Senka Jean-Pierre Jeuneta kanda počinje da pravi mrak
Žozefina rekla da gledamo. Jer je žena koja je ovde ko-režiser i ko-scenarista, i po čijoj grafičkoj noveli je urađen film, Marjane Satrapi, autorka, u našem domu vrlo cenjenog, Persepolisa. Persepolis sam i čitao i gledao (er jesam?), a Poulet aux prunes (Piletina sa šljivama) sam samo gledao, ali mi se nakon gledanja čini da će mi biti bolje da pravu sliku steknem čitanjem.
Što ne znači da je Poulet aux prunes loš film. Žozefina kaže da bi bio daleko bolji da nije smešten u "francuski Iran", već u "iranski" tj da je umesto Mathieua Amalrica (inače, jedan od mojih omiljenih glumaca) famoznog Nassera Ali Khana igrao neki iranski glumac. Slažem se. Bojim se da je film, iako supervizovan od same autorke, pofrancuzivanjem na različitim nivoima izgubio nešto od autentičnosti i dobio nešto od "univerzalnosti" koju je, nažalost, samo preuzeo od najpoznatijeg ostvarenja Jean-Pierre Jeuneta.
Poulet aux prunes kao i Amelie izgleda slatko, ali pametno, patetično, ali slatko-gorko, jednostavno, ali se bavi vrlo kompleksnim pitanjima (postoje samo dva: ljubav i(li) smrt). Ali bojim se da u toj preteranoj sličnosti art-direkcija (zvučni film kao nemi film) i režije (film kao pozorište) Poulet nezasluženo postaje neka vrsta "muške" Amelie, skoro kao "legendarna priča" o nekom njenom pradedi.
A vrlo je lepa priča. Nasser-Ali Kahn, čuveni iranski violinista, nakon što mu žena u napadu besa polomi violinu koju je dobio od svog učitelja, ne uspeva da pronađe adekvatnu zamenu. I odlučuje da (je vreme da) umre. Do čega i za osam dana dođe. Ovo nije moj spojler, već dramaturški. Radnja filma će nas u više navrata, "onako usputno" odvesti do kraja sudbina određenih junaka, a potom "iz tog ugla" vratiti natrag u sadašnjost da promišljamo njihove postupke. Ako mene pitate- ne postoji uzbudljiviji način da se promatra život. Kako bi neka stvar izgledala kad već znamo kako je sve izgledalo do samog kraja.
Tokom tih osam dana ležanja u krevetu, tandem koji čini Satrapi i ko-reditelj Vincent Parannaud (sa njom radio i Persepolis), provodi nas kroz Nasserov život, otkriva nam kako se oženio ženom koju ne voli, a izgubio najveću ljubav svog života. Provodi nas kroz njegovu karijeru, upoznaje sa sudbinama njegove dece, a crni humor, čini mi se, kulminira u sceni sa Anđelom smrti koja podjednako duguje i Bergmanu i Woody Allenu (ili je to ista osoba?). Dinamičnost, post-moderna distanca, humor kao eliksir, barem jedna suza u oku, dakle sve one stvari koje je Jeunet patentirao kao svoj prepoznatljivi rediteljski stil u potpunosti su okupirale priču i ostavile vrlo malo toga za nas da se ne pitamo- da li se radi samo o vrlo pametnoj imitaciji (iako znamo da se ne radi).
Na kraju, možda više nego što bi trebalo film zapada u pseudo-pokušaj da dočara tu vanzemaljskost ljubavi (naročito u blizini sigurne smrti) i za moj ukus previše davi emociju pokušajem da je učini većom nego što ona jeste (a jeste velika, nesporno). To, ili me već san hvatao, pa su se realnosti mešale.
A Žozefina je već uveliko spavala.
SELEKTAH: 7minus / 10
Žozefina rekla da gledamo. Jer je žena koja je ovde ko-režiser i ko-scenarista, i po čijoj grafičkoj noveli je urađen film, Marjane Satrapi, autorka, u našem domu vrlo cenjenog, Persepolisa. Persepolis sam i čitao i gledao (er jesam?), a Poulet aux prunes (Piletina sa šljivama) sam samo gledao, ali mi se nakon gledanja čini da će mi biti bolje da pravu sliku steknem čitanjem.
