Gej filmovi kakvi su nam potrebni
Kao što je to, nažalost, i ova "Gej parada" pokazala, biće potrebno još mnogo vremena, vojske i policije pre nego što gej junaci iz mraka FEST-ovih i "autorskih" premijera izađu na svetlo beogradskih i drugih ulica i zažive neke od srećno-tužnih života, ali života, kakve žive van četiri zida u filmovima koji nam stižu iz sveta.
Isprva, "filmovi sa gej tematikom" (od kojih je, recimo Dallas Buyers Club jedan od poslednjih takvih) mahom su bili usmereni na to da budu angažovani, da pokažu da gej populacija postoji i da ima ozbiljnih problema da takvo stanje održi. Poslednjih godina (uslovno rečeno od Brokeback Mountain na ovamo) intenzivno smo zauzeti velikim brojem filmova u kojima su gej akteri zaokupljeni sopstvenim odnosima, ali više iz ugla "normalnih" ljubavnih problema i psiholoških reperkusija koje isti ostavljaju. Kill Your Darlings i Behind The Candelabra su "celebrity" verzije takvih priča, dok je običan svet bio zastupljen u Weekend, North Sea Texas, Keep The Lights On, XXY, da pomenem samo neke koje sam gledao ili su i dalje na mom spisku za gledanje. U izvesnoj meri i ovi filmovi su angažovani, s tim što je njihova agenda (namerno ili slučajno) skrivena u pokušaju da se njihovi odnosi tretiraju na načine na kojima je to bio slučaj u "heteroseksualnim filmovima". Dakle, neretko jedina zabavna stvar u njima je što to rade "dvojica čika" ili "dve tete".
Sa izuzetkom jednog od prošlogodišnjih Kanskih favorita, L'inconnu du lac, četvrti film Xaviera Dolana (istotakođe gej), Tom a la ferme prvi je, a svakako najnoviji, film u kome je "gej tematika" stavljena u službu žanra. Deluje da je nebitna za priču koju pratimo, tj da od nje ima bitnijih faktora, a u isto vreme ona je u srži ovog filma i neotuđiva od njega. Uz Brokeback Mountain, čija je melodrama nemilosrdna čak i prema ciničnijim dušama, Tom a la ferme je verovatno najbolji "gej film" koji sam gledao u životu.
Dolan igra Toma, mladića koji nakon samoubistva svog momka, dolazi u jednu od onih "prepoznatljivih zabiti" (a takvih ima i u Kanadi!), na njegovu sahranu. Tamo ga sačekuju momkova majka i brat. Jedini problem? Majka ne zna da je sin bio gej i misli da je Tom bio njegov najbolji prijatelj, a brat je to provalio i nije mu nimalo drago zbog toga. I ako sad očekujete film o tome kako se jedna "vrlo konzervativna zajednica" (što je eufemizam) odnosi prema "urbanom problemu" koji je došao i do njihovih kapija, to ćete i dobiti. Ali ne na način na koji su vam to do sada, "festivalski" upriličavali filmovi čiji su većinski producenti bili "nadležni" NGO-ovi.
Dolanov film je skoro masterklas u (očigledno svežoj) fasciniranosti Hitchcockom. U ovom filmu, u plavo ofarbani Dolan/ Tom, sa kosicom do ramena je ona "Hičkokova plavuša" koja ne planirano biva uvučena u trilerozni zaplet. Momkova majka je dominantna majka koja, uprkos povremenim slabostima, upravlja životom i životima na farmi. A momkov brat, Francis, jedan je od onih "čvrstih muškaraca" koji su kičma Hitchcockovih najpoznatijih filmova, a za koje nikada nije jasno u kojoj meri je njihovo povremeno ponašanje "dečačko" ili "psihopatsko". A unutar svega toga čuči svet neotkrivene tajne, neprekidno golican još mračnijim koje čuče u prošlosti.
Tomovo opredeljenje ne stoji mu kao bedž na grudima. On dolazi kao momčić koji još uvek nije načisto sa tim kako je ostao "udovac", a potom biva fasciniran i zaveden homoerotskom patologijom starijeg brata, za koga do kraja filma nije jasno da li u Tomu traži ljubavnika, (novog) brata ili oba u jednom. I kada pred kraj filma, slušajući priču lokalnog barmena, zamislimo užas koji je Francis priredio nekom nesrećniku zato što je očijukao sa njegovim bratom, ta spoznaja do nas pre svega stiže kao ključna crta Francisove ličnosti, potom kao poslednja opomena Tomu da se mane ćorova posla, i tek onda kao crna-hronika-u-malom koja svedoči "o odnosu sredine prema problemu".
