Varljivo leto XX veka. Recimo.
Ako ste gledali jedan film Alejandra (negde Alexandra) Jodorowskog, onda ste možda shvatili sve što može da se shvati tj sve što treba da se shvati u vezi sa njegovim filmovima. Ja sam gledao El Topo. I možda Holy Mountain. Ne mogu da se setim, mrzi me da proverim.
Šta sam shvatio:
Jebeš realnost.
Sve može.
Sve može luđe.
"Bunuel je moja preteča i moj vršnjak."
Ljudi koji gledaju ove filmove na esidu nikada se neće vratiti iz tripa. Nikada.
Čovek je duh.
Čovek je samo meso.
Film je angažman.
Dosta tih stvari, shvatam, važe i za Danza de la realidad, Alejandrov elegični osvrt na sopstveno detinjstvo (valja proveriti) i istoriju XX veka Čilea (tako deluje).
Sam reditelj pojavljuje se kao "duh" iza junaka koji ga igra kroz slike njegovog detinjstva. Kako je tu i otac, valjda nije glupo razvesti misli i put toga da je čitav film poigravanje sa hrišćanskim "svetim trojstvom" i ulogom religije u našim životima ili stanovnika Čilea. Naročito njenoj sklonosti ka tiranizmu, samo-preispitivanju i krupnim pogrešnim koracima.
Međutim, junak ovog filma nije "Jodorowsky", već njegov "otac" tj otac dečaka iz filma. Kroz njegovu burnu životnu priču koja se proteže od početka XX veka do recimo šezdesetih (koje u nekim detaljima izgledaju i kao devedesete tj ovo naše, moderno doba) ispričana je priča o turbulentnim događajima u Čileu. Otac je na početku filma karikatura "staljiniste", anti-semita, desničar, otac-tiranin, mali čileanski Pere Ubu. Nakon toga postaje iskreni simpatizer diktatora, što ga dovodi do nervnog sloma, pa utehu pronalazi u religiji, nakon čega iz svega izlazi kao liberal i anti-fašista, da bi potom napustio Čile sa porodicom (verovatno pred Pinočeov dolazak na vlast).
"Jodorowsky" je od samog početka tu, od majke koja se isključivo i samo izražava operskim pevanjem, preko sitnih magičnih momenata do autorovog, prepoznatljivog "magičnog naturalizma" u kome stvarni invalidi glume nestvarne veterane rata, u kome se prvo sin, a potom (sasvim naga) majka mažu imalinom da bi postali crni (pretpostavljam da deo ovog filma zakonski ne bi mogao da se realizuje u "zapadnom svetu"), od patuljaste ciganolike žene koja ga spasava (a potom se...), preko leproznolikih siromaha u crnom koji postaju predmet brutalne državne represije... Sve je to logičan i normalan svet Jodorowskog, njegov diskretni antiburžoaski šarm u ovom slučaju (u prethodnim se radilo o nešto "ritualnijim" iskustvima...).
Od slike sveta i Čilea, daleko je zanimljiviji onaj lični, emotivni nivo filma na kome deluje kao da se Jodorowsky oprašta od sećanja na detinjstvo, od života (u Čileu) i ono, nekima najteže, od oca. I tu je interesantno da put od dečaka do muškarca ne prođe dečak, već muškarac odn. otac, a dečak tek posredno, kroz očeva iskustva, uči šta je dobro, a šta zlo, a šta zablude, sazrevajući u majčinom krilu. Činjenica da majka dečaka, sve dok mu ne ošišaju dugu, plavu kosu, posmatra kao inkarnaciju svog oca dodatno govori o tome da je Danza film o očevima, autoritetima, zadatim konceptima koji doživljavaju svoj neminovni krah.
Verujem da će mnogi biti iznenađeni linearnom, jednostavnom pričom, lakom za praćenje i činjenicom da bi Kusta opet mogao ovako nešto.
SELEKTAH: 7plus/ 10
...ili je to bio Tusk, a ne El Topo.