Što ne znači da je Poulet aux prunes loš film. Žozefina kaže da bi bio daleko bolji da nije smešten u "francuski Iran", već u "iranski" tj da je umesto Mathieua Amalrica (inače, jedan od mojih omiljenih glumaca) famoznog Nassera Ali Khana igrao neki iranski glumac. Slažem se. Bojim se da je film, iako supervizovan od same autorke, pofrancuzivanjem na različitim nivoima izgubio nešto od autentičnosti i dobio nešto od "univerzalnosti" koju je, nažalost, samo preuzeo od najpoznatijeg ostvarenja Jean-Pierre Jeuneta.
Poulet aux prunes kao i Amelie izgleda slatko, ali pametno, patetično, ali slatko-gorko, jednostavno, ali se bavi vrlo kompleksnim pitanjima (postoje samo dva: ljubav i(li) smrt). Ali bojim se da u toj preteranoj sličnosti art-direkcija (zvučni film kao nemi film) i režije (film kao pozorište) Poulet nezasluženo postaje neka vrsta "muške" Amelie, skoro kao "legendarna priča" o nekom njenom pradedi.
A vrlo je lepa priča. Nasser-Ali Kahn, čuveni iranski violinista, nakon što mu žena u napadu besa polomi violinu koju je dobio od svog učitelja, ne uspeva da pronađe adekvatnu zamenu. I odlučuje da (je vreme da) umre. Do čega i za osam dana dođe. Ovo nije moj spojler, već dramaturški. Radnja filma će nas u više navrata, "onako usputno" odvesti do kraja sudbina određenih junaka, a potom "iz tog ugla" vratiti natrag u sadašnjost da promišljamo njihove postupke. Ako mene pitate- ne postoji uzbudljiviji način da se promatra život. Kako bi neka stvar izgledala kad već znamo kako je sve izgledalo do samog kraja.
Tokom tih osam dana ležanja u krevetu, tandem koji čini Satrapi i ko-reditelj Vincent Parannaud (sa njom radio i Persepolis), provodi nas kroz Nasserov život, otkriva nam kako se oženio ženom koju ne voli, a izgubio najveću ljubav svog života. Provodi nas kroz njegovu karijeru, upoznaje sa sudbinama njegove dece, a crni humor, čini mi se, kulminira u sceni sa Anđelom smrti koja podjednako duguje i Bergmanu i Woody Allenu (ili je to ista osoba?). Dinamičnost, post-moderna distanca, humor kao eliksir, barem jedna suza u oku, dakle sve one stvari koje je Jeunet patentirao kao svoj prepoznatljivi rediteljski stil u potpunosti su okupirale priču i ostavile vrlo malo toga za nas da se ne pitamo- da li se radi samo o vrlo pametnoj imitaciji (iako znamo da se ne radi).
Na kraju, možda više nego što bi trebalo film zapada u pseudo-pokušaj da dočara tu vanzemaljskost ljubavi (naročito u blizini sigurne smrti) i za moj ukus previše davi emociju pokušajem da je učini većom nego što ona jeste (a jeste velika, nesporno). To, ili me već san hvatao, pa su se realnosti mešale.
A Žozefina je već uveliko spavala.
SELEKTAH: 7minus / 10
Taj film, hoću da ga gledam još otkad je Maržan bila Kustina gošća, 2011, 2012? Hvala na lepom podsećanju! Persepolis zauzima posebno mesto i u mom srcu i na polici s knjigama, a film na piratskom disku... Moje oduševljenje bilo je veliko kad sam prošle godine video na Sajmu da je Dejan Ilić doštampao strip, ali, kao, kupiću samo prvi deo, a iduće godine ću nastavke... Ali, cvrc! Fabrika knjiga nije imala štand ove godine, ali ujuriću prvom prilikom, a film pogledati još prvijom.
ReplyDelete