Da li je i Francis homo ili bi-seksualac koji u toj hladnoj, blatnjavoj i sivoj pustoši zvanoj "farmerski život" ne ume ili ne sme da pronađe svoj život, ili partnera? Jedna od najupečatljivijih scena filma, koju će nam Dolan reprizirati kad zatreba, jeste ona koja prikazuje kako Francis sedi sam na bratovoj sahrani, sa nogama na stolu (!) i niko ne (želi da) razgovara sa njim. Dolan nas pušta da kroz vizuru jedinog "lošeg momka" u filmu proživimo najpotresnije momente ovog filma. Jer iako je Tom taj koji je ostao bez ljubav(n)i(ka), Francis je taj koji u besu i očaju kuka za Tomom. Njega, tako psihopatski nastrojenog, doživljavamo kao nekoga ko je sve izgubio. Ko je sam.
U svim Dolanovim filmovima gej i/ili transdžender momenti imaju manju ili veću ulogu, ali ovim filmom on je prevazišao onaj prvi korak "opsednutosti" specifičnošću ugla gledanja (i ovo je trebalo pod navodnicima, ali da ne preteram), već je ključne momente gej tematike i gej života utkao u čisto filmsko tkivo, i pri tome ih nadgradio omažima Hitchcocku.
Možda se varam, ali to je ono kad se Olja B. (i mnogi drugi) pita- a koga je to (uspešna/ realizovana/ jedva izvedena) "Gej parada" učinila tolerantnijim. Možda problem (tj one koji od toga prave problem) treba napasti na što više mesta, sitnijim angažmanima. Možda gej ljudi treba da se ljube i vataju po pekarama, tržnim centrima i svim onim prostorima gde ih "svetla velegrada" štite od mraka budala i predrasuda. Znam, zvuči romantično. Kao da sam im rekao idite i budite to što ste dok vas neko ne izbristatonizira. Ali, s druge strane, zar vi zaista mislite da ćete dobiti to na šta imate pravo na neki drugi način? Jer niko pre vas nije. Niti će, da ostanem optimističan.
Zato bi na kraju bilo lepo od mene da korigujem uvodnu misao- Tom a la ferme spada u gej filmove koji su nam potrebni, jer NIJE potrebno napominjati da su gej. Tom a la ferme je jednostavno ODLIČAN film. I koji homofobni filmofil je spreman da kaže da nam takvi nisu potrebni?
O tome vam pričam.
SELEKTAH: 9/ 10
Kao što je to, nažalost, i ova "Gej parada" pokazala, biće potrebno još mnogo vremena, vojske i policije pre nego što gej junaci iz mraka FEST-ovih i "autorskih" premijera izađu na svetlo beogradskih i drugih ulica i zažive neke od srećno-tužnih života, ali života, kakve žive van četiri zida u filmovima koji nam stižu iz sveta.
Isprva, "filmovi sa gej tematikom" (od kojih je, recimo Dallas Buyers Club jedan od poslednjih takvih) mahom su bili usmereni na to da budu angažovani, da pokažu da gej populacija postoji i da ima ozbiljnih problema da takvo stanje održi. Poslednjih godina (uslovno rečeno od Brokeback Mountain na ovamo) intenzivno smo zauzeti velikim brojem filmova u kojima su gej akteri zaokupljeni sopstvenim odnosima, ali više iz ugla "normalnih" ljubavnih problema i psiholoških reperkusija koje isti ostavljaju. Kill Your Darlings i Behind The Candelabra su "celebrity" verzije takvih priča, dok je običan svet bio zastupljen u Weekend, North Sea Texas, Keep The Lights On, XXY, da pomenem samo neke koje sam gledao ili su i dalje na mom spisku za gledanje. U izvesnoj meri i ovi filmovi su angažovani, s tim što je njihova agenda (namerno ili slučajno) skrivena u pokušaju da se njihovi odnosi tretiraju na načine na kojima je to bio slučaj u "heteroseksualnim filmovima". Dakle, neretko jedina zabavna stvar u njima je što to rade "dvojica čika" ili "dve tete".
Sa izuzetkom jednog od prošlogodišnjih Kanskih favorita, L'inconnu du lac, četvrti film Xaviera Dolana (istotakođe gej), Tom a la ferme prvi je, a svakako najnoviji, film u kome je "gej tematika" stavljena u službu žanra. Deluje da je nebitna za priču koju pratimo, tj da od nje ima bitnijih faktora, a u isto vreme ona je u srži ovog filma i neotuđiva od njega. Uz Brokeback Mountain, čija je melodrama nemilosrdna čak i prema ciničnijim dušama, Tom a la ferme je verovatno najbolji "gej film" koji sam gledao u životu.
