Full metal jazz
Iako znam da me nećete poslušati, ali evo besplatne lekcije za studente režije (ili dramaturgije) bilo koje od naših filmskih škola:
Pogledajte prvo nepodnošljivo, pretenciozno, dosadno i od kritike hvaljeno debitantsko ostvarenje Damiena Chazellea, Guy and Madeline on a Park Bench, a onda pogledajte njegovo novo, vrlo simpatično, skoro podjednako pretenciozno i skoro nimalo dosadno, a od kritike hvaljeno drugo ostvarenje Whiplash- da vidite da je moguće prevazići inicijalni netalenat, tremu, "mladalačke buntovničke ideje", "f-art" koji vam leži duboko u duši, i napraviti film koji će biti podjednako razumljiv i zanimljiv i vašim roditeljima, i vašim komšijama i vašim vršnjacima i prijateljima. Iako ga niste, incijalno, pravili baš sa tim ciljem.
Ako smo u prvopomenutom filmu trpili fridžez tretman prateći avanturu dvoje ljubavnika, ovde u "klasičnijem" džez formatu kompozicije Whiplash, američkog autora Hanka Levy-ja, pratimo "improv" odnosa studenta bubnjeva i njegovog učitelja na njujorškom konzervatorijumu.
Iako se bavi sviranjem, džezom, "umetnošću", Whiplash u suštini koristi dramaturgiju "sportskog filma" u kome pratimo proces u kome, obično, vrlo nezgodni i zahtevni trener, od klinca koji obećava, a kroz seriju nemogućih zahteva, pravi budućeg šampiona. U tom procesu njihov odnos se obično menja iz hladnog u topao, pa u ledeni, pa u ledeniji, da bi i nas i njih na kraju oblio vreli znoj pred senzacionalnim trijumfom. Tako i ovde.
Ne znam da li je to bila Chazellova ideja ili "method" J.K. Simmonsa (koji igra profesora Fletchera), ali njegov militantni nastup skoro u potpunosti "imitira" narednika Hartmana iz Full Metal Jacket, čak dotle da bukvalno prenosi čuveno trik-pitanje- "da li ti, redove, to ne umeš da radiš ili namerno sabotiraš moju jedinicu?".
Neočekivano i radikalno okruženje u kome se praktikuje (obično percipirana kao) "opuštajuća" džez muzika ono je što daje saspens drami dva muškarca i njihovom privatnom ratu, svim sredstvima. Iako će vam se isprva učiniti da je Fletcher psiho, relativno brzo shvatićete da "it takes one to know one" i da njegov student Andrew nije ništa manje "rođen da se bavi džezom".
Iskreno rečeno, uporišna tačka ovog filma, kada Fletcher objašnjava kako je Charlie Parker postao Charlie Parker tj zaslužio da bude Charlie Parker po meni je bio onaj nepotrebni "holivudski" korak koji mora da "oskarovski" objasni samog sebe i možda je mogao da bude diskretnije postavljen, ako je uopšte morao da bude tu. Iako je Chazelle efektno osvetio Fletchera van posla jednim telefonskim pozivom, i iako je Andrewa ubacio u diskretnu, "cukerbergovsku" vezu, osetio sam se uskraćenim što ih nisam video još malo van proba i nastupa.
Whiplash, sem u kontekstu Chazellovog opusa, ne nudi ništa "toliko" novo, ali impresionira jednostavnošću, disciplinom i povremenim iskoracima u čisto ludilo. A ni muzika nije loša.
Ne znam zašto mi se nije dopao za veću ocenu.
