Nije lako s muškarcima. Na kreku. Muškarcima.
Keep The Lights On je jedan od onih "gej filmova" koji bi da nam prikažu kako je to biti u gej vezi, u jednoj od onih romantičnih indi drama, i da možda to puko dočaravanje pomere ka nekakvom drugom terenu diskretnim uključivanjem "narkomanije" kao ko-problema. Pored ljubavi.
Odgledao sam ovih dana nekoliko gej filmova i moram da priznam da me u većini zamorilo insistiranje autora da njegovi, gej, junaci sem seksa nemaju ništa drugo u životu. Zapravo, to mi je jedino bilo zanimljivo u fasbinderovskom Avant que j'oublie, jer je dato iz vizure starije gej osobe, što je u njihovom svetu već neka vrsta zombi egzistencije. U odnosu na tu predvidljivu matricu, veteran Ira Sachs (koji je sa ovim filmom osvojio Teddy-ja u Berlinu, baš kao i njegov junak u ovom filmu), sa Keep The Lights On kao da želi da dublje uđe u psihologiju gej veze i prikaže je kao neku vrstu zavisnosti. Otprilike slične onoj koju jedan od junaka ima prema kreku.
Erik je razmaženi sin nekog danskog bogataša koji se u Njujorku bavi režiranjem dokumentarnih filmova. Paul, čini mi se, radi kao agent u nekoj izdavačkoj kući i pored devojke i gej seksa najviše voli krek. Erik i Paul se upoznaju tokom jedne od telefonom dogovorenih kres šema i pravo s vrata počinju vatreni poljupci, a potom i vatreni seks. Erik voli da bude "odozgo", a Paul nema ništa protiv.
Sachs nam prikazuje njihovu vezu u narednih osam godina. I ona izgleda kao da je sve išlo unazad. Od početne scene u kojoj se strasno ljube kao da su dve slične duše koje su se prepoznale, iz godine u godinu oni se sve bolje upoznaju, ali, mahom zbog Paulove zavisnosti, postaju sve dalji jedan od drugoga. Da bi se na kraju razišli ne baš kao dva stranca, ali kao dve osobe koje jedva žele nečega da se sećaju iz zajedničkog života.
Bojim se da nisam najbolja osoba da pratim gej osobe koje su karakterom "pizdice", a ovde su to obojica. Iako je Thure Lindhardt, kao Erik, uspeo da blago tetkastu pojavu vozdigne požrtvovanom brigom za Paula, sa dovoljno egocentrične samozaokupljenosti, Keep The Lights On, ipak, meni ne uspeva da ponudi ništa naročito zanimljivo. Ovo je, ipak, samo još jedna priča o dvoje partnera (polovi nebitni) u kojoj je jedan od njih narkoman i to neminovno vodi turbulenciji ispunjenoj neispunjivim obećanjima, prečestim odsustvima, sebičnošću, patnjama, grižama savesti... I Paul je u toj celoj priči, kao glavni pokretač radnje, ostao iritantno pasivan i prilično zanemaren, a u početku definisan svojim ne toliko nejasnim, nego nečvrstim opredeljenjem, koliko zavisnošću.
Ne znam čime je ovaj film prigrlio srca žirija Teddy-ja, a teško mi je da poverujem da i takvi stručnjaci ne mogu da odole na najobičniji "ljubić".
SELEKTAH: 3/ 10
Keep The Lights On je jedan od onih "gej filmova" koji bi da nam prikažu kako je to biti u gej vezi, u jednoj od onih romantičnih indi drama, i da možda to puko dočaravanje pomere ka nekakvom drugom terenu diskretnim uključivanjem "narkomanije" kao ko-problema. Pored ljubavi.
Odgledao sam ovih dana nekoliko gej filmova i moram da priznam da me u većini zamorilo insistiranje autora da njegovi, gej, junaci sem seksa nemaju ništa drugo u životu. Zapravo, to mi je jedino bilo zanimljivo u fasbinderovskom Avant que j'oublie, jer je dato iz vizure starije gej osobe, što je u njihovom svetu već neka vrsta zombi egzistencije. U odnosu na tu predvidljivu matricu, veteran Ira Sachs (koji je sa ovim filmom osvojio Teddy-ja u Berlinu, baš kao i njegov junak u ovom filmu), sa Keep The Lights On kao da želi da dublje uđe u psihologiju gej veze i prikaže je kao neku vrstu zavisnosti. Otprilike slične onoj koju jedan od junaka ima prema kreku.
Erik je razmaženi sin nekog danskog bogataša koji se u Njujorku bavi režiranjem dokumentarnih filmova. Paul, čini mi se, radi kao agent u nekoj izdavačkoj kući i pored devojke i gej seksa najviše voli krek. Erik i Paul se upoznaju tokom jedne od telefonom dogovorenih kres šema i pravo s vrata počinju vatreni poljupci, a potom i vatreni seks. Erik voli da bude "odozgo", a Paul nema ništa protiv.
Sachs nam prikazuje njihovu vezu u narednih osam godina. I ona izgleda kao da je sve išlo unazad. Od početne scene u kojoj se strasno ljube kao da su dve slične duše koje su se prepoznale, iz godine u godinu oni se sve bolje upoznaju, ali, mahom zbog Paulove zavisnosti, postaju sve dalji jedan od drugoga. Da bi se na kraju razišli ne baš kao dva stranca, ali kao dve osobe koje jedva žele nečega da se sećaju iz zajedničkog života.
Bojim se da nisam najbolja osoba da pratim gej osobe koje su karakterom "pizdice", a ovde su to obojica. Iako je Thure Lindhardt, kao Erik, uspeo da blago tetkastu pojavu vozdigne požrtvovanom brigom za Paula, sa dovoljno egocentrične samozaokupljenosti, Keep The Lights On, ipak, meni ne uspeva da ponudi ništa naročito zanimljivo. Ovo je, ipak, samo još jedna priča o dvoje partnera (polovi nebitni) u kojoj je jedan od njih narkoman i to neminovno vodi turbulenciji ispunjenoj neispunjivim obećanjima, prečestim odsustvima, sebičnošću, patnjama, grižama savesti... I Paul je u toj celoj priči, kao glavni pokretač radnje, ostao iritantno pasivan i prilično zanemaren, a u početku definisan svojim ne toliko nejasnim, nego nečvrstim opredeljenjem, koliko zavisnošću.
Ne znam čime je ovaj film prigrlio srca žirija Teddy-ja, a teško mi je da poverujem da i takvi stručnjaci ne mogu da odole na najobičniji "ljubić".
SELEKTAH: 3/ 10
No comments:
Post a Comment