Dolan igra Toma, mladića koji nakon samoubistva svog momka, dolazi u jednu od onih "prepoznatljivih zabiti" (a takvih ima i u Kanadi!), na njegovu sahranu. Tamo ga sačekuju momkova majka i brat. Jedini problem? Majka ne zna da je sin bio gej i misli da je Tom bio njegov najbolji prijatelj, a brat je to provalio i nije mu nimalo drago zbog toga. I ako sad očekujete film o tome kako se jedna "vrlo konzervativna zajednica" (što je eufemizam) odnosi prema "urbanom problemu" koji je došao i do njihovih kapija, to ćete i dobiti. Ali ne na način na koji su vam to do sada, "festivalski" upriličavali filmovi čiji su većinski producenti bili "nadležni" NGO-ovi.
Dolanov film je skoro masterklas u (očigledno svežoj) fasciniranosti Hitchcockom. U ovom filmu, u plavo ofarbani Dolan/ Tom, sa kosicom do ramena je ona "Hičkokova plavuša" koja ne planirano biva uvučena u trilerozni zaplet. Momkova majka je dominantna majka koja, uprkos povremenim slabostima, upravlja životom i životima na farmi. A momkov brat, Francis, jedan je od onih "čvrstih muškaraca" koji su kičma Hitchcockovih najpoznatijih filmova, a za koje nikada nije jasno u kojoj meri je njihovo povremeno ponašanje "dečačko" ili "psihopatsko". A unutar svega toga čuči svet neotkrivene tajne, neprekidno golican još mračnijim koje čuče u prošlosti.
Tomovo opredeljenje ne stoji mu kao bedž na grudima. On dolazi kao momčić koji još uvek nije načisto sa tim kako je ostao "udovac", a potom biva fasciniran i zaveden homoerotskom patologijom starijeg brata, za koga do kraja filma nije jasno da li u Tomu traži ljubavnika, (novog) brata ili oba u jednom. I kada pred kraj filma, slušajući priču lokalnog barmena, zamislimo užas koji je Francis priredio nekom nesrećniku zato što je očijukao sa njegovim bratom, ta spoznaja do nas pre svega stiže kao ključna crta Francisove ličnosti, potom kao poslednja opomena Tomu da se mane ćorova posla, i tek onda kao crna-hronika-u-malom koja svedoči "o odnosu sredine prema problemu".
Da li je i Francis homo ili bi-seksualac koji u toj hladnoj, blatnjavoj i sivoj pustoši zvanoj "farmerski život" ne ume ili ne sme da pronađe svoj život, ili partnera? Jedna od najupečatljivijih scena filma, koju će nam Dolan reprizirati kad zatreba, jeste ona koja prikazuje kako Francis sedi sam na bratovoj sahrani, sa nogama na stolu (!) i niko ne (želi da) razgovara sa njim. Dolan nas pušta da kroz vizuru jedinog "lošeg momka" u filmu proživimo najpotresnije momente ovog filma. Jer iako je Tom taj koji je ostao bez ljubav(n)i(ka), Francis je taj koji u besu i očaju kuka za Tomom. Njega, tako psihopatski nastrojenog, doživljavamo kao nekoga ko je sve izgubio. Ko je sam.
U svim Dolanovim filmovima gej i/ili transdžender momenti imaju manju ili veću ulogu, ali ovim filmom on je prevazišao onaj prvi korak "opsednutosti" specifičnošću ugla gledanja (i ovo je trebalo pod navodnicima, ali da ne preteram), već je ključne momente gej tematike i gej života utkao u čisto filmsko tkivo, i pri tome ih nadgradio omažima Hitchcocku.
Možda se varam, ali to je ono kad se Olja B. (i mnogi drugi) pita- a koga je to (uspešna/ realizovana/ jedva izvedena) "Gej parada" učinila tolerantnijim. Možda problem (tj one koji od toga prave problem) treba napasti na što više mesta, sitnijim angažmanima. Možda gej ljudi treba da se ljube i vataju po pekarama, tržnim centrima i svim onim prostorima gde ih "svetla velegrada" štite od mraka budala i predrasuda. Znam, zvuči romantično. Kao da sam im rekao idite i budite to što ste dok vas neko ne izbristatonizira. Ali, s druge strane, zar vi zaista mislite da ćete dobiti to na šta imate pravo na neki drugi način? Jer niko pre vas nije. Niti će, da ostanem optimističan.
Zato bi na kraju bilo lepo od mene da korigujem uvodnu misao- Tom a la ferme spada u gej filmove koji su nam potrebni, jer NIJE potrebno napominjati da su gej. Tom a la ferme je jednostavno ODLIČAN film. I koji homofobni filmofil je spreman da kaže da nam takvi nisu potrebni?
O tome vam pričam.
SELEKTAH: 9/ 10
No comments:
Post a Comment