To što ovaj film nije bio ozbiljnije konsiderovan za Oskara i ostale nagradne manifestacije najbolje ide u prilog svemu što želi da nam kaže
Da vas pitam nešto, da li vi možete da zamislite da je neke godine za Oskara nominovano pet afro-američkih glumaca?
I da li je razlog što to ne možete da uradite samo taj što nema toliko retardiranih, obolelih, unakaženih, poružnelih Afro-Amerikanaca, baš kao što, a istorija o tome svedoči, nema ni dovoljno afro-američkih naučnika, državnika, ekscentričnih buržuja ili birdmena da bi se Holivud njima pozabavio?
Nisam imao nikakva očekivanja od ovog filma. Oprah Winfrey je do sada ozbiljno kumovala brojnim filmovima koji se bave "crnom" američkom istorijom i "istorijskim greškama" bele populacije, ali to su uglavnom bila ostvarenja sentimentalizovana u skladu sa "kao drugarica drugarici" tonom njenog tokšoua. Da li Oprahinom voljom ili ne, ali ni Selma nije bila sasvim pošteđena toga.
Ipak, film koji smo dobili je na toliko načina superioran da ostavlja za sobom većinu ostalih, treba li napomenuti- belih, kandidata za Oskara. Selma nije film. Selma je poruka Afro-Amerikancima. Ali i poruka belcima. Upravo zato je najveći kvalitet ovog filma njegova spremnost, ali i sposobnost da učestvuje u vrlo aktuelnim, ponegde i gorućim, problemima između "crne" i "bele" Amerike.
Angažovani filmovi danas su, maltene, poslednje utočište "filmova za odrasle" kojih skoro da uopšte više nema u holivudskoj produkciji, a i kad ih ima oni su namenski snimani i prilagođeni osvajanju nagrada na manifestacijama poput Golden Globea ili Oskara. Nešto malo socijalne tematike (Crash) mahom je pokoreno vrlo ozbiljnim prisustvom anti-ratnih filmova koji se bave recentnim američkim ratovanjima (od Three Kings do American Sniper). Poslednjih godina, sa filmovima poput The Great Debaters, Precious, Fruitvale Station, prošlogodišnjim The Butler i 12 Years A Slave sve ubedljivije se formira front crnih autora, slavnih i neslavnih, koji žele da prave, i prave, ostvarenja koja se bave istorijom, sadašnjošću, a samim tim i budućnošću, Afro-Amerikanaca u Americi i njihovim i dalje neatraktivnim položajem.
Činilo se da će dolazak (polu-crnog?) Barack Obame na čelo Amerike da ojača položaj crne populacije u Americi ili da, ubedljivo, pokaže da sada i crnci mogu isto što i belci. Ono što se desilo pre izgleda kao da je njegovo nebavljenje crnim problemima učinilo da ovi postanu još veći- rasizam je u porastu (i ne samo na Jugu), policijska brutalnost prema crnom (mladom) življu kulminira, a u određenim krajevima Amerike crnci su praktično izjednačeni sa kriminalcima tj od njih se očekuje da samo to mogu da postanu.
U takvoj klimi nastaje Selma. Film koji se bavi maršom crnih i belih ljudi, predvođenih Martinom Lutherom Kingom, od grada Selme do prestonice Alabame, Montgomerija, a sve sa ciljem da predsednik Lyndon B. Johnson konačno "kapitulira" i donese zakon po kome i Afro-Amerikanci imaju bezuslovno pravo da glasaju (nešto što u teoriji mogu, ali na Jugu nikako). Možda je preciznije reći da se film bavi okolnostima i danima koji su prethodili maršu, nego samim maršom, s obzirom da se ovaj, praktično, epiloški odigrava na kraju filma, kad je njegov cilj već uveliko najavljen i ostvaren.
