustrator.
Upoznali su se kada je David radio omot za Middltoneov album A Brighter Beat i odlučili da snime zajednički album pošto obojica vole: mračne stvari, očaj i egzistencijalne stvari.
Mojim rečima- obojica vole da se najsurovije sprdaju sa čim stignu. A duboko, duboko u najdubljem mraku njih samih, ne može se reći da ih ništa ne boli.
Pomenuo sam Jegsy-ja Dodda, "performans"-pesnika, čiji album (nosi isto ime kao i pomenuti hit) na sličan način u "spoken word" izvođenju priča priče i miluje nas poput bakine bajke. Jedino što on nije sirov, surov, psihopatski, depresivan i ultra-duhovit kao ovaj njegov brat blizanac.
Middleton je uradio muzičku podlogu, a pored Shrigley-a na vokalima se pojavljuju i komičar Gavin Mitchell, glumica Bridget McCann i "kalifornijski prijatelj" Scott Vermeire. Nikome od njih nije bilo teško da zaglibi u morbidarije.
Music And Words, na svu sreću, nije ono što bi nazvali "vic pločom", čija je jedina namena da nas nasmeje i zabavi i potom zastari na polici prvo muzičkom podlogom, a potom i humorom. O, ne. Music And Words je vrlo ozbiljan album koji, kao i svaki pravi komičar, najviše zasmejava svojom smelošću. On nastupa kao muzički (postrokerski) album vrlo zabavnog i raskalašnog talenta, koji vas tek povremeno prene ili natera da obratite pažnju nečim što vam je poručio ili promrmljao sebi u bradu. Nešto kao što bi Arab Strap bili, u predstavi za malog Džordža Bekingemskog. Kada bi im se ukazala prilika.
Najbitnije od svega je, barem meni, što nema ovakvih albuma. A sad nešto razmišljam da bi trebalo da ih bude. Radio emisije odavno su nam dostupne za pojedinačna preslušavanja, baš kao i najrazličitije vrste podkasta. Naša izloženost nekoj vrsti "audio/radio-drame" je konstantna. Music And Words, aludirajući na razdvojenost te dve stvari, nudi 45 minuta muzike i dobacivanja/smaranja/prepričavanja/pripovedanja/obraćanja, računajući s tim da skoro sve situacije u našim životima sada silom prilika imaju neku vrstu saundtraka. Ili ja precenjujem sopstveno vreme provedeno "pod slušalicama".
Music And Words je bezobrazan. Ne zato što psuje, već zato što izgovara stvari koje bismo mi rado, a mnogi pristojni ljudi ne bi nikada. Podseća me na onu genijalnu scenu iz Due Date kada Downey Jr. pesnicom zapali onog smaračkog klinca u stomak. Ili na Kenny-ja Powersa. Ili vama nije smešno kada neko ubaci reč "fuck" u onaj old skul sempler i ponavlja je u nedogled dajući ritam Pulp-astoj temi koja se zove Houseguest.
A pri tome sav taj literarni/verbalni upliv vrlo je muzikalan i aranžmanski se uvek tražio nov i svež način za njegovu ekspoziciju. Ponekad je on služio za persiflažu klasične audio-naracije (knjižvenog dela) kao u Monkeys, a ponekad je ta persiflaža dosezala urnebesne nivoe kao u basni Story Time. Elektro-dinamika Walker opušteno bi moga da bude intro ili intermeco na nekom (starom, dobrom) albumu Underworld. Dear Brain se sprda sa "Dear Johnom", dok Middletonove epski patetična podloga kreira atmosferu u kojoj imate utisak da slušate nečije poslednje obraćanje. U pesmama kao što je Caveman imaćete ozbiljan problem da prihvatite da se ne radi o neobjavljenoj pesmi Arab Strap.
Sunday Morning je sredina i vrhunac ovog albuma. Pet minuta verbalne akrobacije u kojoj fonetika reči doprinosi ritmu, dok je muzička podloga kao delo BBC Radiophonic Workshop tima. A pesma je o bongu. Ili dongu. A spominje se i gong. Bong your dong upon the gong...
Music And Words je kao saputnik, neočekivani, koji se pojavljuje u kupeu i spasava putovanje od dosade svojim pričama. I zbog koga skinete slušalice sa ušiju, iako muzika ostane da svira.
SELEKTAH: 9/ 10
Ovaj album počinje na sledeći način:
(muzikica sa sinta, nešto kao on-hold pokrivalica dok čekamo da takmičari u kvizu izađu sa odgovorima)
"Greetings and good fuckin wishes to you and your fuckhead arsehole family
Best wishes to you, you're a fuckin wanker, to your ugly fuckin wife, to your moron fuckin children who look and smell like rats
And god's blessings be upon the disgusting shithole that you live in..."
