Film bih. Ne lekciju.
Postoji jedan trenutak u filmu Dana Gilroy-a (scenariste The Bourne Legacy) u kome glavni junak, Louis Bloom, saopštava TV producentici sa kojom sarađuje da u običnim vestima na američkoj televiziji sve moguće vesti zauzimaju (recimo) 7 ili 10% prostora, dok na bavljenje crno-hroničnim pričama (tog dana) odlazi sav ostali prostor. U tom trenutku postao sam potpuno siguran da je Nightcrawler ekranizovana studija ili esej koji se bavi kritikom američkih vesti koje u brutalnoj trci za što bolje rejtinge pribegavaju svim oblicima senzacionalizma i eksploatacije ne bi li privezali gledaoca za svoj kanal. U tom trenutku prestao sam da posmatram Nightcrawler kao film, kao priču.
To ne znači da ovde priče nema. Jake Gyllenhaal igra pomenutog Louisa Blooma, lopova i prevaranta, sa obiljem ("sinterneta") znanja o raznim stvarima, kitnjastog jezika, koji sasvim slučajno shvata da je njegov životni poziv da bude "nightcrawler" (lešinar) koji poput reportera-paparacija prisluškuje policijske pozive i jurca na mesto nesreće ne bi li snimio što "slikovitiji" prizor. On potom prilično brzo ostvaruje i forsira profesionalni i pseudo-seksualni odnos sa TV producenticom, zapošljava pomoćnika, a Gilroy najveći deo filma troši na to da nam pokaže sa koliko entuzijazma Bloom juri vesti i ne plaši se da ih orkestrira tamo gde možda deluje da nisu dovoljno atraktivne. Ali i to je u funkciji teze da će u nemilosrdnoj trci među televizijama pre ili kasnije neka od njih pribeći dopingovanju ili pravljenju istih. Cronenberg i Verhoeven padaju na pamet, ali nema ovde ničega toliko konceptualno jakog.
Gilroy-ev najveći problem je što od samog početka svog junaka distancira i od nas i od sebe. Već nakon prve scene mi ćemo shvatiti da je on sitna, iako simpatična duša, lopov, a možda i ubica. I kako vreme bude odmicalo svi pomenuti opisi će jačati, sem onog da je simpatičan. Taj će zameniti onaj da se radi o psihopati. U tom svetlu Nightcrawler gubi i kao drama, jer nema nikakve drame u posmatranju psihopate koji bez trunke kajanja ili samoposmatranja gazi moralne norme civilizovanog društva. A Stepfather ovo nije. S druge strane, i vrednost Nightcrawler kao studije pada u vodu iz istih razloga- Louis Bloom nije postao amoralni lešinar zato što ga je televizija ili društvo načinila takvim. Naprotiv, on je točkove televizije pogurao u tom smeru. Skoro da čak možemo da progovorimo o Gilroy-evom ciničnom dobacivanju da su gledaoci sami krivi što su inicirali tako nešto.
Nightcrawler je, meni, bio najzanimljiviji u tom "preduzetničkom" aspektu koji prožima Bloomovo biće. U tom nesalomivom, samoniklom američkom duhu da je on "pravi čovek i da vas neće izneveriti" ako mu se ukaže prilika. Izvesna naivnost koju on ispoljava u svom "hiper-informisanom" entuzijazmu podseća na sve one filmove o (raznoraznim) američkim počecima u kojima su razni "entrepreneuri" sumnjivih morala i psihologija izgradili temelje američkog biznisa. Poslednja scena sa kojom nas Gilroy ostavlja naročito upućuje u tom pravcu.
SELEKTAH: 4plus/ 10
Postoji jedan trenutak u filmu Dana Gilroy-a (scenariste The Bourne Legacy) u kome glavni junak, Louis Bloom, saopštava TV producentici sa kojom sarađuje da u običnim vestima na američkoj televiziji sve moguće vesti zauzimaju (recimo) 7 ili 10% prostora, dok na bavljenje crno-hroničnim pričama (tog dana) odlazi sav ostali prostor. U tom trenutku postao sam potpuno siguran da je Nightcrawler ekranizovana studija ili esej koji se bavi kritikom američkih vesti koje u brutalnoj trci za što bolje rejtinge pribegavaju svim oblicima senzacionalizma i eksploatacije ne bi li privezali gledaoca za svoj kanal. U tom trenutku prestao sam da posmatram Nightcrawler kao film, kao priču.
To ne znači da ovde priče nema. Jake Gyllenhaal igra pomenutog Louisa Blooma, lopova i prevaranta, sa obiljem ("sinterneta") znanja o raznim stvarima, kitnjastog jezika, koji sasvim slučajno shvata da je njegov životni poziv da bude "nightcrawler" (lešinar) koji poput reportera-paparacija prisluškuje policijske pozive i jurca na mesto nesreće ne bi li snimio što "slikovitiji" prizor. On potom prilično brzo ostvaruje i forsira profesionalni i pseudo-seksualni odnos sa TV producenticom, zapošljava pomoćnika, a Gilroy najveći deo filma troši na to da nam pokaže sa koliko entuzijazma Bloom juri vesti i ne plaši se da ih orkestrira tamo gde možda deluje da nisu dovoljno atraktivne. Ali i to je u funkciji teze da će u nemilosrdnoj trci među televizijama pre ili kasnije neka od njih pribeći dopingovanju ili pravljenju istih. Cronenberg i Verhoeven padaju na pamet, ali nema ovde ničega toliko konceptualno jakog.
