Čemu? Kome? Zašto?... nisu baš prijatna pitanja. Ali ja moram da ih postavim
U promo materijalu Ivan Lončarević aka Mr. Popdepression je napisao: "Od No Age do No Fun, ali i od Ragged Glory do Teenage Riot".
Stoji. Iako se preteruje. Ali kakav bi ovaj naš mali svet bio bez preterivanja.
VVhile (dva v nasuprot jednom w) su duo. Iz Srbije. Pevaju na engleskom. Njihovu muziku možete da daunloudujete legalno sa bandcamp stranice benda ili na "svim popularnijim" digitalnim servisima. A sledeće godine, vinilno izdanje benda biće dostupno u svetu preko čak tri strane diskografske kuće. Dakle, VVhile pokušavaju da opstanu kao i milioni bendova širom sveta.
Pa zašto onda da ih i ne tretiramo tako?
Višestruka preslušavanja More pomažu. S tim što moram da kažem da sam ih počinio više zarad pisanja ove recenzije, nego iz želje za dubljom intimizacijom sa muzikom. More je nojzičan (pre nego nojz) pop/rok na tragu Jesus and Mary Chain, njihovih klo(v)nova Black Rebel Motorcycle Club, Bob Mouldovog krila Husker Du, a još i više Sugar, zatim Japandroids (ako ste hipster, pa vam treba neka referenca "iz ovog veka")... Obrni-okreni ovakve muzike je poslednjih trideset godina bilo u kontinuiranom izobilju i čini se da svaka naredna generacija želi da ima isti-takav-samo-svoj prebučni pop u crnoj, kožnoj jakni.
Ovako disciplinovano profilisan bend i (bez mana) "na engleskom" mislim da u Srbiji nije postojao. I to je popriličan kompliment i zapravo jedini/najveći koji ja mogu da dam.
Jer da ne znam da su iz Srbije, nisam siguran da bi se njima ozbiljnije, ako i uopšte, bavio. I to ne kažem nedrugarski ili bezobrazno. Moj dan, kao i dan bilo kog drugog zaposlenog oca, ima ograničen broj sati.
A takvom stavu doprinosi i to što sam odan i zaljubljen u neke od pomenutih uzora, pa novi, "takvi" bendovi moraju mnogo da se pomuče ili da mnogo na njih liče, ako žele deo pažnje koja na taj žanr otpada.
Iako je More kompaktno izdanje sa vrlo jasno definisanim stilom, upravo su oni momenti kada se iz te kompaktnosti beži, odnosno kada se stil sabotira usled emocionalnih pucanja, najbolji. Zato su za mene najbolje pesme one koje su, sticajem okolnosti, najduže, poput završne New Gaze koja širi slične kosmičke vibracije kao Grandaddy na najboljim izdanjima, ili (aktuelnog singla) Wrong Face Wrong Palm koja kombinuje neposrednost Darklands sa opakom nostalgijom za šugejz prozračnošću devedesetih.
Daleko sam slabiji fan kraćih stvari, bržeg tempa, koje mi deluju formulaičnije i u kojima vokal zakopan u buci i nema nekog naročitog smisla. A bojim se i da one ne poseduju naročito snažne melodije koje bi opravdale ovako konzervativne i skromne aranžmane. Zato mi se nebrojano puta desilo da ne primetim koliko je pesama prošlo dok ponovo ne stignu one (pomenute) u koje se ušlo sa većim ambicijama.
Ovo malo socijalnih mreža na kojima participiram pokazalo je da objavljivanje ovog albuma ima nekog publiciteta i da zavređuje nečiju pažnju i nadam se da će i ova recenzija pre poslužiti kovitlanju to malo RNR prašine u Srbiji, nego što će nekome biti reper koji od pet objavljenih RNR albuma u Srbiji ove godine da (ne) presluša.
Omot je fenomenalan.
SELEKTAH: 5minus/ 10
U promo materijalu Ivan Lončarević aka Mr. Popdepression je napisao: "Od No Age do No Fun, ali i od Ragged Glory do Teenage Riot".
Stoji. Iako se preteruje. Ali kakav bi ovaj naš mali svet bio bez preterivanja.
VVhile (dva v nasuprot jednom w) su duo. Iz Srbije. Pevaju na engleskom. Njihovu muziku možete da daunloudujete legalno sa bandcamp stranice benda ili na "svim popularnijim" digitalnim servisima. A sledeće godine, vinilno izdanje benda biće dostupno u svetu preko čak tri strane diskografske kuće. Dakle, VVhile pokušavaju da opstanu kao i milioni bendova širom sveta.