Selma nije film o Martinu Lutheru Kingu, iako je on okosnica i glavni artikulant cele priče. Ta činjenica malčice će ublažiti osećaj da je on ovde najmanje "živ" dramski junak, kao i da su autori ("angažovana" rediteljka Ava DuVernay i scenarista Paul Webb) bili oprezni u de-mitizaciji lika i dela dr. Kinga. U ostalom, nije lako "oživeti" pozitivne junake, jer oni uvek deluju neuverljivo, dok nekim "nedelom" ne dovedu čitavu stvar u pitanje. Sve rečeno u velikoj meri važi i za njegovu suprugu, koja je, srećom, ipak ostala epizodistkinja. Za razliku od njih, svi ostali- cvrče gnevom, mukom, besom, arogancijom, bezobrazlukom, poneki i ludom hrabrošću koja ih čini atraktivnim dramskim junacima. Sem poslednjeg, sve rečeno više važi za bele, nego za crne junake. Ali to nije mana filma. Tako je bilo.
Ja nisam neko ko se štreca gledajući filmove (sem ako nisu o/sa mojim ljubljenim zombijima), ali par minuta nakon početka ima jedna scena posle koje sam viknuo "ujebote!!!" i izgubio dah. Iako je za ovaj film pare dala Oprah i ona glumi u njemu, brutalnost i nasilje koje se sprovodilo nad crncima na Jugu (da formulišem to tako bezlično) u ovom filmu prikazano je sa takvom sočnošću da ćete osetiti istu vrstu neprijatnosti kao i beli živalj šezdesetpete kada je preko ekrana gledao prvi neuspeli marš iz Selme. Prizore tih zlostavljanja nemoguće je nedovesti u vezu sa incidentima koji su bogato ukrasili poslednjih par godina u Americi, sve sa žrtvama iste boje. Selma je paralelna montaža brutalnosti na ulicama i bezobrazluka u "belim kućama". I gledajući prizore te istorije, kada u jednoj sceni Oprah, kao gnevna tetka, opauči zlog šerifa tokom protesta, i potom se na nju obruši tuce policajaca, nemoguće je da njen demonstrirani gnev metafilmski ne isčitate kao gnev same Oprahe zbog istetakve sadašnjosti. Gnev zbog toga što danas u Americi neke stvari i dalje izgledaju kao da se "Selma" nije desila.
Formalno, Selma je istorijsko-politička drama, kakvih nije da nije bilo u Holivudu. To je film čija drama pravi pauze da debatuje, drži lekcije, širi propagandu i u tom smislu ovo nije film za svakoga, ali ritmičnim talasima vrlo živog i brutalnog nasilja Selma je ozbiljno eliminisala suvoparnost kao jednu od karakteristika/ mana ovakvih filmova. Iako je King glavni akter, on nije glavni junak ove priče. Narod je. Crni, beli, dobri, zli, narod Amerike.
Na kraju, moram da priznam, da me je prilično iznenadilo to što je Kinga u borbi za ljudska prava vodila božija ruka, kao i da je upravo taj religiozni link bio ono što je poteralo mnoge religiozne Amere, i njihove sveštenike (ispravite me ako grešim, ali baš pravoslavni pop stoji uz Kinga tokom jednog marša) da se pridruže ugnjetanima u borbi za slobodu. Skidam kapu Kingu, Amerima i bogu da je jednom i religija pomogla u nečemu dobrom, progresivnom i pre svega- ljudskom. I taj aspekt priče je vrlo prisutan, iako neakcentovan.
Usudio bih se da kažem da je Ava DuVernay režirala Selmu sa istom vrstom kingovske pribranosti, spiritualne, racionalne, ali besne i odlučne. Ne znam da li će za pet, deset ili više godina ovaj film imati snagu koju danas ima, ali u pogledu beskompromisnog slikanja stanja na terenu, razmeštaja moći "iza scene" i strateških poruka za Afro-Amerikance diljem Amerike, Selma nema alternativu. Civilizovaniju. Elokventniju. Ljudskiju.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Da vas pitam nešto, da li vi možete da zamislite da je neke godine za Oskara nominovano pet afro-američkih glumaca?
