DEUX JOURS, UNE NUIT

Mislim da ima načina da se ovaj film dovede u vezu sa Erin Brokovich

Naslov otkriva koliko dugo traju događaji koje pratimo. Plakat otkriva ko je glavna akterka. Tema je očekivano, a možda i više nego što bismo očekivali- "dardenovska".

Belgijska braća u svim svojim filmovima kombinuju društvene nepravde sa ličnim pravdama. Ili obrnuto. Svaki njihov film zapravo je demonstracija moralnog testa i Deux jours... je možda i najeksplicitnija i najbanalnija demonstracija istog. Sa nešto plemenitijom izradom nego inače.

Marion Cotillard igra radnicu Sandru, koja radi u firmi koja proizvodi solarne ploče, a koja, kako je tek na jednom mestu spomenuto, trpi nelojalnu konkurenciju "od Kineza". Sandra dobija otkaz. Tačnije, 14 njenih kolega glasalo je da radije dobije bonus, od 1000evra, nego da ona ostane. Jer tako im je bilo ponuđeno. A njoj u prilog nije išlo, što saznajemo usput, što je zbog depresije odsustvovala s posla kada je gazda i shvatio da posao može da mu radi 16 umesto 17 ljudi. Njena prijateljica, Juliette, uspela je da privoli gazdu da se u ponedeljak ponovi glasanje, jer je menadžer uticao na radnike.
Sada Sandra ima jedan vikend da se lično obrati kolegama i zatraži da u ponedeljak glasaju "za" nju.

Sam film predstavlja to kretanje od nemila do nedraga, ponavljanje uvek istog predstavljanja i uvek istih argumenata zašto joj je posao potreban, i slušanje, skoro uvek istih, kontra-argumenata zašto je ljudima bonus draži od nje. Neki joj odmah popuštaju, neki je odmah odbijaju, neki su dirnuti njenom borbom, a neki su borbeno protiv. Malo, malo Sandra kolabira pod teretom anksioznosti i pritiska i guta svoje antidepresive kao Pez bombone.

Bojim se da ovde moralne dileme nema- na šta se lako možete nasukati sopstvenom plemenitošću očekujući da bi svako normalan pre glasao za osobu do sebe, nego za bonus. Možda nečeg amoralnog ima u tome što je gazda "brigu" o odluci prepustio svojim zaposlenim, ali čak se i on malo prenuo od toga nudeći drugu priliku za glasovanje.

Luc i Jean-Pierre pokazali su ovim filmom šta može da vodi u depresiju, a šta iz nje. Naša junakinja je najsrećnija na kraju filma, videćete i zašto. A nekako usput i svi koji su joj se našli pronašli su neki momenat u svojim životima koji su razrešili i pogurali u smeru koji bi mogao biti povoljan po njih. Deux jours... u tom smislu, iako hiper-naturalistički kao i svi filmovi braće, zapravo pre izgleda kao neka bajka, sa potencijalnim hepiendom. Njenu didaktičnost nemoguće je ignorisati i još nemogućnije pripisati realističkom prosedeu. Deux jours, une nuit više duguje Andersenovim bajkama, nego belgijskoj realnosti, iako se ishodom, srećom, razlikuje.

Cotillard je stvarno izvrsna i Dardenneovi koji zaziru od ikakvih imena u svojim filmovima s pravom su se kladili na nju i iako je ona praktično sve vreme u kadru, naša pažnja je na junakinji, a ne na njoj. Nešto što nam Julia Roberts nije priuštila.

Ipak, ostaje utisak da Dardennovi nisu u potpunosti prevazišli sve moguće klišee koji su ih sačekali umesto dramskih situacija. A ni njihovo ponavljanje nije donelo neku naročitu narativnu promenu.

SELEKTAH: 5/ 10