Kaznio sam dete gledanjem ovog filma
Sve ti jebem, trebalo je ovo izdržati! Ja, inače, nisam fan mjuzikala (da li je bilo prilike u kojoj vam to nisam stavio do znanja?), ali ovi "jadničasti" formati u kojima nije jasno da li je u pitanju mjuzikl ili glumci samo pokušavaju da izimprovizuju nekakvu melodiju na ponuđenu repliku su najstrašniji.
Ideja, kao, nije bilo loša, ali do nje je trebalo stići, ali do nje se nije stiglo. Čitav koncept Into The Woods jeste nekakav after-party nakon hepinedastog "i živeli su srećno do kraja života". Međutim, šta je bilo sa Pepeljuginom udadbom, Crvenkapinim odrastanjem, čarobnim zrnom itd nudi nam se tek negde od sredine filma. Do tog trenutka prinuđeni smo da po ikstoti put odgledamo inscenaciju čuvenih bajki, malokrvno izmaštanu, u duhu prepoznatljive pozorišne estetike Roba Marshalla i sa nepodnošljivim songovima. Stvari ne bivaju ništa bolje ni kad se besni divovi, zapravo- divke (?!), spuste niz čarobnu stabljiku i unesu najnileven momenat u živote junaka. Šuma i dalje nastavlja da nasilno funkcioniše kao ekonomična pozorišna raskrsnica za naše junake, koji sada moraju da se, diznijevski, udruže da bi pobedili daleko (daleeeeko) nadmoćnijeg neprijatelja.
Nepraktična dramaturgija priče na stranu (zašto odmah nismo ušli, i to pompeznije, u post-hepiend život junaka), Into The Woods ima traljav i umarajući ritam i sve postaje još gore kad junaci zapevaju. Sa izuzetkom Meryl Streep svi ostali glumci nemaju harizmu, a ni talenat da iznesu bajkolike junake, već pre deluju kao da su deo neke amaterske impro-trupe. Magična šuma koja je mesto 90% radnje ima tek par različitih lokacija mlohave izmaštanosti, ali čak ni ona ne nudi objašnjenje zašto junaci pevaju tj zašto je ovaj film mjuzikl.
Dok smo imali živaca da Elki interpretiramo stvari ona je i želela da gleda. Imam utisak da je bila zahvalna kad smo prestali, jer je mogla da zapali i zatraži nešto mnogo bolje- Sword In Stone na italijanskom, recimo.
SELEKTAH: 1/ 10
No comments:
Post a Comment