Deer Hunter ovo nije.
Nekih desetak minuta nakon početka filma glasom čete marinaca zapevao sam u sebi sledeću pesmu:
"Hej, Klinte Ist-vu-de,
na-pu-ši-se kur-či-ne!"
American Sniper nije stigao do mene kao "novi film Clinta Eastwooda". Stigao je uz vesti da je za prvi vikend zaradio para koliko i bolji superherojski blokbaster, a da su tome verovatno doprineli isti oni ljudi koji su pozlatili i Mel Gibsonov Passion Of Christ. Potom je Bill Maher dodatno ogadio čitavu stvar otkrivši mi da je sve snimljeno "prema istinitoj priči" tj memoarima glavnog junaka, kao i da je stvarni Chris Kyle bio veći gad od ovog filmskog (o čemu imate komparativno ovde). Nakon čega su mi se vratila sva ona potisnuta sećanja da je Eastwood gerijatrijski slučaj Republikanca koji je jednom pričao i sa praznom stolicom. I ispao moron.
Eastwood Kylea teše brzo i lako, i to već u uvodnom flešbeku. Kyleov otac, u jedinim scenama u kojima se pojavljuje u celom filmu, bio je "pravi desni Amerikanac" koji je svojim sinovima svet objasnio kao uređenje tri tipa ljudi: ovaca, vukova i ovčara ("sheepdog"), zatraživši od njih da uvek budu ovo treće, jer oni su "garant mira". A starijeg sina (Kylea) voleo je da vodi kao dečaka na pucanje, kojom prilikom je ovaj i otkrio da ima talenat za jednu od najstarijih američkih tradicija- pucanje i ubijanje. Potom slede scene u kojima (fenomenalni) Bradley Cooper pokazuje da nikada nisi dovoljno glup da budeš patriota i/ili služiš otadžbini kao vojnik. Karijera marinca nastavlja se masterom u "fokama" i doktoratom na snajperu.
Tu dolazimo do ključne scene filma koja će biti "biti/ili ne biti", čini mi se, za većinu gledalaca (SPOJLER!)- Kyle, negde u Iraku, na nišanu ima dečaka i majku. Majka dečaku daje ručnu granatu i dečak sa njom trči ka pešadijom okruženom američkom tenku. Kyle puca. Ubija dečaka. Njegova majka dotrčava, uzima granatu, pokušava da završi posao, ali Kyle završava i nju.
Tu dolazimo do ključne tačke ove recenzije koja će biti "biti/ ili ne biti", čini mi se, za većinu čitalaca- koliko god bilo strašno ubiti dete (recimo, koliko i staviti mu granatu u ruke i poslati ga u rat), razumem vojnika Kylea i opravdavam njegov postupak. U igri- mi ili oni, samo posmatraču može da deluje da postoji više od jedne opcije.
Ta scena cementira lik Chrisa Kylea. On je patriotska mašina ispod koje se krije čovek koji je mislio da će ga upravo obavljanje časne dužnosti, kao što je služenje otadžbini, zaštiti od svih oblika ranjavanja. A naročito u predelu srca.
Ostatak filma, ne toliko anti-hurtlockerovski prikazuje Kyleove četiri službe u Iraku i među boravke u otadžbini, tokom kojih je našao curu, oženio je, dobio dvoje dece i nikada u miru nije ni sreo ni video ni oca, ni majku, ni brata. Ovo poslednje pre deluje kao dramaturški zajeb scenariste Jasona Hilla, nego kao Clintova konceptualna odluka, a naročito je "bolna" u kontekstu činjenice da je upravo otac bio ključan za Kyleovo formiranje i potonje životnje odluke.