(sad zamislite kako se nastavlja i završava na kraju)
A ton izvedbe je sve vreme kao u genijalnoj Wake Up and Smell the 'offy! Jegsy-ja Dodda- pribran, drugarski, uliva poverenje.
Malcolm Middletona znate- on je bio jedna (rekao bih, bolja) polovina sjajnih Arab Strap, koji su svojevremeno sabotirali indi scenu demonstracijom da se dobar album može napraviti i kad osećaš kurcobolju i dok pevaš i dok sviraš.
David Shrigley je ilustrator.
Upoznali su se kada je David radio omot za Middltoneov album A Brighter Beat i odlučili da snime zajednički album pošto obojica vole: mračne stvari, očaj i egzistencijalne stvari.
Mojim rečima- obojica vole da se najsurovije sprdaju sa čim stignu. A duboko, duboko u najdubljem mraku njih samih, ne može se reći da ih ništa ne boli.
Pomenuo sam Jegsy-ja Dodda, "performans"-pesnika, čiji album (nosi isto ime kao i pomenuti hit) na sličan način u "spoken word" izvođenju priča priče i miluje nas poput bakine bajke. Jedino što on nije sirov, surov, psihopatski, depresivan i ultra-duhovit kao ovaj njegov brat blizanac.
Middleton je uradio muzičku podlogu, a pored Shrigley-a na vokalima se pojavljuju i komičar Gavin Mitchell, glumica Bridget McCann i "kalifornijski prijatelj" Scott Vermeire. Nikome od njih nije bilo teško da zaglibi u morbidarije.
Music And Words, na svu sreću, nije ono što bi nazvali "vic pločom", čija je jedina namena da nas nasmeje i zabavi i potom zastari na polici prvo muzičkom podlogom, a potom i humorom. O, ne. Music And Words je vrlo ozbiljan album koji, kao i svaki pravi komičar, najviše zasmejava svojom smelošću. On nastupa kao muzički (postrokerski) album vrlo zabavnog i raskalašnog talenta, koji vas tek povremeno prene ili natera da obratite pažnju nečim što vam je poručio ili promrmljao sebi u bradu. Nešto kao što bi Arab Strap bili, u predstavi za malog Džordža Bekingemskog. Kada bi im se ukazala prilika.
Najbitnije od svega je, barem meni, što nema ovakvih albuma. A sad nešto razmišljam da bi trebalo da ih bude. Radio emisije odavno su nam dostupne za pojedinačna preslušavanja, baš kao i najrazličitije vrste podkasta. Naša izloženost nekoj vrsti "audio/radio-drame" je konstantna. Music And Words, aludirajući na razdvojenost te dve stvari, nudi 45 minuta muzike i dobacivanja/smaranja/prepričavanja/pripovedanja/obraćanja, računajući s tim da skoro sve situacije u našim životima sada silom prilika imaju neku vrstu saundtraka. Ili ja precenjujem sopstveno vreme provedeno "pod slušalicama".
Music And Words je bezobrazan. Ne zato što psuje, već zato što izgovara stvari koje bismo mi rado, a mnogi pristojni ljudi ne bi nikada. Podseća me na onu genijalnu scenu iz Due Date kada Downey Jr. pesnicom zapali onog smaračkog klinca u stomak. Ili na Kenny-ja Powersa. Ili vama nije smešno kada neko ubaci reč "fuck" u onaj old skul sempler i ponavlja je u nedogled dajući ritam Pulp-astoj temi koja se zove Houseguest.
A pri tome sav taj literarni/verbalni upliv vrlo je muzikalan i aranžmanski se uvek tražio nov i svež način za njegovu ekspoziciju. Ponekad je on služio za persiflažu klasične audio-naracije (knjižvenog dela) kao u Monkeys, a ponekad je ta persiflaža dosezala urnebesne nivoe kao u basni Story Time. Elektro-dinamika Walker opušteno bi moga da bude intro ili intermeco na nekom (starom, dobrom) albumu Underworld. Dear Brain se sprda sa "Dear Johnom", dok Middletonove epski patetična podloga kreira atmosferu u kojoj imate utisak da slušate nečije poslednje obraćanje. U pesmama kao što je Caveman imaćete ozbiljan problem da prihvatite da se ne radi o neobjavljenoj pesmi Arab Strap.
Sunday Morning je sredina i vrhunac ovog albuma. Pet minuta verbalne akrobacije u kojoj fonetika reči doprinosi ritmu, dok je muzička podloga kao delo BBC Radiophonic Workshop tima. A pesma je o bongu. Ili dongu. A spominje se i gong. Bong your dong upon the gong...
Music And Words je kao saputnik, neočekivani, koji se pojavljuje u kupeu i spasava putovanje od dosade svojim pričama. I zbog koga skinete slušalice sa ušiju, iako muzika ostane da svira.
SELEKTAH: 9/ 10
No comments:
Post a Comment