SELEKTAH: 7plus/ 10
Iako znam da me nećete poslušati, ali evo besplatne lekcije za studente režije (ili dramaturgije) bilo koje od naših filmskih škola:
Pogledajte prvo nepodnošljivo, pretenciozno, dosadno i od kritike hvaljeno debitantsko ostvarenje Damiena Chazellea, Guy and Madeline on a Park Bench, a onda pogledajte njegovo novo, vrlo simpatično, skoro podjednako pretenciozno i skoro nimalo dosadno, a od kritike hvaljeno drugo ostvarenje Whiplash- da vidite da je moguće prevazići inicijalni netalenat, tremu, "mladalačke buntovničke ideje", "f-art" koji vam leži duboko u duši, i napraviti film koji će biti podjednako razumljiv i zanimljiv i vašim roditeljima, i vašim komšijama i vašim vršnjacima i prijateljima. Iako ga niste, incijalno, pravili baš sa tim ciljem.
Ako smo u prvopomenutom filmu trpili fridžez tretman prateći avanturu dvoje ljubavnika, ovde u "klasičnijem" džez formatu kompozicije Whiplash, američkog autora Hanka Levy-ja, pratimo "improv" odnosa studenta bubnjeva i njegovog učitelja na njujorškom konzervatorijumu.
Iako se bavi sviranjem, džezom, "umetnošću", Whiplash u suštini koristi dramaturgiju "sportskog filma" u kome pratimo proces u kome, obično, vrlo nezgodni i zahtevni trener, od klinca koji obećava, a kroz seriju nemogućih zahteva, pravi budućeg šampiona. U tom procesu njihov odnos se obično menja iz hladnog u topao, pa u ledeni, pa u ledeniji, da bi i nas i njih na kraju oblio vreli znoj pred senzacionalnim trijumfom. Tako i ovde.
Ne znam da li je to bila Chazellova ideja ili "method" J.K. Simmonsa (koji igra profesora Fletchera), ali njegov militantni nastup skoro u potpunosti "imitira" narednika Hartmana iz Full Metal Jacket, čak dotle da bukvalno prenosi čuveno trik-pitanje- "da li ti, redove, to ne umeš da radiš ili namerno sabotiraš moju jedinicu?".
Neočekivano i radikalno okruženje u kome se praktikuje (obično percipirana kao) "opuštajuća" džez muzika ono je što daje saspens drami dva muškarca i njihovom privatnom ratu, svim sredstvima. Iako će vam se isprva učiniti da je Fletcher psiho, relativno brzo shvatićete da "it takes one to know one" i da njegov student Andrew nije ništa manje "rođen da se bavi džezom".
Iskreno rečeno, uporišna tačka ovog filma, kada Fletcher objašnjava kako je Charlie Parker postao Charlie Parker tj zaslužio da bude Charlie Parker po meni je bio onaj nepotrebni "holivudski" korak koji mora da "oskarovski" objasni samog sebe i možda je mogao da bude diskretnije postavljen, ako je uopšte morao da bude tu. Iako je Chazelle efektno osvetio Fletchera van posla jednim telefonskim pozivom, i iako je Andrewa ubacio u diskretnu, "cukerbergovsku" vezu, osetio sam se uskraćenim što ih nisam video još malo van proba i nastupa.
Whiplash, sem u kontekstu Chazellovog opusa, ne nudi ništa "toliko" novo, ali impresionira jednostavnošću, disciplinom i povremenim iskoracima u čisto ludilo. A ni muzika nije loša.
Ne znam zašto mi se nije dopao za veću ocenu.
SELEKTAH: 7plus/ 10
pa možda zato što te se tema "ne tiče", to jest nekako je skroz neverovatna ozbiljnost sa kojom dirigent pristupa radu sa džez orkestrom, hoću reći, to je zahtevno, ali nema šanse da je to baš tako. al kako su postavili priču kao film o trijumfu, tebe to vozi dok traje film. i odlični su glumci, i odlično je snimljeno. ali na kraju, teško da će ti promeniti život. ili barem značajnije uticati na način na koji gledaš filmove. zato je sedmica sasvim korektna ocena.
ReplyDeletene potpisah se, pozdrav iz pop kujne
ReplyDeletehttp://www.newyorker.com/culture/richard-brody/whiplash-getting-jazz-right-movies
ReplyDelete“Whiplash” honors neither jazz nor cinema