Nad "ratnim danima" razvučena je potera za iračkim top snajperistom koji je tokom četiri ture pokosio brojne Kyleove prijatelje, kao i hvatanje izvesnog "Butchera" kroz čiji lik je Eastwood više nego efektno dočarao "divljaštvo" sa kojim su američki vojnici morali da se suoče. Baš kao i uvodne scene "drila" tokom vojnih treninga, ni scene ratovanja ne nude ništa što nam do sada nisu prikazali brojni američki filmovi sa sličnom temom (rekao bih i uprkos vizuri snajperiste koju je, kako Amy Nicholson lepo primećuje, Eastwood zanemario u drugom delu filma).
Onaj gradativni post-traumatski stres koji pratimo "u miru" još više dodaje na utisku (koji je Bradley namerno ili slučajno ostvario) da je Chris Kyle, barem u Eastwoodovoj verziji, bio neka vrsta osobe sa ograničenim mogućnostima koju je iskustvo rata dodatno debilizovalo i učinilo introvertnijom, intuivnijom i jednostavnijom. Njegovo otuđenje od porodice prati već poznate klišee i snajperski gađa na već izrešetana srca gledalaca koji sa Kyleom ostvaruju i najmanji sudbinski podskup.
U filmovanju "Legende" (kako je bilo Kyleovo ratno ime, jer je utefterio 160 Iračana) Eastwood se lukavo zaustavio tamo gde se, po njegov film i slanje "poruke", sve moglo dovesti u zanimljivo pitanje. Kyle se, naime, u sklopu samoisceljenja od ratnih rana podvrgao pomaganju i reintegraciji drugih veterana u život. Sa jednim takvim, koji je kuburio sa PTSD-ijem, Kyle i njegov prijatelj otišli su na "lekovito gađanje u metu", kojom prilikom je ovaj ubio i Kyle i ortaka mu. Eastwood taj segment saseče u startu belim slovima na crnom ekranu koja nas suvoparno informišu o tome šta se desilo,a potom kraj filma i špicu zatrpava (dokumentarnim?) snimcima Kyleove sahrane i "titovskog" izlaska ljudi na drumove i autoputeve da pozdrave pogrebnu povorku. To da se Kyleu na kraju rat obio o glavu tamo gde je najmanje očekivao, nikako se nije uklapalo u Eastwoodovu odu "svim našim momcima".
American Sniper nije biografija Chrisa Kylea. Kyle je ovde samo zgodan povod za revanširanje Hurt Lockeru i sličnim radovima koji se nisu odužili svojoj temi na pravi, "američki", način. Eastwood nije blesav- on zna da njegov film lako može da završi kao "desničarski pamflet" (što mnogi, nesumnjivo, za njega i misle) i na dva fronta otvara mogućnosti da i junaka i film učni "univerzalnim junakom". Jedan je da radnju motiviše žanrovski, a ne biografski i otuda čitav dramski saspens sa višegodišnjom poterom za iračkim snajperistom. Druga je bila da svog junaka učini maksimalno ranjivim van bitke, i da sve njegove ratne dileme ili nejasnoće vrati kuće kao "ljute, nezarastajuće rane" koje će ga peći dok god je živ. Jer filmski Chris Kyle vodio se mahom časnim porivima, koliko god oni glupi i nepraktični bili, i za takav, "ovčarski" stav prema životu nagrađen je koliko i kažnjen. Možda nije toliko bilo fer, iako je bilo jebeno efektno sa Cooperove strane, što na kraju Kyle deluje kao osoba koja ne ume da obradi tako kompleksne misli i emocije koje je rat pobudio u njemu. On je mislio da je sleđenje tako jednostavne i lepe ideje, kao što je služenje domovini, samo sebi dovoljno i samoobjašnjavajuće, i zato mu je u ratu bilo lakše, ali ne i lako, da odluči koja odluka prati tu ideju. Mir je doneo nepotrebnu konfuziju.
Zato je odvajkada bilo najbolje da se oni koji odu u rat iz njega nikada ne vrate. Am I wrong?
