Bio jednom jedan levijatan, kakav levijatan, strašan levijatan...
The Return je bio odličan film. Prava mera poezije (slike) i drame (neizgovorenih reči). The Banishment, iako sam ga gledao s proleća 2013, pamtim samo po nekim detaljima i atmosferi, a u svoju sveščicu sam upisao "prefluktuirajući i nefokusiran". Elena mi je bila OK. Hladnija nego što mi je prijalo, ali formalno besprekorna. Andrey Zvyagintsev je definitivno zaslužio da obratim pažnju na njega, i to ne samo kad mi se gleda ruski film.
Činjenica da je Leviathan neko vreme sedeo na vrhu Metacriticove liste najbolje ocenjenih filmova u 2014. (i sad ima 91/100) me podjednako intrigirala i plašila. Nije da njegovi filmovi i pre nisu osvajali srca ucveljenih Amera prezasićenih 3D testosteronima, ali Leviathan je bio neočekivano unisono obožavan.
Ako ostavimo po strani da njegov anti-Putinovski sentiment korespondira sa (zapadnjačkim) worldwide sentimentom, čemu podjednako doprinosi i ponašanje "zvanične Rusije" koliko i "nezvanične Amerike", čini se da je Leviathan i anti-državni i anti-liberalni film pa zato prija (zapadnim) intelektualcima po difoltu. U isto vreme on "crta" vrlo jasnu sliku današnje Rusije kao eks-revolucionarnog, a sada kriminalnog legla koje, iz drugih razloga, nastavlja da jede svoju decu. Što je lako razumljivo "običnom gledaocu".
Andrey (jer mi je lakše da raspišem nego Zvyagintsev) u srce svoje kritike Putinove/ruske Rusije stavlja melodramu u čijem je, opet, srcu, zapravo jedna žena, čije je, opet, srce razapeto između dva muškarca- jednog za koga je udata i sa kojim ima njegovog sina iz prvog braka i drugog, koji je najbolji prijatelj ("ratni drug"?) njenog muža. Poziciju žene tj njenog izbora dodatno otežava i to što je drug došao iz Moskve da pomogne njenom mužu da spasi obalsko imanje koje mu gradonačelnik (šire- država) otima za sitne pare kako bi napravio tu nekakav turistički objekat.
Ova ljubavna melodrama zalivena litrama votke, okružena je kuražnim opisom "kako stvari stvarno funkcionišu" i gledaocu su predstavljeni svi akteri državotvornog aparata (lokalne strukture, crkva, policija) koji isključivo i samo rade u sopstvenom interesu. Gradonačelnik je mastermajnd narečenog otimanja kuće za male pare, uzaludno suđenje na relaciji muž-grad služi samo predstavi o pravdi, dok policija i krimosi sređuju stvari na terenu. Sve to zaliveno je galonima votke, a stvari po malo (možda ne i slučajno) podsećaju na življenje američkih redneka i vajttreša. Bilo kakva naznaka suprostavljanja (najbolji prijatelj ucenjuje gradonačelnika poverljivim informacijama "iz komiteta") brutalno je lokalizovana.
Obe priče prepliću se u zaista ružnom gradiću okruženom izuzetno lepim krajolikom, sa vrlo simboličnim "ukrasima" poluudavljenih brodova i skeleta kitova, koji slute šta čeka sve ostale žitelje. Iako će žena u jednom trenutku sa litice videti moćno telo kita u vodi, jasno je ko je levijatan u ovoj priči. I taj netrud da se stvari prikažu malo diskretnije najveća je mana Leviathana.
Vladika i gradonačelnik bukvalno sede i gude o bogu, iako i oni i mi znamo da se bog piše sa P. Gradonačelnik organizuje sastanak sa drugim organima vlasti kao što Tony Soprano organizuje svoje pajtose. Siroti Rusi toliko ne znaju šta će sa sobom tj "za bolje" da slave rođendane tako što izlete u prirodu pretvaraju u besciljno pucanje u metu (svim oružjima), a potom se dave u votki. Mrtva duša tj muž je istotakođe alkoholičar koji u prepoznatljivom ruskom žalu ne može da se izbori sa tolikim državnim pijavicama (čak i prijatelj policajac traži da mu ovaj za dž održava auto).
