Jedino u šta me ovaj film ubedio jeste da bavljenje sportom i nije toliko zdravo
Ukratko- ovaj film dobar je i zanimljiv koliko i maska koja je okupirala lice Steva Carella u nameri da ga pretvori u petanestak godina starijeg multimilionera Johna du Ponta. Nema nijansi i topline. Osećaj da ste u prisustvu nekoga ko je estetskim operacijama prebrinuo ozbiljne opekotine tera vas da zurite u njega. Te opekotine iscedile su iz njega poprilično ljudskosti, alijenizirale ga i učinile komunikaciju sa njim nekako začudnom i minimalnom. I svi ostali deluju obično (ok, sem možda Tatuma koji izgleda kao gorila koja je pojela Popaja) u poređenju sa njim, obično i nezanimljivo.
Fargovski baziran na istinitoj priči, Foxcatcher priča priču o braći Schutz, osvajačima zlatne medalje u rvanju na Olimpijadi u Los Anđelesu, koji pred pripreme za narednu Olimpijadu, u Seulu, dolaze pod patronat Johna du Ponta, naslednika porodične imperije. Du Pont u mlađem Marku (Tatum) i starijem Davidu (Mark Ruffalo), kao treneru, vidi priliku da Amerika još jednom trijumfuje. Film je priča o mesecima priprema za takmičenje i epilogu istog. U njegovoj osnovi je prijateljstvo, ili bolje reći, odnos du Ponta prema mlađem Marku, a u suštini- ovo je portret polu-Phil Spectorskog socijopate.
Bennett Miller, čiji sam Moneyball prilično voleo, očigledno u priličnoj meri zavisi od scenarija koji mu je dat (ovde se kao ko-scenarista pojavljuje Dan Futterman, koji je pisao Capote), a to ovde baš i nije bila najbolja moguća stvar. Pre svega zbog neizbalansiranosti bavljenja trima (ili dvama) junacima u jednakoj meri. Otuđeni du Pont dobio je najviše našeg vremena, a na kraju ostaje predmet najviše naših nagađanja. Mark je jedini prošao kroz nekakve promene i mislim da je Tatum glumačko zlato ovog filma, iako je možda za nijansu previše (za realistički prosede) izmajumnisao svog junaka (ili nije, ako Foxcatcher tretiramo isključivo kao crnu komediju). Najlošije je prošao David, kao kliše posvećenog trenera i oca, koji, paradoksalno, ispada žrtva u celoj priči. Možda i zato što je bio jedini normalan (a mislim- običan).
Čini se da je Miller i tok i atmosferu svog filma podesio Carellovom osmišljavanju du Ponta, potencirajući "bizarne" situacije, sa opskurnim dijalogom ili bez njega, i uz izvesne blentave ilustracije njegovog unutrašnjeg života (kao što je bilo ono isterivanje konja iz štale nakon majčine smrti). To "naleganje" na du Pontov lik još više je otuđilo film od gledaoca, ali nije uspelo da u matricu sportskog filma (vežbamo-vežbamo-trijumf/fejl) useli dovoljno bizarnih epizoda koje bi opravdalo takvo odvajanje od mejnstrim postavke. Nešto, što je, zahvaljujući Sorkinu, u Moneyball sproveo bez problema.
Na kraju dobijate film koji uprkos svojim satiričnim opservacijama na temu patriotizma, narcisoidnosti, socio(ili psiho)patije, ne uspeva da bude i "ljudska priča" usled straha od bilo kakvog sentimentalizma ili patetike. Baš kao i njegov glavni junak. I baš toliko mu je falilo da bude veliki film. Kao i njegovom glavnom junaku.
SELEKTAH: 5plus/ 10
Ukratko- ovaj film dobar je i zanimljiv koliko i maska koja je okupirala lice Steva Carella u nameri da ga pretvori u petanestak godina starijeg multimilionera Johna du Ponta. Nema nijansi i topline. Osećaj da ste u prisustvu nekoga ko je estetskim operacijama prebrinuo ozbiljne opekotine tera vas da zurite u njega. Te opekotine iscedile su iz njega poprilično ljudskosti, alijenizirale ga i učinile komunikaciju sa njim nekako začudnom i minimalnom. I svi ostali deluju obično (ok, sem možda Tatuma koji izgleda kao gorila koja je pojela Popaja) u poređenju sa njim, obično i nezanimljivo.