SELEKTAH: 7plus/ 10
Nekih desetak minuta nakon početka filma glasom čete marinaca zapevao sam u sebi sledeću pesmu:
"Hej, Klinte Ist-vu-de,
na-pu-ši-se kur-či-ne!"
American Sniper nije stigao do mene kao "novi film Clinta Eastwooda". Stigao je uz vesti da je za prvi vikend zaradio para koliko i bolji superherojski blokbaster, a da su tome verovatno doprineli isti oni ljudi koji su pozlatili i Mel Gibsonov Passion Of Christ. Potom je Bill Maher dodatno ogadio čitavu stvar otkrivši mi da je sve snimljeno "prema istinitoj priči" tj memoarima glavnog junaka, kao i da je stvarni Chris Kyle bio veći gad od ovog filmskog (o čemu imate komparativno ovde). Nakon čega su mi se vratila sva ona potisnuta sećanja da je Eastwood gerijatrijski slučaj Republikanca koji je jednom pričao i sa praznom stolicom. I ispao moron.
Eastwood Kylea teše brzo i lako, i to već u uvodnom flešbeku. Kyleov otac, u jedinim scenama u kojima se pojavljuje u celom filmu, bio je "pravi desni Amerikanac" koji je svojim sinovima svet objasnio kao uređenje tri tipa ljudi: ovaca, vukova i ovčara ("sheepdog"), zatraživši od njih da uvek budu ovo treće, jer oni su "garant mira". A starijeg sina (Kylea) voleo je da vodi kao dečaka na pucanje, kojom prilikom je ovaj i otkrio da ima talenat za jednu od najstarijih američkih tradicija- pucanje i ubijanje. Potom slede scene u kojima (fenomenalni) Bradley Cooper pokazuje da nikada nisi dovoljno glup da budeš patriota i/ili služiš otadžbini kao vojnik. Karijera marinca nastavlja se masterom u "fokama" i doktoratom na snajperu.
Tu dolazimo do ključne scene filma koja će biti "biti/ili ne biti", čini mi se, za većinu gledalaca (SPOJLER!)- Kyle, negde u Iraku, na nišanu ima dečaka i majku. Majka dečaku daje ručnu granatu i dečak sa njom trči ka pešadijom okruženom američkom tenku. Kyle puca. Ubija dečaka. Njegova majka dotrčava, uzima granatu, pokušava da završi posao, ali Kyle završava i nju.
Tu dolazimo do ključne tačke ove recenzije koja će biti "biti/ ili ne biti", čini mi se, za većinu čitalaca- koliko god bilo strašno ubiti dete (recimo, koliko i staviti mu granatu u ruke i poslati ga u rat), razumem vojnika Kylea i opravdavam njegov postupak. U igri- mi ili oni, samo posmatraču može da deluje da postoji više od jedne opcije.
Ta scena cementira lik Chrisa Kylea. On je patriotska mašina ispod koje se krije čovek koji je mislio da će ga upravo obavljanje časne dužnosti, kao što je služenje otadžbini, zaštiti od svih oblika ranjavanja. A naročito u predelu srca.
Ostatak filma, ne toliko anti-hurtlockerovski prikazuje Kyleove četiri službe u Iraku i među boravke u otadžbini, tokom kojih je našao curu, oženio je, dobio dvoje dece i nikada u miru nije ni sreo ni video ni oca, ni majku, ni brata. Ovo poslednje pre deluje kao dramaturški zajeb scenariste Jasona Hilla, nego kao Clintova konceptualna odluka, a naročito je "bolna" u kontekstu činjenice da je upravo otac bio ključan za Kyleovo formiranje i potonje životnje odluke.