Nada ne dolazi ni iz "nedostižne Moskve". Prijatelj koji dolazi da spase stvar samo pomaže da se ova što pre sruši. I beži kao pička. Što će nekima slomiti srce.
Andrey u Leviathanu s jedne strane rusku vlast prikazuje kao gomilu vulgarnih alkoholičara koji umeju da se drže zajedno i trebaju jedni druge, a s druge obični Rusi su prikazani ili kao ljudi kojima ne treba niko (jer su sebično zarobljeni u sopstvena samosažaljenja) ili kao ljudi koje niko neće (zbog čega su sebično zarobljeni u sopstvenom samosažaljenju).
U ovoj crnoj priči nema svetla. Film završava, kao što i počne- nizanjem slika krajolika zakovanog u hiljadugodišnjem miru. Sve što se između desilo progutaće levijatan. Vreme, mesto, ljude, sve. Iako je to skor koji mi uglavnom prija, ovde on previše stiže kao "naručen", neuverljivo i izveštačeno ostvaren i previše kao opšte mesto najboljih ruskih klasika. U isto vreme ni likovima nisu ukazane prilike da prodišu. Dok su državni i božji aparatčici usireni tipovi, troje glavnih junaka ne provodi dovoljno vremena u drami koja im je ponuđena da bi nešto učinili sa svojim karakterima. Andrey je ozbiljno zbrzao taj deo filma misleći da ga je rešio sa nekoliko nemih buđenja i ranoranih šetanja po liticama.
Jednog dana kada proguta bananu Oleg Novković će možda moći da režira nešto ovako.
SELEKTAH: 5/ 10
The Return je bio odličan film. Prava mera poezije (slike) i drame (neizgovorenih reči). The Banishment, iako sam ga gledao s proleća 2013, pamtim samo po nekim detaljima i atmosferi, a u svoju sveščicu sam upisao "prefluktuirajući i nefokusiran". Elena mi je bila OK. Hladnija nego što mi je prijalo, ali formalno besprekorna. Andrey Zvyagintsev je definitivno zaslužio da obratim pažnju na njega, i to ne samo kad mi se gleda ruski film.
Činjenica da je Leviathan neko vreme sedeo na vrhu Metacriticove liste najbolje ocenjenih filmova u 2014. (i sad ima 91/100) me podjednako intrigirala i plašila. Nije da njegovi filmovi i pre nisu osvajali srca ucveljenih Amera prezasićenih 3D testosteronima, ali Leviathan je bio neočekivano unisono obožavan.
Ako ostavimo po strani da njegov anti-Putinovski sentiment korespondira sa (zapadnjačkim) worldwide sentimentom, čemu podjednako doprinosi i ponašanje "zvanične Rusije" koliko i "nezvanične Amerike", čini se da je Leviathan i anti-državni i anti-liberalni film pa zato prija (zapadnim) intelektualcima po difoltu. U isto vreme on "crta" vrlo jasnu sliku današnje Rusije kao eks-revolucionarnog, a sada kriminalnog legla koje, iz drugih razloga, nastavlja da jede svoju decu. Što je lako razumljivo "običnom gledaocu".
Andrey (jer mi je lakše da raspišem nego Zvyagintsev) u srce svoje kritike Putinove/ruske Rusije stavlja melodramu u čijem je, opet, srcu, zapravo jedna žena, čije je, opet, srce razapeto između dva muškarca- jednog za koga je udata i sa kojim ima njegovog sina iz prvog braka i drugog, koji je najbolji prijatelj ("ratni drug"?) njenog muža. Poziciju žene tj njenog izbora dodatno otežava i to što je drug došao iz Moskve da pomogne njenom mužu da spasi obalsko imanje koje mu gradonačelnik (šire- država) otima za sitne pare kako bi napravio tu nekakav turistički objekat.