Gilroy-ev najveći problem je što od samog početka svog junaka distancira i od nas i od sebe. Već nakon prve scene mi ćemo shvatiti da je on sitna, iako simpatična duša, lopov, a možda i ubica. I kako vreme bude odmicalo svi pomenuti opisi će jačati, sem onog da je simpatičan. Taj će zameniti onaj da se radi o psihopati. U tom svetlu Nightcrawler gubi i kao drama, jer nema nikakve drame u posmatranju psihopate koji bez trunke kajanja ili samoposmatranja gazi moralne norme civilizovanog društva. A Stepfather ovo nije. S druge strane, i vrednost Nightcrawler kao studije pada u vodu iz istih razloga- Louis Bloom nije postao amoralni lešinar zato što ga je televizija ili društvo načinila takvim. Naprotiv, on je točkove televizije pogurao u tom smeru. Skoro da čak možemo da progovorimo o Gilroy-evom ciničnom dobacivanju da su gledaoci sami krivi što su inicirali tako nešto.
Nightcrawler je, meni, bio najzanimljiviji u tom "preduzetničkom" aspektu koji prožima Bloomovo biće. U tom nesalomivom, samoniklom američkom duhu da je on "pravi čovek i da vas neće izneveriti" ako mu se ukaže prilika. Izvesna naivnost koju on ispoljava u svom "hiper-informisanom" entuzijazmu podseća na sve one filmove o (raznoraznim) američkim počecima u kojima su razni "entrepreneuri" sumnjivih morala i psihologija izgradili temelje američkog biznisa. Poslednja scena sa kojom nas Gilroy ostavlja naročito upućuje u tom pravcu.
SELEKTAH: 4plus/ 10
Po čemu je MAGIC IN THE MOONLIGHT priča a ne esej, ako je već NIGHTCRAWLER esej a ne priča?Grande Bellezza je priča? O čemu? Boyhood (čisti industrijski eksperiment bez ikakvih tenzija, sa glavnom radnjom snimanja pojave brkova i dlaka pod pazuhom glavnog lika) je priča? :)
ReplyDeleteMeni tu miriše na dvostruke aršine. Pritom se jedino pozitivno u filmu pripisuje nečemu što uopšte nije, a nije preduzetnik tipa Bronsona u Bilo jednom na Divljem Zapadu, niti može da se poredi sa njim, jer ovo je google boy, homo digitalis, i apsolutno je originalan i ekstremno svjež u tom smislu.
E sad, možda je tebi gugl kao gugl dosadan, al to je sasvim druga stvar, ako mi nađeš jedan jedini film koji je napravio ovako kvalitetnu karakterizaciju sasvim novog psihoprofila onda bih i razmislio o toj čudnoj četvorci.
Do tada, ovo je toliko inventivno a istovremeno vjerno tradiciji da ne može biti ništa manje nego najbolji američki film u protekloj godini.
Pokušaću da se ne oglašavam više povodom ovoga, ali ću unaprijed da napomenem da bih svakako u drugom postu napisao: Odiseja u svemiru i Goli u sedlu su prema ovakvim kriterijumima eseji, i možda su i oni krajem šezdesetih djelovali psihopatski nekom konzervativnom kritičaru ;)
možda je umesto esej trebalo da napišem lekcija, a umesto lekcija popovanje. to bi svakako učinilo da budem jasniji u onome što sam mislio. izvinjenje.
Deleteodiseja je zastareli video eksperiment, a gole bih morao ponovo da pogledam za relevantno mišljenje.
iskreno se nadam da me konzervativnim ne čini nešto što nisam ni rekao, a to je da je nightcrawler psihopatski film. to što je njegov anti-junak psihopata nije problem, problem je što mi je to prikazano na nezanimljiv i popujući način. ima taj film we need to talk about kevin. veći psihopata, bolji film. a možda i esej.
naravno, nisam ni mislio da su filmovi psihopatski, već likovi u tim filmovima, to jest da je sigurno bilo konzervativnih kritičara koji su ih tako tretirali. U stvari, ja razumijem da je od Bluma prijemčiviji npr Alex de Large iz Paklene pomorandže, lik koji izaziva emociju, koji je i sam afektivan, koji uživa u onom što radi, više sadista nego ljudsko biće, iako je i to više mali ese (pa i lekcija)j nego priča. Pritom žestoko osuđivan u vrijeme prve distribucije. S druge strane, Blum nije interesantan samo u smislu da je desktop po definicij manje zanimljiv od bioskopskog ekrana (u paksi može biti i obrnuto). On je algoritam više nego ljudsko biće, nije uopšte naglasak na uživanju i emociji, i film je ''suv''. Ali ne može ni da postoji film o guglmenu koji će biti emocionalan, ali može biti efektivan. Uostalom, zato što je algoritam efektivniji od ideologije, što stara garda ne želi da prizna. Ili prosto to ne vidi. Jedan filozof novih medija je pisao da je filmski gledalac po definiciji mazohista, možda griješi, ali će sudbina Nightcrawlera to pokazati.
DeleteSmorio me film žešće. Gledao 25 minuta i obrisao ga.
ReplyDeleteSjajna recenzija kao obicno.
ReplyDelete