Pa zašto onda da ih i ne tretiramo tako?
Višestruka preslušavanja More pomažu. S tim što moram da kažem da sam ih počinio više zarad pisanja ove recenzije, nego iz želje za dubljom intimizacijom sa muzikom. More je nojzičan (pre nego nojz) pop/rok na tragu Jesus and Mary Chain, njihovih klo(v)nova Black Rebel Motorcycle Club, Bob Mouldovog krila Husker Du, a još i više Sugar, zatim Japandroids (ako ste hipster, pa vam treba neka referenca "iz ovog veka")... Obrni-okreni ovakve muzike je poslednjih trideset godina bilo u kontinuiranom izobilju i čini se da svaka naredna generacija želi da ima isti-takav-samo-svoj prebučni pop u crnoj, kožnoj jakni.
Ovako disciplinovano profilisan bend i (bez mana) "na engleskom" mislim da u Srbiji nije postojao. I to je popriličan kompliment i zapravo jedini/najveći koji ja mogu da dam.
Jer da ne znam da su iz Srbije, nisam siguran da bi se njima ozbiljnije, ako i uopšte, bavio. I to ne kažem nedrugarski ili bezobrazno. Moj dan, kao i dan bilo kog drugog zaposlenog oca, ima ograničen broj sati.
A takvom stavu doprinosi i to što sam odan i zaljubljen u neke od pomenutih uzora, pa novi, "takvi" bendovi moraju mnogo da se pomuče ili da mnogo na njih liče, ako žele deo pažnje koja na taj žanr otpada.
Iako je More kompaktno izdanje sa vrlo jasno definisanim stilom, upravo su oni momenti kada se iz te kompaktnosti beži, odnosno kada se stil sabotira usled emocionalnih pucanja, najbolji. Zato su za mene najbolje pesme one koje su, sticajem okolnosti, najduže, poput završne New Gaze koja širi slične kosmičke vibracije kao Grandaddy na najboljim izdanjima, ili (aktuelnog singla) Wrong Face Wrong Palm koja kombinuje neposrednost Darklands sa opakom nostalgijom za šugejz prozračnošću devedesetih.
Daleko sam slabiji fan kraćih stvari, bržeg tempa, koje mi deluju formulaičnije i u kojima vokal zakopan u buci i nema nekog naročitog smisla. A bojim se i da one ne poseduju naročito snažne melodije koje bi opravdale ovako konzervativne i skromne aranžmane. Zato mi se nebrojano puta desilo da ne primetim koliko je pesama prošlo dok ponovo ne stignu one (pomenute) u koje se ušlo sa većim ambicijama.
Ovo malo socijalnih mreža na kojima participiram pokazalo je da objavljivanje ovog albuma ima nekog publiciteta i da zavređuje nečiju pažnju i nadam se da će i ova recenzija pre poslužiti kovitlanju to malo RNR prašine u Srbiji, nego što će nekome biti reper koji od pet objavljenih RNR albuma u Srbiji ove godine da (ne) presluša.
Omot je fenomenalan.
SELEKTAH: 5minus/ 10
"na engleskom" - znači sranjost. ako postoji jedna stvar u kojoj je kepa u pravu, onda je to brutalno kuliranje poliglota.
ReplyDeletemiloš ivanović je imao simpatije za iku, mothership orchestra, aftersleep, hornsman coyote/ eyesburn, stray dogg... i to samo poslednje 2-3 godine
Deletelazna madona je pevala na engleskom. ne znam kako bi zvucala na srpskom.
ReplyDeletehttps://www.youtube.com/watch?v=PTwIqGVYIm8
Deleteeto sad znaš
pa dobro, i superstar su bili na srpskom, sad kad se setim. al to nije bilo to.
Deleteantrfile je deset puta bolji i sadrzajniji od teksta.
ReplyDeletemateršip orkestra je parodično-dramoserski engleski. transfer neprijatnosti na velike daljine.
stray dogg je vlado georgijev. sa ili bez engleskog, sa ili bez dervente banharta.
ipak najveći greh protiv čovečnosti lončarevića i kepe je svakako ventolin.
Naucnice, vazno je nama da si ti ziv i zdrav, i da sve znas i poznajes, no, ti si na srpskom nesretan, to je najteze za prebroditi
Deleteanonomus od 16. novembra me je nasmejao, super komentar!
ReplyDelete