Ako ste gledali jedan film Alejandra (negde Alexandra) Jodorowskog, onda ste možda shvatili sve što može da se shvati tj sve što treba da se shvati u vezi sa njegovim filmovima. Ja sam gledao El Topo. I možda Holy Mountain. Ne mogu da se setim, mrzi me da proverim.
Šta sam shvatio:
Jebeš realnost.
Sve može.
Sve može luđe.
"Bunuel je moja preteča i moj vršnjak."
Ljudi koji gledaju ove filmove na esidu nikada se neće vratiti iz tripa. Nikada.
Čovek je duh.
Čovek je samo meso.
Film je angažman.
Dosta tih stvari, shvatam, važe i za Danza de la realidad, Alejandrov elegični osvrt na sopstveno detinjstvo (valja proveriti) i istoriju XX veka Čilea (tako deluje).
Sam reditelj pojavljuje se kao "duh" iza junaka koji ga igra kroz slike njegovog detinjstva. Kako je tu i otac, valjda nije glupo razvesti misli i put toga da je čitav film poigravanje sa hrišćanskim "svetim trojstvom" i ulogom religije u našim životima ili stanovnika Čilea. Naročito njenoj sklonosti ka tiranizmu, samo-preispitivanju i krupnim pogrešnim koracima.
Međutim, junak ovog filma nije "Jodorowsky", već njegov "otac" tj otac dečaka iz filma. Kroz njegovu burnu životnu priču koja se proteže od početka XX veka do recimo šezdesetih (koje u nekim detaljima izgledaju i kao devedesete tj ovo naše, moderno doba) ispričana je priča o turbulentnim događajima u Čileu. Otac je na početku filma karikatura "staljiniste", anti-semita, desničar, otac-tiranin, mali čileanski Pere Ubu. Nakon toga postaje iskreni simpatizer diktatora, što ga dovodi do nervnog sloma, pa utehu pronalazi u religiji, nakon čega iz svega izlazi kao liberal i anti-fašista, da bi potom napustio Čile sa porodicom (verovatno pred Pinočeov dolazak na vlast).
"Jodorowsky" je od samog početka tu, od majke koja se isključivo i samo izražava operskim pevanjem, preko sitnih magičnih momenata do autorovog, prepoznatljivog "magičnog naturalizma" u kome stvarni invalidi glume nestvarne veterane rata, u kome se prvo sin, a potom (sasvim naga) majka mažu imalinom da bi postali crni (pretpostavljam da deo ovog filma zakonski ne bi mogao da se realizuje u "zapadnom svetu"), od patuljaste ciganolike žene koja ga spasava (a potom se...), preko leproznolikih siromaha u crnom koji postaju predmet brutalne državne represije... Sve je to logičan i normalan svet Jodorowskog, njegov diskretni antiburžoaski šarm u ovom slučaju (u prethodnim se radilo o nešto "ritualnijim" iskustvima...).
Od slike sveta i Čilea, daleko je zanimljiviji onaj lični, emotivni nivo filma na kome deluje kao da se Jodorowsky oprašta od sećanja na detinjstvo, od života (u Čileu) i ono, nekima najteže, od oca. I tu je interesantno da put od dečaka do muškarca ne prođe dečak, već muškarac odn. otac, a dečak tek posredno, kroz očeva iskustva, uči šta je dobro, a šta zlo, a šta zablude, sazrevajući u majčinom krilu. Činjenica da majka dečaka, sve dok mu ne ošišaju dugu, plavu kosu, posmatra kao inkarnaciju svog oca dodatno govori o tome da je Danza film o očevima, autoritetima, zadatim konceptima koji doživljavaju svoj neminovni krah.
Verujem da će mnogi biti iznenađeni linearnom, jednostavnom pričom, lakom za praćenje i činjenicom da bi Kusta opet mogao ovako nešto.
SELEKTAH: 7plus/ 10
...ili je to bio Tusk, a ne El Topo.
Pogledaj Jodorowsky Dune ako nisi, da utvrdimo jos jednom kako nasi najveci neuspesi zapravo jesu mozda nasi najveci uspesi. Poz.
ReplyDelete