Ova ljubavna melodrama zalivena litrama votke, okružena je kuražnim opisom "kako stvari stvarno funkcionišu" i gledaocu su predstavljeni svi akteri državotvornog aparata (lokalne strukture, crkva, policija) koji isključivo i samo rade u sopstvenom interesu. Gradonačelnik je mastermajnd narečenog otimanja kuće za male pare, uzaludno suđenje na relaciji muž-grad služi samo predstavi o pravdi, dok policija i krimosi sređuju stvari na terenu. Sve to zaliveno je galonima votke, a stvari po malo (možda ne i slučajno) podsećaju na življenje američkih redneka i vajttreša. Bilo kakva naznaka suprostavljanja (najbolji prijatelj ucenjuje gradonačelnika poverljivim informacijama "iz komiteta") brutalno je lokalizovana.
Obe priče prepliću se u zaista ružnom gradiću okruženom izuzetno lepim krajolikom, sa vrlo simboličnim "ukrasima" poluudavljenih brodova i skeleta kitova, koji slute šta čeka sve ostale žitelje. Iako će žena u jednom trenutku sa litice videti moćno telo kita u vodi, jasno je ko je levijatan u ovoj priči. I taj netrud da se stvari prikažu malo diskretnije najveća je mana Leviathana.
Vladika i gradonačelnik bukvalno sede i gude o bogu, iako i oni i mi znamo da se bog piše sa P. Gradonačelnik organizuje sastanak sa drugim organima vlasti kao što Tony Soprano organizuje svoje pajtose. Siroti Rusi toliko ne znaju šta će sa sobom tj "za bolje" da slave rođendane tako što izlete u prirodu pretvaraju u besciljno pucanje u metu (svim oružjima), a potom se dave u votki. Mrtva duša tj muž je istotakođe alkoholičar koji u prepoznatljivom ruskom žalu ne može da se izbori sa tolikim državnim pijavicama (čak i prijatelj policajac traži da mu ovaj za dž održava auto).
Nada ne dolazi ni iz "nedostižne Moskve". Prijatelj koji dolazi da spase stvar samo pomaže da se ova što pre sruši. I beži kao pička. Što će nekima slomiti srce.
Andrey u Leviathanu s jedne strane rusku vlast prikazuje kao gomilu vulgarnih alkoholičara koji umeju da se drže zajedno i trebaju jedni druge, a s druge obični Rusi su prikazani ili kao ljudi kojima ne treba niko (jer su sebično zarobljeni u sopstvena samosažaljenja) ili kao ljudi koje niko neće (zbog čega su sebično zarobljeni u sopstvenom samosažaljenju).
U ovoj crnoj priči nema svetla. Film završava, kao što i počne- nizanjem slika krajolika zakovanog u hiljadugodišnjem miru. Sve što se između desilo progutaće levijatan. Vreme, mesto, ljude, sve. Iako je to skor koji mi uglavnom prija, ovde on previše stiže kao "naručen", neuverljivo i izveštačeno ostvaren i previše kao opšte mesto najboljih ruskih klasika. U isto vreme ni likovima nisu ukazane prilike da prodišu. Dok su državni i božji aparatčici usireni tipovi, troje glavnih junaka ne provodi dovoljno vremena u drami koja im je ponuđena da bi nešto učinili sa svojim karakterima. Andrey je ozbiljno zbrzao taj deo filma misleći da ga je rešio sa nekoliko nemih buđenja i ranoranih šetanja po liticama.
Jednog dana kada proguta bananu Oleg Novković će možda moći da režira nešto ovako.
SELEKTAH: 5/ 10
Neviđeno mračan i depresivan. Crnilo. Od mene 7+.
ReplyDeleteИначе волим руски филм и њихову препознатљиву лагану динамику кадрова, али овај филм ми је био потпуно разочарење из много разлога. Мноштво потпуно бесмислених предугих кадрова који то што треба да (при)кажу могу то да ураде упола краће. Ликови су врло површни и надасве банализовани. Цео филм делује само као наручена пљувачина тренутне руске државе уз помоћ инсајдера, Руса вољног да га уради по траженој рецептури. Од Повратка па до Левијатана, примећујем једну стабилну силазну линију квалитета Андрејевих филмова. Следећи његов филм нећу гледати, мислим да је Левијатан његова излазна карта из мог домена интересовања. Филм је празан и лош.
ReplyDelete