Nad "ratnim danima" razvučena je potera za iračkim top snajperistom koji je tokom četiri ture pokosio brojne Kyleove prijatelje, kao i hvatanje izvesnog "Butchera" kroz čiji lik je Eastwood više nego efektno dočarao "divljaštvo" sa kojim su američki vojnici morali da se suoče. Baš kao i uvodne scene "drila" tokom vojnih treninga, ni scene ratovanja ne nude ništa što nam do sada nisu prikazali brojni američki filmovi sa sličnom temom (rekao bih i uprkos vizuri snajperiste koju je, kako Amy Nicholson lepo primećuje, Eastwood zanemario u drugom delu filma).
Onaj gradativni post-traumatski stres koji pratimo "u miru" još više dodaje na utisku (koji je Bradley namerno ili slučajno ostvario) da je Chris Kyle, barem u Eastwoodovoj verziji, bio neka vrsta osobe sa ograničenim mogućnostima koju je iskustvo rata dodatno debilizovalo i učinilo introvertnijom, intuivnijom i jednostavnijom. Njegovo otuđenje od porodice prati već poznate klišee i snajperski gađa na već izrešetana srca gledalaca koji sa Kyleom ostvaruju i najmanji sudbinski podskup.
U filmovanju "Legende" (kako je bilo Kyleovo ratno ime, jer je utefterio 160 Iračana) Eastwood se lukavo zaustavio tamo gde se, po njegov film i slanje "poruke", sve moglo dovesti u zanimljivo pitanje. Kyle se, naime, u sklopu samoisceljenja od ratnih rana podvrgao pomaganju i reintegraciji drugih veterana u život. Sa jednim takvim, koji je kuburio sa PTSD-ijem, Kyle i njegov prijatelj otišli su na "lekovito gađanje u metu", kojom prilikom je ovaj ubio i Kyle i ortaka mu. Eastwood taj segment saseče u startu belim slovima na crnom ekranu koja nas suvoparno informišu o tome šta se desilo,a potom kraj filma i špicu zatrpava (dokumentarnim?) snimcima Kyleove sahrane i "titovskog" izlaska ljudi na drumove i autoputeve da pozdrave pogrebnu povorku. To da se Kyleu na kraju rat obio o glavu tamo gde je najmanje očekivao, nikako se nije uklapalo u Eastwoodovu odu "svim našim momcima".
American Sniper nije biografija Chrisa Kylea. Kyle je ovde samo zgodan povod za revanširanje Hurt Lockeru i sličnim radovima koji se nisu odužili svojoj temi na pravi, "američki", način. Eastwood nije blesav- on zna da njegov film lako može da završi kao "desničarski pamflet" (što mnogi, nesumnjivo, za njega i misle) i na dva fronta otvara mogućnosti da i junaka i film učni "univerzalnim junakom". Jedan je da radnju motiviše žanrovski, a ne biografski i otuda čitav dramski saspens sa višegodišnjom poterom za iračkim snajperistom. Druga je bila da svog junaka učini maksimalno ranjivim van bitke, i da sve njegove ratne dileme ili nejasnoće vrati kuće kao "ljute, nezarastajuće rane" koje će ga peći dok god je živ. Jer filmski Chris Kyle vodio se mahom časnim porivima, koliko god oni glupi i nepraktični bili, i za takav, "ovčarski" stav prema životu nagrađen je koliko i kažnjen. Možda nije toliko bilo fer, iako je bilo jebeno efektno sa Cooperove strane, što na kraju Kyle deluje kao osoba koja ne ume da obradi tako kompleksne misli i emocije koje je rat pobudio u njemu. On je mislio da je sleđenje tako jednostavne i lepe ideje, kao što je služenje domovini, samo sebi dovoljno i samoobjašnjavajuće, i zato mu je u ratu bilo lakše, ali ne i lako, da odluči koja odluka prati tu ideju. Mir je doneo nepotrebnu konfuziju.
Zato je odvajkada bilo najbolje da se oni koji odu u rat iz njega nikada ne vrate. Am I wrong?
SELEKTAH: 7plus/ 10
FILM JE CISTA DESETKA.....
ReplyDelete