I da li je razlog što to ne možete da uradite samo taj što nema toliko retardiranih, obolelih, unakaženih, poružnelih Afro-Amerikanaca, baš kao što, a istorija o tome svedoči, nema ni dovoljno afro-američkih naučnika, državnika, ekscentričnih buržuja ili birdmena da bi se Holivud njima pozabavio?
Nisam imao nikakva očekivanja od ovog filma. Oprah Winfrey je do sada ozbiljno kumovala brojnim filmovima koji se bave "crnom" američkom istorijom i "istorijskim greškama" bele populacije, ali to su uglavnom bila ostvarenja sentimentalizovana u skladu sa "kao drugarica drugarici" tonom njenog tokšoua. Da li Oprahinom voljom ili ne, ali ni Selma nije bila sasvim pošteđena toga.
Ipak, film koji smo dobili je na toliko načina superioran da ostavlja za sobom većinu ostalih, treba li napomenuti- belih, kandidata za Oskara. Selma nije film. Selma je poruka Afro-Amerikancima. Ali i poruka belcima. Upravo zato je najveći kvalitet ovog filma njegova spremnost, ali i sposobnost da učestvuje u vrlo aktuelnim, ponegde i gorućim, problemima između "crne" i "bele" Amerike.
Angažovani filmovi danas su, maltene, poslednje utočište "filmova za odrasle" kojih skoro da uopšte više nema u holivudskoj produkciji, a i kad ih ima oni su namenski snimani i prilagođeni osvajanju nagrada na manifestacijama poput Golden Globea ili Oskara. Nešto malo socijalne tematike (Crash) mahom je pokoreno vrlo ozbiljnim prisustvom anti-ratnih filmova koji se bave recentnim američkim ratovanjima (od Three Kings do American Sniper). Poslednjih godina, sa filmovima poput The Great Debaters, Precious, Fruitvale Station, prošlogodišnjim The Butler i 12 Years A Slave sve ubedljivije se formira front crnih autora, slavnih i neslavnih, koji žele da prave, i prave, ostvarenja koja se bave istorijom, sadašnjošću, a samim tim i budućnošću, Afro-Amerikanaca u Americi i njihovim i dalje neatraktivnim položajem.
Činilo se da će dolazak (polu-crnog?) Barack Obame na čelo Amerike da ojača položaj crne populacije u Americi ili da, ubedljivo, pokaže da sada i crnci mogu isto što i belci. Ono što se desilo pre izgleda kao da je njegovo nebavljenje crnim problemima učinilo da ovi postanu još veći- rasizam je u porastu (i ne samo na Jugu), policijska brutalnost prema crnom (mladom) življu kulminira, a u određenim krajevima Amerike crnci su praktično izjednačeni sa kriminalcima tj od njih se očekuje da samo to mogu da postanu.
U takvoj klimi nastaje Selma. Film koji se bavi maršom crnih i belih ljudi, predvođenih Martinom Lutherom Kingom, od grada Selme do prestonice Alabame, Montgomerija, a sve sa ciljem da predsednik Lyndon B. Johnson konačno "kapitulira" i donese zakon po kome i Afro-Amerikanci imaju bezuslovno pravo da glasaju (nešto što u teoriji mogu, ali na Jugu nikako). Možda je preciznije reći da se film bavi okolnostima i danima koji su prethodili maršu, nego samim maršom, s obzirom da se ovaj, praktično, epiloški odigrava na kraju filma, kad je njegov cilj već uveliko najavljen i ostvaren.
