Araki je odbacio svoje, ali se nije čestito prihvatio tuđeg
Da budem iskren, ja sam zaboravio da Gregg Araki i postoji. Njegov prethodni film, Kaboom (iz 2010) jedva držim u sećanju, mahom kao još jedan neuspeo Arakijev/Arakijevski trip da na terenu posrnule adolescencije nađe neku lepotu ili magiju. Kad malo bolje razmislim, on nikada ni nije uspeo u toj potrazi. Njegov najbolji film, Mysterious Skin (iz 2004.), do tog trenutka je bio i njegov najkonvencionalniji, sa najmanje "tripovanja" (naročito rediteljskog). Gledajući kako White Bird in a Blizzard lepo pupi, barem u prvih četrdesetak minuta, pomislio sam da će uspeti da ga nadmaši.
To se nije desilo. A promašaj je uznemiravajuće veliki.
Pored toga što nam u nekoliko navrata pokazuje svoje savršene grudi, Shailene Woodley, pokušava da nam dočara šta znači odrastati uz pasivnog, papučastog oca i majku čija se zvezda lagano gasi sa svakim narednim danom provedenim u braku. Sve dok jednog dana ne nestane, i bukvalno. Majčin nestanak okosnica je trilerozne atmosfere i pokretač Katinih (Woodley) flešbekova koji tu atmosferu još više fundiraju otkrivajući nam da se iza majčinog nestajanja ne krije samo finale jednog nervnog sloma, već i možda nešto strašnije. Po nju.
Araki u paralelno vođenoj radnji opisuje početak ćerkinog seksualnog života, prvo sa momkom iz komšiluka, a potom i sa dosta starijim detketkivom koji rešava majčin slučaj. S druge strane vidimo istoriju gašenja majčinog seksualnog života (majku inače igra Eva Green) i njenu sve veće frustraciju ćorsokakom koji predstavlja njen muž (Christopher Meloni, sa brkovima). I dok ovaj prvi nivo priče izgleda kao bilo koji drugi indi film (plus Gabourey Sidibe i uglybetty Mark Indelicato, i dalje kao dete-gej), prikazi majčinog ludila neprekidno prave horor saspens koji se, nažalost, nikada ne realizuje.
Iako je na javi u neprekidnoj distanci prema majčinom odlasku, u snovima Shailene neprekidno viđa majku u nekom obliku nestajanja ili smrzavanja u snežnoj mećavi. Kad na kraju Araki ponudi direktnu vezu između tih stvari shvatićete da ovo nažalost nije bio solidan film o odnosu oca i ćerke i njenoj podzrivosti glede njegove nevinosti već triler sa predvidljivim razrešenjem i imbecilnim tvistom, koji bi možda u ranijim Arakijevim radovima, bio smisleniji, jer bi se uklapao u ukupnu budalastost stvari.
Skoro da nema nikakve šanse da ne budete potpuno razočarani.
SELEKTAH: 4minus/ 10
Da budem iskren, ja sam zaboravio da Gregg Araki i postoji. Njegov prethodni film, Kaboom (iz 2010) jedva držim u sećanju, mahom kao još jedan neuspeo Arakijev/Arakijevski trip da na terenu posrnule adolescencije nađe neku lepotu ili magiju. Kad malo bolje razmislim, on nikada ni nije uspeo u toj potrazi. Njegov najbolji film, Mysterious Skin (iz 2004.), do tog trenutka je bio i njegov najkonvencionalniji, sa najmanje "tripovanja" (naročito rediteljskog). Gledajući kako White Bird in a Blizzard lepo pupi, barem u prvih četrdesetak minuta, pomislio sam da će uspeti da ga nadmaši.
To se nije desilo. A promašaj je uznemiravajuće veliki.
Pored toga što nam u nekoliko navrata pokazuje svoje savršene grudi, Shailene Woodley, pokušava da nam dočara šta znači odrastati uz pasivnog, papučastog oca i majku čija se zvezda lagano gasi sa svakim narednim danom provedenim u braku. Sve dok jednog dana ne nestane, i bukvalno. Majčin nestanak okosnica je trilerozne atmosfere i pokretač Katinih (Woodley) flešbekova koji tu atmosferu još više fundiraju otkrivajući nam da se iza majčinog nestajanja ne krije samo finale jednog nervnog sloma, već i možda nešto strašnije. Po nju.
Araki u paralelno vođenoj radnji opisuje početak ćerkinog seksualnog života, prvo sa momkom iz komšiluka, a potom i sa dosta starijim detketkivom koji rešava majčin slučaj. S druge strane vidimo istoriju gašenja majčinog seksualnog života (majku inače igra Eva Green) i njenu sve veće frustraciju ćorsokakom koji predstavlja njen muž (Christopher Meloni, sa brkovima). I dok ovaj prvi nivo priče izgleda kao bilo koji drugi indi film (plus Gabourey Sidibe i uglybetty Mark Indelicato, i dalje kao dete-gej), prikazi majčinog ludila neprekidno prave horor saspens koji se, nažalost, nikada ne realizuje.
Iako je na javi u neprekidnoj distanci prema majčinom odlasku, u snovima Shailene neprekidno viđa majku u nekom obliku nestajanja ili smrzavanja u snežnoj mećavi. Kad na kraju Araki ponudi direktnu vezu između tih stvari shvatićete da ovo nažalost nije bio solidan film o odnosu oca i ćerke i njenoj podzrivosti glede njegove nevinosti već triler sa predvidljivim razrešenjem i imbecilnim tvistom, koji bi možda u ranijim Arakijevim radovima, bio smisleniji, jer bi se uklapao u ukupnu budalastost stvari.
Skoro da nema nikakve šanse da ne budete potpuno razočarani.
SELEKTAH: 4minus/ 10
No comments:
Post a Comment