Kompanija Weinstein sada već bezobrazno promišljeno ulazi u trku za Oskara
Gej naučnik koji je pomogao britanskoj vladi da tokom Drugog svetskog rata provali nemački kod za slanje tajnih poruka. I usput polu-osmislio kompjuter. I posle rata bio uhapšen zbog "homoseksualnih aktivnosti" zbog čega je završio na "prepisanim" lekovima, pao u depresiju i ubio se (ups!). U 41-oj.
Teško da je ove godine bilo pogodnijeg/ komercijalnijeg/ isplativijeg materijala za oskarovsku trku. I nikako me ne čudi da je scenario početnika Grahama Moorea, a po romanu Andrewa Hodgesa, maznuo baš Harry Weinstein, "kralj od Oskara".
Mali bedak je što smo "baš takav" film i dobili.
Malokrvnoj priči nije puno pomoglo što je skrojena iz tri vremenske celine (školski dani, rat, posle rata), potom postmodernistički ispremetana i što se sve one tri trude da pokažu da Alan Turing nije bio mašina (koliko god genijalan bio), već čovek. A na bizaran, skoro spilbergovski način videćete kako je jedan drugi čovek postao mašina i pomogao Turingu da pobedi usamljenost (prava je šteta što ovo nije bila tema filma).
Norvežanin Morten Tyldum (njegovi Headhunters i dalje čekaju) ničim posebno nije promenio svoju režiju u odnosu na uobičajeni, prepoznatljivi, "svima razumljiv" ton i tempo svih onih filmova koje prepoznajemo kao "oskarovske". Čak bi se moglo reći da se pomalo uplašio konačnog cilja (i/ ili Harry-ja) i da je stvari nepotrebno forsirao u tom smeru, umesto da pronađe radikalnije načine da ih ostvari.
Amfibiodidni (er bi se tako moglo reći?) Benedict Cumberbatch uspešno je dočarao introvertnog naučnika koji se u svetu simbola i brojeva oseća komfornije i slobodnije nego u ovom našem. Ali, čini mi se da je ovo za njega bila rutinska šetnja, nakon Sherlocka, a s obzirom na daleko manje zahtevan zadatak. Moji komplimenti opet (kao u Begin Again) idu Keire Knightley koja je liku Joan Clarke, uspešne matematičarke koja se bavila stvarima "koje ženu u ono doba nije trebalo da se tiču" dala čak i nešto od šarma filmske epohe u koju je radnja smeštena. Keira ima "screwball" lice. Na stranu što bi posmatranje cele priče "iz njenog ugla" bilo zanimljivije i po njenu i po glavnu priču.
Uprkos zanimljivoj premisi i potencijalno inspirativnim likovima The Imitation Game ostaje tvrdo zakovan u to kakav film treba da ispadne, a ne šta treba da nam ispriča. U toj pravilnoj odmerenosti svih stvari kako bi se u najkraćem roku izbilo na čelo trke za Oskara iz njega je iscurelo previše života da ga učini filmom koji ćemo pamtiti van te trke.
Ali tetke na FEST-u biće zadovoljne.
SELEKTAH: 5/ 10
Gej naučnik koji je pomogao britanskoj vladi da tokom Drugog svetskog rata provali nemački kod za slanje tajnih poruka. I usput polu-osmislio kompjuter. I posle rata bio uhapšen zbog "homoseksualnih aktivnosti" zbog čega je završio na "prepisanim" lekovima, pao u depresiju i ubio se (ups!). U 41-oj.
Teško da je ove godine bilo pogodnijeg/ komercijalnijeg/ isplativijeg materijala za oskarovsku trku. I nikako me ne čudi da je scenario početnika Grahama Moorea, a po romanu Andrewa Hodgesa, maznuo baš Harry Weinstein, "kralj od Oskara".
Mali bedak je što smo "baš takav" film i dobili.
Malokrvnoj priči nije puno pomoglo što je skrojena iz tri vremenske celine (školski dani, rat, posle rata), potom postmodernistički ispremetana i što se sve one tri trude da pokažu da Alan Turing nije bio mašina (koliko god genijalan bio), već čovek. A na bizaran, skoro spilbergovski način videćete kako je jedan drugi čovek postao mašina i pomogao Turingu da pobedi usamljenost (prava je šteta što ovo nije bila tema filma).
Norvežanin Morten Tyldum (njegovi Headhunters i dalje čekaju) ničim posebno nije promenio svoju režiju u odnosu na uobičajeni, prepoznatljivi, "svima razumljiv" ton i tempo svih onih filmova koje prepoznajemo kao "oskarovske". Čak bi se moglo reći da se pomalo uplašio konačnog cilja (i/ ili Harry-ja) i da je stvari nepotrebno forsirao u tom smeru, umesto da pronađe radikalnije načine da ih ostvari.
Amfibiodidni (er bi se tako moglo reći?) Benedict Cumberbatch uspešno je dočarao introvertnog naučnika koji se u svetu simbola i brojeva oseća komfornije i slobodnije nego u ovom našem. Ali, čini mi se da je ovo za njega bila rutinska šetnja, nakon Sherlocka, a s obzirom na daleko manje zahtevan zadatak. Moji komplimenti opet (kao u Begin Again) idu Keire Knightley koja je liku Joan Clarke, uspešne matematičarke koja se bavila stvarima "koje ženu u ono doba nije trebalo da se tiču" dala čak i nešto od šarma filmske epohe u koju je radnja smeštena. Keira ima "screwball" lice. Na stranu što bi posmatranje cele priče "iz njenog ugla" bilo zanimljivije i po njenu i po glavnu priču.
Uprkos zanimljivoj premisi i potencijalno inspirativnim likovima The Imitation Game ostaje tvrdo zakovan u to kakav film treba da ispadne, a ne šta treba da nam ispriča. U toj pravilnoj odmerenosti svih stvari kako bi se u najkraćem roku izbilo na čelo trke za Oskara iz njega je iscurelo previše života da ga učini filmom koji ćemo pamtiti van te trke.
Ali tetke na FEST-u biće zadovoljne.
SELEKTAH: 5/ 10
No comments:
Post a Comment