Selma nije film o Martinu Lutheru Kingu, iako je on okosnica i glavni artikulant cele priče. Ta činjenica malčice će ublažiti osećaj da je on ovde najmanje "živ" dramski junak, kao i da su autori ("angažovana" rediteljka Ava DuVernay i scenarista Paul Webb) bili oprezni u de-mitizaciji lika i dela dr. Kinga. U ostalom, nije lako "oživeti" pozitivne junake, jer oni uvek deluju neuverljivo, dok nekim "nedelom" ne dovedu čitavu stvar u pitanje. Sve rečeno u velikoj meri važi i za njegovu suprugu, koja je, srećom, ipak ostala epizodistkinja. Za razliku od njih, svi ostali- cvrče gnevom, mukom, besom, arogancijom, bezobrazlukom, poneki i ludom hrabrošću koja ih čini atraktivnim dramskim junacima. Sem poslednjeg, sve rečeno više važi za bele, nego za crne junake. Ali to nije mana filma. Tako je bilo.
Ja nisam neko ko se štreca gledajući filmove (sem ako nisu o/sa mojim ljubljenim zombijima), ali par minuta nakon početka ima jedna scena posle koje sam viknuo "ujebote!!!" i izgubio dah. Iako je za ovaj film pare dala Oprah i ona glumi u njemu, brutalnost i nasilje koje se sprovodilo nad crncima na Jugu (da formulišem to tako bezlično) u ovom filmu prikazano je sa takvom sočnošću da ćete osetiti istu vrstu neprijatnosti kao i beli živalj šezdesetpete kada je preko ekrana gledao prvi neuspeli marš iz Selme. Prizore tih zlostavljanja nemoguće je nedovesti u vezu sa incidentima koji su bogato ukrasili poslednjih par godina u Americi, sve sa žrtvama iste boje. Selma je paralelna montaža brutalnosti na ulicama i bezobrazluka u "belim kućama". I gledajući prizore te istorije, kada u jednoj sceni Oprah, kao gnevna tetka, opauči zlog šerifa tokom protesta, i potom se na nju obruši tuce policajaca, nemoguće je da njen demonstrirani gnev metafilmski ne isčitate kao gnev same Oprahe zbog istetakve sadašnjosti. Gnev zbog toga što danas u Americi neke stvari i dalje izgledaju kao da se "Selma" nije desila.
Formalno, Selma je istorijsko-politička drama, kakvih nije da nije bilo u Holivudu. To je film čija drama pravi pauze da debatuje, drži lekcije, širi propagandu i u tom smislu ovo nije film za svakoga, ali ritmičnim talasima vrlo živog i brutalnog nasilja Selma je ozbiljno eliminisala suvoparnost kao jednu od karakteristika/ mana ovakvih filmova. Iako je King glavni akter, on nije glavni junak ove priče. Narod je. Crni, beli, dobri, zli, narod Amerike.
Na kraju, moram da priznam, da me je prilično iznenadilo to što je Kinga u borbi za ljudska prava vodila božija ruka, kao i da je upravo taj religiozni link bio ono što je poteralo mnoge religiozne Amere, i njihove sveštenike (ispravite me ako grešim, ali baš pravoslavni pop stoji uz Kinga tokom jednog marša) da se pridruže ugnjetanima u borbi za slobodu. Skidam kapu Kingu, Amerima i bogu da je jednom i religija pomogla u nečemu dobrom, progresivnom i pre svega- ljudskom. I taj aspekt priče je vrlo prisutan, iako neakcentovan.
Usudio bih se da kažem da je Ava DuVernay režirala Selmu sa istom vrstom kingovske pribranosti, spiritualne, racionalne, ali besne i odlučne. Ne znam da li će za pet, deset ili više godina ovaj film imati snagu koju danas ima, ali u pogledu beskompromisnog slikanja stanja na terenu, razmeštaja moći "iza scene" i strateških poruka za Afro-Amerikance diljem Amerike, Selma nema alternativu. Civilizovaniju. Elokventniju. Ljudskiju.
SELEKTAH: 9minus/ 10
there's something about narod
ReplyDelete