Fargovski baziran na istinitoj priči, Foxcatcher priča priču o braći Schutz, osvajačima zlatne medalje u rvanju na Olimpijadi u Los Anđelesu, koji pred pripreme za narednu Olimpijadu, u Seulu, dolaze pod patronat Johna du Ponta, naslednika porodične imperije. Du Pont u mlađem Marku (Tatum) i starijem Davidu (Mark Ruffalo), kao treneru, vidi priliku da Amerika još jednom trijumfuje. Film je priča o mesecima priprema za takmičenje i epilogu istog. U njegovoj osnovi je prijateljstvo, ili bolje reći, odnos du Ponta prema mlađem Marku, a u suštini- ovo je portret polu-Phil Spectorskog socijopate.
Bennett Miller, čiji sam Moneyball prilično voleo, očigledno u priličnoj meri zavisi od scenarija koji mu je dat (ovde se kao ko-scenarista pojavljuje Dan Futterman, koji je pisao Capote), a to ovde baš i nije bila najbolja moguća stvar. Pre svega zbog neizbalansiranosti bavljenja trima (ili dvama) junacima u jednakoj meri. Otuđeni du Pont dobio je najviše našeg vremena, a na kraju ostaje predmet najviše naših nagađanja. Mark je jedini prošao kroz nekakve promene i mislim da je Tatum glumačko zlato ovog filma, iako je možda za nijansu previše (za realistički prosede) izmajumnisao svog junaka (ili nije, ako Foxcatcher tretiramo isključivo kao crnu komediju). Najlošije je prošao David, kao kliše posvećenog trenera i oca, koji, paradoksalno, ispada žrtva u celoj priči. Možda i zato što je bio jedini normalan (a mislim- običan).
Čini se da je Miller i tok i atmosferu svog filma podesio Carellovom osmišljavanju du Ponta, potencirajući "bizarne" situacije, sa opskurnim dijalogom ili bez njega, i uz izvesne blentave ilustracije njegovog unutrašnjeg života (kao što je bilo ono isterivanje konja iz štale nakon majčine smrti). To "naleganje" na du Pontov lik još više je otuđilo film od gledaoca, ali nije uspelo da u matricu sportskog filma (vežbamo-vežbamo-trijumf/fejl) useli dovoljno bizarnih epizoda koje bi opravdalo takvo odvajanje od mejnstrim postavke. Nešto, što je, zahvaljujući Sorkinu, u Moneyball sproveo bez problema.
Na kraju dobijate film koji uprkos svojim satiričnim opservacijama na temu patriotizma, narcisoidnosti, socio(ili psiho)patije, ne uspeva da bude i "ljudska priča" usled straha od bilo kakvog sentimentalizma ili patetike. Baš kao i njegov glavni junak. I baš toliko mu je falilo da bude veliki film. Kao i njegovom glavnom junaku.
SELEKTAH: 5plus/ 10
Dosta si strog, meni je film fenomenalan. :)
ReplyDeletebato, ne budi škrt na rečima. podeli sa nama utisak opširnije.
DeleteEj, slab sam ti ja sa filmskim kritikama, izlupetaću se. :)
ReplyDeleteAli ajde da kažem da mi je super priča, bizarna, a pritom istinita. Odlični glumci, pogotovo Ruffalo. Definitivno nema skoro ništa od klasičnih holivudskih filmova. Nema trenutka smora, tenzija sve vreme, kao da je triler, a u stvari je drama.
Ne znam, volim ovakve filmove. Ja bih mu dao 9.
bez želje da te uvredim ako si nešto već gledao, tvojoj pažnji preporučujem:
Deleteradove hala hartley-a
film i seriju fargo (a od coenovih još i film a serious man)
weather men, gora verbinskog
kad odgledaš, javi mi kako ti se čine. ili foxcatcher
Hvala ti, pola od toga nisam gledao, film Fargo obožavam. :)
ReplyDeleteI da, hvala za preporuku za seriju "Olive Kitteridge", odlična.
ReplyDelete