Verovatno zamišljen kao Gilliamova lična "grande bellezza"
Eksplicitinije nego bilo kojim svojim ranijim filmom Terry Gilliam se nameračio da objasni poreklo sveta i smisao života. Ako mene pitate, nešto od svega toga čudesno je približio u jednom od najboljih filmova svih vremena, Fisher King, ali mu to izgleda nije bilo dovoljno.
Ako ste gledali makar jedan Gilliamov film onda znate da scenografija i kostimografija, ta "pozorišna zaostavšina", igra krupnu ulogu kod njega. Tako i ovde. Ako ste gledali Brazil, The Adventures of Baron Munchausen, The Brothers Grimm, Imaginarium of Doctor Parnassus, pa i Twelve King, onda ste videli kako i koliko to sve može bolje. Nego ovde.
Dakle, sve ono što je lepo i zanimljivo u ovom filmu- nepresušna Gilliamova maštovitost na polju dizajniranja (futurističkog) sveta (ovde kao medijsko-vašarske krletke) i Dali-ekspresionističkih enterijera u kojima junaci žive i rade, i ovde je skoro fantastično. Kažem "skoro", a mislim "da već nismo videli sličan princip u pobrojanim filmovima". Nekako je Gilliamov zaštitini znak na čudan način postao i jedini.
S druge strane, priče nema. Christoph Waltz, kao Qohen Leth, igra, recimo "kompjuterskog programera" koji radi na 3D jednačini koja treba da dokaže da je sve što postoji zapravo ništa (ništica, nula) i na taj način omogući "zloj korporaciji" da trgujući "mogućnošću besmisla" zaradi pare u novoj postavci sveta. Waltz sve radi iz stare crkve (kapirate- crkva = stari hardver za produkciju smisla sveta), a u poslu mu pomaže sin vlasnika korporacije koji je neka vrsta wunderkinda čija uloga u samom filmu nije baš najjasnija. Radeći na tom zadatku (u Gilliamovoj verziji sam proces suštinski nije ništa drugačiji od igranja na Plejstejšnu) Leth se zaljubljuje u prostitutku koju je korporacija angažovala da "stimuliše" njegov rad.
Predvidljivo, prostitutka će, iako dobrog srca, ostaviti žaoku u Lethovom, ali će mu pomoći da shvati kakav smisao leži iza "besmisla". Gilliam implicira da je crna rupa neka vrsta čistilišta koja nas izbacuje s druge strane u neku vrstu digitalnog raja, u kome je sve kako mi želimo, pa i zalazak sunca. Lažno, kao na foto-tapetima i nepotrebno, ako smo tamo završili sami tj bez onoga koga volimo. Sve same poruke suvoparne i žvakane do kosti i u daleko neambicioznijim filmovima.
Mislim da bi bilo daleko bolje da se Gilliam nameračio na nešto manje, na svaki način. Možda čak i besmislenije od smisla života i univerzuma. Nešto što bi artificijelnosti naših junaka dalo na životu, umesto što ih je ovako učinilo još apstraktnijim. I zapravo to koprcanje u slojevima pseudo poruka, čiju jalovost ne ublažuje ni aktivna kemp poza, čini da Zero Theorema ostane "nerešiva" za gledaoca. Koji bi, verovatno, i pristao na odlaganje njenog rešavanja da je Gilliam udenuo i neku paralelnu priču.
I, da budem skroz iskren, možda i nisam razumeo sve do kraja. Ali nisam ljut. Pre bih rekao da nisam ni bio zainteresovan za to.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Eksplicitinije nego bilo kojim svojim ranijim filmom Terry Gilliam se nameračio da objasni poreklo sveta i smisao života. Ako mene pitate, nešto od svega toga čudesno je približio u jednom od najboljih filmova svih vremena, Fisher King, ali mu to izgleda nije bilo dovoljno.
Ako ste gledali makar jedan Gilliamov film onda znate da scenografija i kostimografija, ta "pozorišna zaostavšina", igra krupnu ulogu kod njega. Tako i ovde. Ako ste gledali Brazil, The Adventures of Baron Munchausen, The Brothers Grimm, Imaginarium of Doctor Parnassus, pa i Twelve King, onda ste videli kako i koliko to sve može bolje. Nego ovde.
Dakle, sve ono što je lepo i zanimljivo u ovom filmu- nepresušna Gilliamova maštovitost na polju dizajniranja (futurističkog) sveta (ovde kao medijsko-vašarske krletke) i Dali-ekspresionističkih enterijera u kojima junaci žive i rade, i ovde je skoro fantastično. Kažem "skoro", a mislim "da već nismo videli sličan princip u pobrojanim filmovima". Nekako je Gilliamov zaštitini znak na čudan način postao i jedini.
S druge strane, priče nema. Christoph Waltz, kao Qohen Leth, igra, recimo "kompjuterskog programera" koji radi na 3D jednačini koja treba da dokaže da je sve što postoji zapravo ništa (ništica, nula) i na taj način omogući "zloj korporaciji" da trgujući "mogućnošću besmisla" zaradi pare u novoj postavci sveta. Waltz sve radi iz stare crkve (kapirate- crkva = stari hardver za produkciju smisla sveta), a u poslu mu pomaže sin vlasnika korporacije koji je neka vrsta wunderkinda čija uloga u samom filmu nije baš najjasnija. Radeći na tom zadatku (u Gilliamovoj verziji sam proces suštinski nije ništa drugačiji od igranja na Plejstejšnu) Leth se zaljubljuje u prostitutku koju je korporacija angažovala da "stimuliše" njegov rad.
Predvidljivo, prostitutka će, iako dobrog srca, ostaviti žaoku u Lethovom, ali će mu pomoći da shvati kakav smisao leži iza "besmisla". Gilliam implicira da je crna rupa neka vrsta čistilišta koja nas izbacuje s druge strane u neku vrstu digitalnog raja, u kome je sve kako mi želimo, pa i zalazak sunca. Lažno, kao na foto-tapetima i nepotrebno, ako smo tamo završili sami tj bez onoga koga volimo. Sve same poruke suvoparne i žvakane do kosti i u daleko neambicioznijim filmovima.
Mislim da bi bilo daleko bolje da se Gilliam nameračio na nešto manje, na svaki način. Možda čak i besmislenije od smisla života i univerzuma. Nešto što bi artificijelnosti naših junaka dalo na životu, umesto što ih je ovako učinilo još apstraktnijim. I zapravo to koprcanje u slojevima pseudo poruka, čiju jalovost ne ublažuje ni aktivna kemp poza, čini da Zero Theorema ostane "nerešiva" za gledaoca. Koji bi, verovatno, i pristao na odlaganje njenog rešavanja da je Gilliam udenuo i neku paralelnu priču.
I, da budem skroz iskren, možda i nisam razumeo sve do kraja. Ali nisam ljut. Pre bih rekao da nisam ni bio zainteresovan za to.
SELEKTAH: 5minus/ 10
No comments:
Post a Comment