Neveliki mali film
Nisam čitao roman Gillian Flynn, nisam znao ni da postoji pre ovog filma i nikada nisam gajio ni trunku interesa (možda ni simpatije) prema onome što neki (zli?) kritičari nazivaju "aerodromskom literaturom". Bez svih tih predznanja bilo mi je lako da upadnem u klopku anticipacije novog Fincherovog filma kao "nečeg što treba da bude posebno" i veće od uobičajenog senzacije "novog Fincherovog filma". Kobna greška.
Istina, prva trećina filma (koji nepotrebno traje kao pola Novocento), sa odličnim Ben Affleckom i skoro ironičnim odnosom spram uobičajenih kretanja jednog trilera, navela me je da se ponadam da ću odgledati triler u kome se junaci ne ponašaju kao da im (nečiji) život zavisi od toga, već su pomalo spremni da svojom ravnodušnošću reskiraju mogući ishod. Jer moderan život.
Affleck je fenomenalan kao muž kome je neviđen smor što iz depresivnog kauča nezaposlenosti sada mora da se cima oko nestale supruge. Koju ionako ne podnosi. Kasnije saznajemo i zašto i koliko.
Flynn, koja se ovde pojavljuje i kao scenaristkinja, pušta nas prvo da se uljuljkujemo u tom "trileru naših dana", da bi potom stvari počela da kvari kompleksnijim ambicijama svoga ostvarenja. Linearni narativ detektivske potrage ubrzo počinje da se truje flešbekovima kako se Affleck spario sa nestalom, da bi se potom, "theaffairovski", otvorio i paralelni tok koji nam prikazuje šta radi supruga tokom "nestalih dana" (i dalje nisam siguran čemu je služio brojač dana).
Fincher neko vreme drži kontrolu nad materijalom koji sve ubrzanije juri u frontalni sudar sa B-filmom, ali, verovatno su vam već rekli, sam kraj je ultrarazočarajuće iskustvo, pre svega jer je neubedljiv. I skoro neverovatan. I na njega nije potrošeno barem još dva sata koliko je bilo potrebno da bi sve leglo.
Zbog svega toga dobili smo jedan film koji apsolutno ničim ne zaslužuje našu pažnju više nego onaj budalasti rimejk Hitchcockovog Dial M For Murder- A Perfect Murder. Neprimetna (fanovi bi rekli- za Finchera prilično diskretna) režija trebalo bi da nam ukaže na nameru da se kreira klasik u kome je sve u funkciji priče i dvoje glavnih protagonista, ali, bojim se, da se to ovde nije desilo. Dok Affleckov lik ostaje dosledan svojoj samo-zapuštenosti sa tek povremenim, korisnim trenucima blistavosti, lik supruge, u izvedbi prilično dobre Rosamunde Pike, nikao da se izjasni da li je psihotični manipulant, genij, genij sa manom, osoba ubeđena da je genij ili psihotični manipulant oscilirajuće sreće...
Na kraju Gone Girl biva samo trilerčić. Koji možete da pogledate i u avionu.
SELEKTAH: 4minus/ 10
Nisam čitao roman Gillian Flynn, nisam znao ni da postoji pre ovog filma i nikada nisam gajio ni trunku interesa (možda ni simpatije) prema onome što neki (zli?) kritičari nazivaju "aerodromskom literaturom". Bez svih tih predznanja bilo mi je lako da upadnem u klopku anticipacije novog Fincherovog filma kao "nečeg što treba da bude posebno" i veće od uobičajenog senzacije "novog Fincherovog filma". Kobna greška.
Istina, prva trećina filma (koji nepotrebno traje kao pola Novocento), sa odličnim Ben Affleckom i skoro ironičnim odnosom spram uobičajenih kretanja jednog trilera, navela me je da se ponadam da ću odgledati triler u kome se junaci ne ponašaju kao da im (nečiji) život zavisi od toga, već su pomalo spremni da svojom ravnodušnošću reskiraju mogući ishod. Jer moderan život.
Affleck je fenomenalan kao muž kome je neviđen smor što iz depresivnog kauča nezaposlenosti sada mora da se cima oko nestale supruge. Koju ionako ne podnosi. Kasnije saznajemo i zašto i koliko.
Flynn, koja se ovde pojavljuje i kao scenaristkinja, pušta nas prvo da se uljuljkujemo u tom "trileru naših dana", da bi potom stvari počela da kvari kompleksnijim ambicijama svoga ostvarenja. Linearni narativ detektivske potrage ubrzo počinje da se truje flešbekovima kako se Affleck spario sa nestalom, da bi se potom, "theaffairovski", otvorio i paralelni tok koji nam prikazuje šta radi supruga tokom "nestalih dana" (i dalje nisam siguran čemu je služio brojač dana).
Fincher neko vreme drži kontrolu nad materijalom koji sve ubrzanije juri u frontalni sudar sa B-filmom, ali, verovatno su vam već rekli, sam kraj je ultrarazočarajuće iskustvo, pre svega jer je neubedljiv. I skoro neverovatan. I na njega nije potrošeno barem još dva sata koliko je bilo potrebno da bi sve leglo.
Zbog svega toga dobili smo jedan film koji apsolutno ničim ne zaslužuje našu pažnju više nego onaj budalasti rimejk Hitchcockovog Dial M For Murder- A Perfect Murder. Neprimetna (fanovi bi rekli- za Finchera prilično diskretna) režija trebalo bi da nam ukaže na nameru da se kreira klasik u kome je sve u funkciji priče i dvoje glavnih protagonista, ali, bojim se, da se to ovde nije desilo. Dok Affleckov lik ostaje dosledan svojoj samo-zapuštenosti sa tek povremenim, korisnim trenucima blistavosti, lik supruge, u izvedbi prilično dobre Rosamunde Pike, nikao da se izjasni da li je psihotični manipulant, genij, genij sa manom, osoba ubeđena da je genij ili psihotični manipulant oscilirajuće sreće...
Na kraju Gone Girl biva samo trilerčić. Koji možete da pogledate i u avionu.
SELEKTAH: 4minus/ 10
Ja bi mu dao sedam minus, ali definitivno to nije jedan od najboljih Finčerovih filmova.
ReplyDeleteDa!
ReplyDelete